Da li imate preko 18 godina?

“Rose”: Prikaz mentalne bolesti koji izaziva razmišljanje

U današnje vreme, kada je odsustvo empatije i razumevanja sve više, film poput „Rose“ nikada nije bio potrebniji.

Prvo ovako: „Rose“ je veoma važan film, i preporučujem ga svim generacijama. Drugo, glavna glumica je maestralno odigrala svoju ulogu i to takođe čini ovaj film vrednim gledanja. Režirao ga je Niels Arden Oplev, danski reditelj i scenarista, koji je napisao i scenario, a reč je o emotivnoj drami u kojoj upoznajemo dve sestre.

Dve sestre su: starija Inger (Sofie Gråbøl, odlična i iskusna danska glumica koja igra glavnu ulogu), žena u kasnim četrdesetim koja boluje od šizofrenije, i njena mlađa sestra Ellen (Lene Maria Christensen). Ona i njen suprug će zajedno sa grupom turista povesti Inger na put u Pariz, a shvatićemo da Pariz nije slučajno izabran jer je Inger tamo provela deo svog života. Iako Inger u početku nije oduševljena idejom da ide na put, privremeno će ona napustiti psihijatrijsku kliniku u kojoj očigledno živi već godinama. Inger izgleda prilično dezorijentisana zbog svih lekova koje uzima, ali ipak ima neku oštrinu, pa što joj je na pameti, to odmah i kaže. Tako će odmah na početku svim putnicima u autobusu reći da je shizofreničarka, a to će automatski izazvati predrasude kod nekih putnika. Među ostalim putnicima u autobusu je još jedna porodica koja privlači pažnju: muž i žena i njihov mali sin Christian. Na pitanje Christiana zašto je psihički nestabilna, Inger odgovara: „Zato što sam se zaljubila“. Dečakovom ocu se to ne dopada, pa mu kaže da se skloni od nje.

Christian je, međutim, oduševljen što je upoznao odraslu osobu koja psuje pred njim i opušteno priča o seksu, i njih dvoje stvaraju čvrsto prijateljstvo. Inače, osim što se radnja filma odvija u glavnom gradu Francuske, saznajemo da je to vreme otprilike nekoliko nedelja posle smrti engleske princeze Dajane.

Kroz kratke flešbekove saznajemo neke detalje iz Ingerinog života u mladosti i šta je dovelo do njenog mentalnog sloma. „Rose“ je drama koja je (povremeno) razbijena humorom, lišena patetike, dobro režirana i fantastično napisana, sa zaokruženim i uverljivim likovima. Inger je lik koji od glumice zahteva da bude na najvišem mogućem nivou, a Sofie Gråbøl je uspešno odgovorila. Sa razbarušenom kosom, pogrbljena četrdesetogodišnjakinja daje liku autentičnost koju su mnogi glumci pre nje pokušavali i nisu uspeli da zaista savladaju.

Niels Arden Oplev iza sebe već ima neke ozbiljne filmove koje je režirao, kao što je „The Girl with the Dragon Tattoo“ (2009), pa možda i nije iznenađujuće što je ovaj film dobro snimljen, i ovaj nivo marljivosti i pažnje mogao je doći samo od nekoga ko ima lično znanje i iskustvo o takvom stanju: film „Rose“ je zasnovan na iskustvima njegove sestre koja boluje od šizofrenije. „Rose“ se s pravom može uporediti sa filmom „The Father“ (2020) Floriana Zellera u smislu njegove preciznosti i posvećenosti stvaranju tačnog prikaza mentalne bolesti.

Sve u svemu, „Rose“ je film vredan pažnje i treba ga pogledati. Garantujem da ćete se smejati, a onda ćete biti tužni, možda čak i pustiti suzu, pa ćete se opet smejati, i na kraju ćete shvatiti da je ovo film koji nećete tako brzo zaboraviti… Ali najviše od svega nateraće vas na razmišljanje.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: