„Theatre is Victory“

Festival teatarskih okreta i preokreta DESIRE, koji se ove godine održao po 16. put u Subotici, kulturnom središtu i stecištu, predstavio je raznovrsne forme i izraze međunarodnog, regionalnog i savremenog pozorišta.

Pod ovogodišnjim sloganom „Pozorište je pobeda“, trijumfovao je duh strastvenih eksperimentalnih scenskih izraza u susretu i razmeni energija sa publikom, poklonicima probijanja konvencionalnih scenskih barijera. U selekciji reditelja Andraša Urbana, direktora festivala, devet predstava istraživalo je svetove različitih umetničkih disciplina, od plesa i filma do istorije umetnosti, ali zalazeći i duboko u individualno podsvesno i arhetipsko. Spojeni su stvarni život – današnjica, istorija i budućnost, sa scenski imaginarnim prosedeima, kroz melodramu, farsu, uz razigranu operetu ili akustičnu gitaru.

Scene pozorišta Deže Kostolanji i Jadran (u jednom slučaju i Dečijeg pozorišta) širom su otvorile zavese i dveri, popunivši dupke sve kapacitete. Vreme pobede pozorišta zaista je započelo. I sve to zahvaljujući ljudima koji u njemu prepoznaju ogledalo.

Prve večeri festivala DESIRE, u režiji Danijela Kovača, izvedena je predstava Čudan preobražaj Prudenše Hart. U pitanju je gostovanje pozorišta Studio K iz Budimpešte koje je svojim predstavama, a posebno režijama Matea Heđmegija, prethodnih godina osvojilo publiku dinamikom i apstraktnim pristupom scenskim prostorima. Druga predstava prve festivalske večeri bila je koreografskog karaktera. Pun Mesec, u izvedbi gostujućeg pozorišta Atelijer 3+1 iz Pariza i donela je sveobuhvatnu ezoteriju tela, duha i umetnosti. Koreograf Jozef Nađ, prisutan na sceni tokom cele predstave, bilo skriven ili otkriven, tradicionalno maskiran ili plesno demaskiran, vodi publiku pokretima nalik guruovskom putovanju ka istini. U čudnovatim okolnostima koje obasjava, ali i izaziva pun mesec, pretaču se iskonske vrednosti i stvaraju transcendentalne vizije. Trenutak staje u ritmu mesečine, dok melodijski taktovi prodiru u prošlost i dosežu najdublje razine, istine, suštine. Umetnička energija prenosi se i raspršava među publikom bivajući nezaustavljiva. Neka traje večno.

„Kakvo divno vreme za život ako volite teatar apsurda,“ rekao je Dejvid Linč čija je inspirativna prisutnost prepoznatljiva i na balkanskoj sceni. U režiji Kokana Mladenovića, rađenoj po motivima Linčovog filma, Beogradsko dramsko pozorište donosi predstavu Čovek-Slon. Cirkus postaje paradigma, a svet se prikazuje kao nemilosrdan prostor gde se najednom sve zavrti, zavitla u neprekidnom i sumanutom kretanju po krugu, da li na vašarskom ringišpilu ili točku za hrčka, ostaje nejasno. Svetla stvarnosti brzo se smenjuju, dok reditelj Mladenović iz filma preuzima ključne motive i transformiše ih na sceni u narativne činove. U središtu priče je Džon Merik, čovek-slon, koga maestralno tumači Ozren Grabarić. Njegov lik simbolično oblači identitet i skida debelu kožu, suočavajući se s pitanjima ljudskosti. Krdo slobodnih slonova, razbijene porcelanske šolje, šampanjac i Šekspir… baloni, gas-maske i oklopi kornjača – svi ovi elementi postaju slike zaštite i (ili) zarobljenosti. Pred “gvozdenom” zavesom ljudskosti na scenskoj rotaciji izvedba oslikava tugu, strah, sram i stid, koje, kako Grabarić u predstavi kaže, „sam glumac treba da predstavi”. Dokazati da si čovek, kako se sugeriše u inscenaciji, ostaje težak zadatak.

Čovek-Slon

Trećeg dana festivala izvedene su predstave MILF u produkciji budimpeštanskog pozorišta „Fige“, čiju režiju i koreografiju potpisuje Kristian Gerđe, i Seljačka opera Andraša Urbana u izvođenju Narodnog pozorišta Sarajevo. Novi talas Urbanovih režija, pa tako i ova, donosi spektakle ispunjene pesmama, blještavim provokacijama, ljudskim borbama i nemilosrdnim sudbinama, a Seljačka opera, adaptacija književno-scenskog dela autora Bele Pintera, nije izuzetak. Tekst je surov i upečatljiv, a u kombinaciji s Urbanovim režijskim postupkom koji banalizuje spoljašnjost i produhovljuje unutrašnje svetove, stvara se scenska igra bez granica. Elementi folklornog, melosa, svadbene ceremonije, američkog sna, motiva Bosne za kauboje, bračnog para, ljubavnih trouglova ili čak petougla, uvezanosti pohlepe za novcem i zločinačkog delovnja, oblikuju suludu dramsku i pozorišnu stvarnost. Dinamičnost izvedbe dodatno obogaćuje studentski muzički ansambl, čiji je dirigent i korepetitor mladi Fuad Šetić. Svojom muzikalnošću i izvođačkim veštinama unose lakoću i čistotu u energiju celokupne predstave. Tišina i očekivanja ogoljeni su u ovom svadbenom pozorišnom činu do iznemoglosti. Sudbonosno „DA“ zanemelo je.

