TV GONIČ: Usp(j)eh

Full disclosure: autor ovog teksta* učestvovao je na konkursu HBO Adria “First Draft”, zajedno sa još 569 regionalnih talenata, na kome su Ivan Knežević (sa scenarijom “Ostrvo”) i autor “Uspjeha”, Marjan Alčevski, osvojili prvo mesto i priliku da njihovi radovi budu ekranizovani u jednoj od najprestižnijih produkcija na svetu.

HBO (Adria) je na ovaj način i (valjda) na vreme shvatio značaj matičnih produkcija za pridobijanje lokalnog gledališta, naročito u regionima balkanske i istočne Evrope koji su i dalje slabije internacionalizovani i skloni vezivanju za sadržaje na ne-maternjim jezicima. Baš kao i Ameri, Englezi, Francuzi. Svi vole da uživaju u dramskim bravurama na svojim jezicima, sa svojim junacima i u svojim zapletima. Što opet paradoksalno stoji u odnosu na činjenicu da je najpopularnija serija na planeti ona koja unisono i univerzalno prevazilazi sve jezike, narode, rase… Game Of Thrones, naravno. Pa, opet, niko iz HBO ne usuđuje se da podržava razvoj nečeg sličnog van “granica” HBO America. Očigledno je da je ekonomska računica presudnija, pa i HBO Europe, baš kao i “svi brend menadžeri našeg podneblja”, pokušavaju da sa što manje postignu šta bilo. I to prikažu kao uspeh. Pardon, Uspeh.

Regrutovanjem lokalnog talenta HBO je trebalo da odabranim scenarijima tj budućim serijama pokaže nekoliko stvari. Pre svega, da lokal ume da proizvede nešto što će svi (i lokal i internacionala) lako prepoznati kao “HBO sadržaj” tj kao nešto što samo HBO može da proizvede i proturi do svog gledaoca. Drugo, to nešto trebalo bi da se u isto vreme suštinski (a HBO kvalitet produkcije će se potruditi za ostalo) razlikuje od lokalnih, pre svega, nacionalnih produkcija. Dakle, da lokalnog gledaoca impresionira temom i pristupom kojom su se “i ove naše televizije” mogle pozabaviti samo da i tamo ima pametnih ljudi. Treće, nova serija mora temom i obradom da u isto vreme bude i dovoljno “opšta”, ali i “egzotična” potencijalnom internacionalnom gledaocu (u drugim zemljama “regiona”, Evrope, a i sveta). Pojedine prethodne, “lokalne” HBO-ove produkcije, barem one čiji “buzz” je stigao do nas, poput Burning Bush ili Wataha, imale su oslonac u poznatoj i popularnoj istoriji (prva) ili interesantnom žanrovskom bavljenju specifičnom regionalnom temom (druga).

Pre nego što protresem Uspeh kroz rešeto narečenih kriterijuma da vas upoznam sa serijom. Kako će, možda neplanirano, da ušetaju neki spojleri, čitate na svoju odgovornost!

Uspeh bi, onako kako je zamišljen (pre nego onim kako je ostvaren) trebalo da bude poput britanskih (pre svega BBC-ijevih) serija kao što su: Collateral, Capital, The River, Happy Valley, The Broadchurch, u kojima jedan dramatičan događaj nakratko ili “za sva vremena” poveže nekoliko junaka i promeni im živote (samo izbacite detektive iz nekih od pomenutih i zadržite se na ljudskoj drami “preživelih”). U slučaju Uspeha, to je ubistvo sina mafijaškog bosa. Koje “zajedno” počini četvoro običnih ljudi, čiji životi potom počinju da trpe i komplikuju se usled tog, opravdanog, ali očigledno neoprostivog, postupka. Tih četvoro ljudi su: jedan vrlo uspešan zagrebački arhitekta i ko-autor projekta koji bi se mogao nazvati “Zagreb na vodi” (i po lokaciji i po kontroverzama), zatim jedna obična zagrebačka bankarka, u nesrećnom braku, jedan raznosač pica, opterećen kreditima i siromaštvom, i jedna srednjoškolka, podložna turbo-životu i maltretiranju oca alkoholičara, ujedno i devojka ubijenog.

