TV GONIČ: Od Španije preko Indije do Japana

U prošlom izdanju TV Goniča predstavio sam vam aktuelnu dansku seriju The Rain koju je možda najbolje da odgledate samo i ako ste već odgledali sve skandinavske i veliki ste fan tih severnih nacija. U suprotnom, možda i ne bi bilo loše da uzmete nešto da pročitate. Kako sam hteo da sledeći tekst posvetim HBO-ovim letnjim produkacijama, a poslednja epizoda Sharp Objects tek je emitovana na dan pisanja ovog teksta (i u mom domu vlada apsolutno nezainteresovanje za ishod iste), morao sam da pribegnem planu B i ovaj tekst posvetim još nekim “ne-američkim” serijama koje sam u međuvremenu (od)gledao.

Bio sam slobodan da na početku prikaza svake od njih ubacim sud o tome koliko su “Srbi” spremni za produkciju nečeg sličnog, čisto da imate bolju predstavu kako se kotira naš serijski program u globalnom poretku.

LA PESTE (Moviestar+)

DA LI “SRBI” MOGU OVAKO NEŠTO DA SNIME: Iako sebi još nisam priuštio ni kadar Nemanjića, bojim se da je tačan odgovor na ovo pitanje- N.I.K.A.D.

La Peste je zauzela sedmo mesto na mojoj listi Top 10 preporuka/predviđanja za najzanimljiviju seriju koja nas čeka u 2018. Sad kad sam je odgledao, imam razloga i zašto bih je na toj poziciji i u tom izboru, uopšte, ostavio, kao i zašto ne bih.

Plusevi su svakako na vanserijskoj autentičnosti produkcije. Alberto Rodriguez, koji je ko-autor serijala i reditelj četiri od šest epizoda (i koji je evropskoj javnosti poznat po nekoliko filmova, između ostalih i sjajnom La Isla Minima), zaista se potrudio da nešto što je autohtono “špansko iskustvo” kuge u XVI veku dočara na neviđene i efektne načine, kakve smo poslednji put, barem u domenu “raskrinkavanja kalupa u slikanju epohe” imali u HBO-ovoj, i dalje neprežaljenoj, seriji Rome. Dakle, kuga, i kao bolest i kao društvena kategorija, ovde su vam toliko slikovito dati da ćete već nakon prve epizode početi da proveravate limfne žlezde u predelu vrata i pazuha, prestravljeni od mogućnosti da se užas sa ekrana preselio i u vaš dom.

Blato, leševi nabacani u kolica kao kartonske kutije, deca kojom se slobodno trguje kao da su u pitanju prasići, jezivo prljave prostitutke koje žive u “dozvoljenom” kraju grada, inkvizicija koja suvereno vlada skoro kao društvene mreže danas… sve je to slika Sevilje na samom kraju XVI veka, izlomljene između kuge koja donosi svaki mogući, pa i ekonomski krah, i Novog sveta kome služi kao odskočna daska.

Autori su se potrudili da jednom istorijskom periodu daju i vrlo, ako ne neobičnu, a onda neočekivanu priču i zaplet. Naime, glavni junak je Mateo, vojnik proteran iz Sevilje, jer je štampao zabranjene knjige (ovo ćete, čini mi se, lakše shvatiti iz sadržaja na Wikipediji, nego iz same serije), koji se vraća u grad da tamo pronađe “bastardnog” sina svog umrlog prijatelja i omogući ovom da otputuje u Ameriku. Međutim, baš tada izbija epidemija kuge, što se poklapa sa serijom misterioznih ubistava bogatijih Seviljana. Da bi spasao glavu, Mateo mora da pristane na dil sa crkvom- sloboda za to da detektivski reši ubistva. Pored Mateove priče razvija se još par njih- jedna vezana za udovicu njegovog prijatelja, jedan za njegovog drugog prijatelja i seviljskog trgovca, treća za sloj kome pripada nesrećni vanbračni sin…

Iako su svi junaci dobro upleteni u osnovni dramski zaplet, Rodriguez uspeva da nam prenese kompleksnost “kuge” tj “kuga” koje su potresale španski grad. Ljudska prava bila su u istom blatu, kao i leševi. Sirotinja je bila tek za dah iznad mrtvaca na društvenoj lestvici. Žene i deca su bile roba koja diše. A svet je bio na pragu velike globalne tranzicije.