Seljačka opera

Predstava Aritmija obeležila je četvrti dan festivala, ali i čitavu festivalsku nedelju, svojim inovativnim i mladalačko-alternativnim pristupom. U produkciji Akademije umetnosti iz Targu Mureša, kao master rad rediteljke Žofije Muhi, predstava koristi mali, ambijentalni scenski prostor, gde su izvođači i publika tik jedni uz druge, smešteni u neposrednu blizinu – na krevete i stepenice između tehničkih praktikabala. Iako priča deluje jednostavno i bezazleno, fokusirajući se na opšte teme odrastanja, površne razgovore i mladalačke želje, ograničenja i ideale, ideje i planove, ono što izdvaja ovu predstavu jeste hrabar pristup koji donosi fenomenalnu energiju mladog ansambla. Savremeni muzički aranžmani, zvuci akustične gitare nalik pesmi kraj logorske vatre, igra sa svetlom i neobična običnost scenskih rešenja stvaraju inovativno iskustvo koje je istovremeno intimno i jedinstveno. Ključni element predstave je bliskost koja briše granicu između izvođača i publike, pretvarajući svakog posmatrača u aktivnog učesnika performansa neusiljeno, već prirodno i potpuno neposredno.

Kada je izvedba predstave 1981. u režiji Tomija Janežiča otpočela vreme je stalo. Otvorio se mlečni put novih pozorišnih kretanja. Komad koji je rezultanta radioničkog, laboratorijskog rada glumaca i reditelja donosi apstraktno u konkretnom, zanosno orbitirajući oko grada Novog Sada. U epicentru je 1981. godina, ali su oko nje opisani brojni koncentrični krugovi, kroz smene naraštaja i prerađanja ljudi datog hronotopa. Ređaju se pred gledalištem brojni sticaji srećnih i nesrećnih okolnosti, ispreda se lepa svakodnevica i rastvaraju se naočigled ljudska bića razotkrivajući elementarno u čoveku, sirovo u ljudskoj duši. Devedeset devet crvenih balona se uzdiže visoko dok tonemo, svi zajedno, u duboke vode života današnjice. Vreme ubrzano teče kao na traci. Ipak, čini se kao da sutra ni ne postoji dok se u pozadini čuje Donatella Rettore i Olivia Newton John. Isto je odelo i za svadbu i sahranu, kragne su iz uvoza, patike i naočare su da majka uvidi davno ostavljenog sina. Dok protiču sati iz sadašnjosti i godine iz prošlosti, scena je sve dublja i suštastvenija, njeno gravitaciono smisaono polje je toliko jako da sve uvlači u sebe. Kroz maleni prozor sa zavesama od crvenog somota vidi se svetla budućnost novog pozorišta koja je ovom predstavom počela.

1981.

Poslednjeg dana festivala izvedene su dve predstave. Beogradsko dramsko pozorište predstavilo se režijom Miloša Lolića i predstavom Yankee Rose, dok je Zagrebačko kazalište mladih izvelo predstavu Ajhman u Jerusalimu u režiji Jerneja Lorencija. U prvoj dominira Danica Мaksimović, dok je druga predstava oblikovana kao čitalačka proba. Njen mizanscen je  jednostavan, ali simboličan, povremeno evocirajući prizor Tajne večere. Ovaj koncept prenosi sakralno i istorijsko znanje kroz dogmatsku i ideološku dimenziju. Kad predstava otpočne, oživljavaju davno zaboravljene slike, lične i kolektivne, rekonstruišu se sećanja i otvara dijalog sa samim sobom, među izvođačima, ali najizrazitije između glumaca i gledalaca. Predložak za predstavu je delo Hane Arent, Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla, na koji se tematski i istraživački nadovezuje film Šoa reditelja Kloda Lanzmana, kao i lične ispovesti i porodična predanja samih glumaca. Performans je izrazito narativan, ali svaka priča postaje živa i opipljiva pred publikom jer se njeni najupečatljiviji ulomci neposredno oblikuju pred nama najminimalnjim glumačkim sredstvima, tek da ne bude puka naracija. Takva je Lorencijeva zamisao. Suočavanje sa zlom, razgovor o boljoj budućnosti, preuzimanje odgovornosti u cilju sprečavanja ponavljanja takvih tragedija i nedela, osnova su rediteljevog umetničkog izraza. Kroz kolektivnu energiju, ritualno, razotkriva se zastrušujuća spoljašnjost sveta proistekla iz nečeg nashvatljivog, a utočište se pronalazi  u dubini svake žive ljudske duše, ostvarujući snažan primer savremenih pozorišnih tendencija.

Ajhman u Jerusalimu

Festival je gostovanjima pozorišta iz Beograda, Sarajeva i Zagreba, preko predstava iz Rumunije i Novog Sada, do inovativnih spojeva plesa, naracije i muzike iz Mađarske i Pariza doneo raznovrsnost i potvrdio festivalsku viziju i misiju: zajedništvo kroz savremene scenske forme. Ključni doprinos dali su ljudi koji ga iz godine u godinu obogaćuju: Boris Kučov, David Buboš, Andrea Verebeš, Adam Ađaš, Anabela Hodik, odnosno, čitav ansambl Pozorišta Deže Kostolanji, uz brojne svoje saradnike. Zahvaljujući njima publika je svake večeri srdačno dočekivana u duhu teatra, uz domaćinsku nazočnost direktora pozorišta Gabora Mesaroša i direktora festivala Andraša Urbana. DESIRE ostaje simbol ljubavi, otvorenih pogleda, izoštrenih čula, pročišćenog uma, čvrstih uverenja, slobode. Pod tim pobeđuje.

*Naslovna fotografija: predstava Pun Mesec
**Autor fotografija: Edvard Molnar