U šest epizoda, što jeste neka “količina” koju HBO naručuje u ovom delu sveta, mi konsekventno pratimo razvoj događaja u njihovim životima, u periodu koji pokriva 2-3 nedelje nakon počinjenog ubistva. Pored pomenutih četvoro, ništa manje epizodne role imaju i Inspektorica Kalić, koja rešava slučaj, Lujo Kralj, kontroverzni biznismen i “izvođač” “Zagreba na vodi” i otac ubijenog momka, mafijaš Danilo.

Da li je Uspeh “HBO sadržaj”? Ne. Kada to kažem mislim i da ne pomera granice tj ne nudi nešto novo što bi eventualno moglo da postane novi “HBO sadržaj”.

U ovoj soc-realističnoj krimi-drami, kao što sam već pomenuo, pre prepoznajemo uticaje i postupke koje BBC-ijevi autori forsiraju na svom terenu, prečesto zarobljeni u skromne produkcije i sa znatno manjim asortimanom atraktivnih (zločina ili kriminalnih) slučajeva koje će tamošnja publika progutati kao “verovatnu stvarnost”. Zato ja iz petnih žila mislim da je i za njih i za nas (baš kao što su “Francuzi” lepo pokazali u Les Revenants ili P’tit Quinquin, ili “Nemci” u Dark) bolje da što više i radikalnije bežimo od pomenute “verovatne stvarnosti” naših sredina. Jer retko ispadne univerzalno zanimljiva. To jest, kad se autentično i pametno insistira na njoj, ona biva previše “festivalski” providna u svojoj eksploataciji lokalne egzotike ili pamfletna u društveno-političkom angažmanu.

Međutim, mnogo je veći problem što Uspeh ni formalno ne odgovara na postavljeni zahtev. Iako je pred nama šest četrdesetpetominutnih serija ponuđeni zaplet nije ništa više od loše produženog, moram reći, TV filma. Autor, uz iznenađujuće nekonstruktivnu asistenciju inostranih producenata, nije prepoznao da njegova premisa (ubistvo) ne treba da srlja u nekakvo razrešenje istog, već da kroz ta vrata treba da uđe u živote aktera i onda nam iz epizode u epizodu dočarava sitne promene u njihovim životima i ličnostima usled toga, sitne ili krupne, svejedno- samo polako. I da tek onda počne da sve dodatno komplikuje “preživelima”, poput Luje Kralja, tvrdoglave inspektorice ili zajebanog mafijaškog bosa. Kroz preplitanja svih tih života trebalo je da propulsira jedan izmišljeni ili stvarni (nije bitno!) život Zagreba (“našeg regiona”), ali u slici toliko detaljnoj i neodoljivoj, da izgubimo dah.

Bedan i traljav pokušaj da se, kroz omaž naratoru Sunset Boulevard (koga se svi prisetimo kad dođemo do “mrtvih naratora”), prvih pet epizoda konceptualno uvije kao nekakav kontroverzni “life-coaching” od strane jednog od aktera, kao tobož držanje lekcija iz toga kako “ako kaniš uspjet moraš uspjet po svaku cijenu”, nikako nije doprinelo serijalnosti materijala. Jer ta vrsta indeksacije teme na početku epizode, istina, stvara kompilatorski tj serijalni ugođaj, ali onda traži od sadržaja da nastupi samostalnije, da tema bude vidljivija (a ne da se kao ovde traži po dnu dešavanja). A naročito ne traži da se priča nastavlja na isti način dalje, kao da tog “pregratka” nije ni bilo. Konceptualno bih mogao da prihvatim apsurdnu premisu da je jedino mrtvac “naučio lekciju” te je spreman da nam je prenese, ali, nažalost, ništa u ostatku serije ne podržava i ne razrađuje taj larsvontrirovski šarm (a svi pamtimo njegove bravure na kraju epizoda Riget ili komentare presimpatičnih Daunovaca tokom istih)

Da li su sa Uspehom lokalni i regionalni gledalac dobili nešto što od lokalnih, nacionalnih televizija ne dobijaju? Ne. Nisam gledao Ubice moga oca, ali ako treba da ga zamislim, iz razloga čistog bezobrazluka, zamisliću da je traljav kao Uspeh. Ne, ne poznajem hrvatsku dramsku produkciju, ali sumnjam da su im kontroverzni biznismeni, lokalni mafijaši i poneko ubojstvo, totalno nov i neočekivano interesantan sadržaj. Ipak su ovo sredine iz kojih su potekli legendarni Inspektor Vinko, Vilo Misto ili Kuda idu divlje svinje, koje su onomad, a verovatno bi mogle to i danas, razvaljivale teve gledališta. Ako smem da budem bezobrazan, a smem, rekao bih da je regionalni gledalac, u odnosu na lokalnog hrvatskog, možžžda dobio jedino novu sliku o hrvatskim ženama koje, bez obzira na socijalni status i obrazovanje, psuju kao kočijaši šokirajući verbalnom upotrebom “kurca i pičke” čak i mene koji retko zazirem od psovki. Osim ako stvar 1/1 ne odgovara zagrebačkoj realnosti i tamošnjim ženama i ovaj momenat računao bih kao krupan promašaj autorove nivelizacije i karakterizacije junak(inj)a.