Ono što bih zamerio ovoj seriji (koja je već dobila drugu sezonu) jeste relativno spor ritam koji nije kompenzovan kompleksnijim dramskim junacima ili likovima, već pre ostavlja utisak da bi slična ekipa mogla da se nađe, u recimo, Da Vinci’s Demons, koja se kretala daleko holivudskijim brzinama. Iako u domenu obrade teme pomera granice, režija je i dalje “drvenasta”, kao i gluma, i više odgovara starim načinima dočaravanja epohe, naročito u dominantno dijaloškim scenama koje se odigravaju “na dvoru”.

Ali u poređenju sa bilo kojom dramskom produkcijom uronjenom u epohu, sa izvesnom obavezom prema istoriji, La Peste je verovatno najbolja stvar koju trenutno možete da pogledate na teveu. I ostanite obavezno do kraja da vidite kako je zaista izgledalo kad crkva spaljuje ljude.

GHOUL (Netflix)

DA LI “SRBI” MOGU OVAKO NEŠTO DA SNIME: Ne samo da mogu, nego su već i snimili u vidu sjajnog filmskog uratka Dejana Zečevića, Neprijatelj (2011).

Ghoul je indijska mini-serija od samo tri epizode koja ne treba da vam bude interesantna samo zbog toga što je čuveni holivudski horor producent Jason Blum krvlju ispisao svoje ime na špici iste. “Indija” je na našem tržištu do sada bila prisutna mahom sapunicama koje su režirane u dva naizmenično montirana kadra u kojima junaci prvo nešto kažu, pa se gledaju, pa kažu, pa se zagledaju, pa dodaju, pa se dogledaju… Mislim da je Netflix, ako poredimo njegove van-američke aktivnosti, odradio vrlo promišljen izlazak “Indije” na svetski ekran.

Pre svega, Ghoul se lako gleda- samo tri epizode u klasičnom trajanju od 45 minuta. Drugo, u pitanju je snažno žanrovsko ostvarenje, pa na sve to vrlo popularnog horor žanra, koji je na ekranima imao dosta “podbacujuće” rezultate i, rekao bih, još uvek nije našao dobru meru. Tj, tri epizode i kompaktni format mini-serije deluju kao da bi mogli da budu dobitna kombinacija.

Sam po sebi, Ghoul je na različite načine pametan, autentičan (pre nego originalan) i u onoj meri kojom time želite da se bavite- i pozamašno kontroverzan.

Prvo, seting je interesantan- u bliskoj budućnosti indijsko društvo izraslo je u nekakvu “velikobratovsku” tvorevinu vrlo restriktivnih mera koje su opravdane anti-terorističkim angažmanom (čime tek počinju paralele sa Amerikom…). Jedna od posledica takve situacije je razvoj potkazivačko-špijunske klime koja rezultira time da pripadnica prestižne vojne jedinice drukne rođenog oca u cilju njegovog prevaspitavanja i boljitka države.

Mesec dana kasnije, ona je na specijalnom zadatku- treba da pomogne ispitivanje ultra-traženog “islamskog” teroriste u tajnoj bazi. Međutim, tamo stvari ne kreću kako su se nadali, i priča ubrzano počinje da liči na nešto između The Thing i španskog ostvarenja Rec tj radi se o vrlo smelom rimejku Zečevićevog Neprijatelja.