Treće pitanje i, samo uslovno, najinteresantnije jeste- da li gledanjem Uspeha internacionalni gledalac dobija nešto što do sada nije? Ako ostavimo po strani, neku vrstu bizarne “nešnal-džiogrefik” društvene reportaže o “Hrvatskoj danas”, bojim se da je i ovde odgovor- ne. Uspeh je svojom premisom, a naročito tretmanom i razradom iste, jedna vrlo banalna i sitna priča koja skoro ničim ne zaslužuje našu pažnju. Da li 2018/9 treba da budemo šokirani ili privučeni rastegljivim moralom običnih ljudi slučajno zatečenih u ubistvu iz nehata? Ja bih rekao ne. Autor ne pokušava da nam previše sugeriše društvene korene takvog ponašanja (sem u slučaju tinejdžerke Blanke, koju su isti već doveli u probelmatičnu vezu, pa je to više deo njene lične karakterizacije), osim ako vi opšta mesta koja karakterišu svaku balkansku/istočnoevropsku državu-u-tranziciji, poput kriminala, korupcije i siromaštva, ne držite kao prosvetljujući i autentični doprinos ove serije.

Strani i, samo uslovno, “nagledaniji” gledalac ni na dramskom planu nema čime da se ushiti. Junaci Alčevskog su previše slični, previše deluju kao jedna glava na četiri tela. Niko od njih ne radikalizuje situaciju u nekom posebnom smeru, njihov pakt se previše lako napravi i potom (ne) održava. Junaci sami po sebi nisu zanimljivi. Zločin ih ne zatiče u nekim naročito zanimljivim životnim fazama koje potom bivaju dodatno zakomplikovane, osim ako jedan raspad braka i jedno isterivanje iz stana ne treba da držimo kao teve poslasticu. U njihovim životima jedva da ima, a naročito ne zanimljivih, “drugih osoba”. Jebeni Lujo Kralj, iako tek kolateralno upleten, prosvetljen je više od svih njih, a dobio je i daleko više dramskog prostora.

Iskreno, nisam siguran da je ovo uradak koji će brend menadžeri HBO-a na regionalnim susretima ponosno gurati kao svoj “veliki lokalni u/Uspeh”.

Ima li išta dobro?

Kast nije loš i deluje raspoloženo za ozbiljnije zadatke od soup trešerice i lokalne komičarske gimnastike.

Za mene lično, Inspektorica Kalić, u iritirajućoj i žanrovski profilisanoj interpretaciji Marije Škaričić, trijumfuje kao najinteresantniji i najupečatljiviji lik. Da je kojim slučajem Uspeh bio o avanturama ove inspektorke, i da je svaka epizoda bila o pojedinačnom zločinu, a kao neki ark cele sezone rešavanje slučaja kojim se Uspeh pozabavio, ovo bi bila daaaleko zanimljivija serija. Pri tome, bilo bi zanimljivije da je Kalićkina sestra bliznakinja živa i da joj jebe kevu kao “pametnija, lepša i uspešnija” u svakoj prilici. Kao i da je inspektorica tajno biseksualna. Šta, kao ne biste gledali seriju o tome?!

Na kraju Uspeha, teško je zamisliti da isti junaci i ista priča mogu da se nastave u narednoj sezoni tj da to ima smisla raditi. I iskreno se nadam da HBO Adria neće nepotrebno krenuti u tom smeru. Čak je i Lujo Kralj, drugi najzanimljiviji lik, kraj serije verovatno dočekao mrtav!

Neka se spremi Ivan Knežević sa Ostrvom. Je l’ zna neko kad to počinje?

*svim zainteresovanim (mislitemojomglavom@gmail.com) spreman sam da dostavim svoj uradak radi izučavanja ili, čistog ljudskog, seirenja.

fotografije: HBO