Tenzija i atmosfera su vrlo solidne uprkos komičnosti koju izazivaju rafalno ispaljene replike na engleskom i uprkos i dalje snažnom uticaju načina glume u Indiji koji povremeno usporava i blago kompromituje uvezeni žanrovski konstrukt. Možda je najslabiji momenat serije onaj koji je najmanje indijski- akcione i horor sekvence, gde je izgleda Blum kopi-pejstovao svoja rešenja, umesto da “Indijcima” da priliku da se pokažu.

Ipak, Ghoul, koji traje kao kraći indijski film, bio je interesantno, zabavno i mimo “egzotičnosti” premise i autora, uzbudljivo iskustvo. Lep primer kako lokalni folklor može da zaigra “tuđi ples” i pobere aplauz.

RE:MIND (Netflix)

DA LI “SRBI” MOGU OVAKO NEŠTO DA SNIME: U praksi da, u teoriji malo verovatno, jer naše televizije jedva da imaju interesa da razvijaju programe koji su “opšta mesta” svetskih serijskih programa, a nekmoli nešto ovoliko eksperimentalno i namenjeno uskoj ciljnoj grupi (tinejdžeri, perverznjaci).

Pretpostavljam da čak i za ne-toliko-nagledanog gledaoca dramskih ostvarenja iz Japana osnovna premisa ove serije ne predstavlja toooliko neverovatnu stvar- jedanaest tinejdžerki budi se u nekakvoj gotskoj trpezariji, stopala su im zaključana u pod, a one imaju ograničeno vreme da otkriju šta se dešava i da se spasu, jer svako malo svetlo se gasi, buka počinje i jedna po jedna od njih nestaje.

Re:Mind, dakle, ne mami toliko svojim miksom reality programa/kvizova, Agathe Christie i Sion Sona, koliko svojom efektnom dramskom formom koja predstavlja solidan prototip formatiranja sadržaja koji u isto vreme rade posao i na teveu, i na vebu, i za milenijalse i naročito za one mlađe od njih.

Naime, svaka od 13 epzioda ovog serijala traje manje od 30 minuta, što je gornja granica podnošljivosti za praćenje sadržaja koji se skoro pozorišno odvija u jednoj prostoriji, sa minimalnim mizanscenom i tek povremnim flešbekovima koji osvežavaju pričanje priče. Re:Mind bez problema može da se gleda na telefonu, naročito s obzirom da akterke praktično sve vreme prepričavaju šta se dešava ili najavljuju ono što će uraditi ili treba da se desi.

Neobična postavka uspeva da održi tenziju za tih 30ak minuta, dok histerično prepucavanje devojčica već negde na pola epizode biva nepodnošljivo. Ne znam kojim budžetom je raspolagala produkcija, ali čini se da nije bilo prilike za mnogo dublova, usled čega u glumi tinejdžerki često proviruju neplanirani osmesi, očigledna neskoncentrisanost na dramski trenutak, kao i tragično šmiranje.

Očekivano, i priča koja uvezuje junakinje ima bizarnu i neočekivanu društvenu notu- naime, sve one, plus odsustvujuća Miho (koju sumnjiče za sve), su članice grupe “Perfect” koja se bavi “ulepšavanjem sveta” tj kažnjavanjem svih onih koji svojom beskrupuloznošću taj svet kvare- prodavcima koji prodaju meso kome je skoro istekao rok, nepropisno parkiranim automobilima (bilo je i interesantnijih primera, ali sam zaboravio)… Te one sada sumnjaju da je neka od tih “žrtava” njihovog delovanja odlučila da im se osveti.

Pored širokog spektra “ludila” koje donosi svako japansko (naročito moderno) ostvarenje, nejasno je i u kom domenu je ono što se dešava realističko. Jer, devojke, iako uplašene, ipak, ostaju dovoljno pribrane za prozivke i histeriju, kao i za svako odsustvo straha da su im ovo poslednji trenuci. Pretpostavljam da je ta vrsta “žanrovske opuštenosti” danak tome da je serija verovatnije namenjena osobama koje su, barem, triput, mlađe od mene.