Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: The Rain

Danska serija koju kao da su "Srbi" pravili

0
2

The Rain je prva Netflixova danska produkcija. U pitanju je osmo-epizodna post-apokaliptična priča o virusu koji nosi kiša i koji pobije, tako deluje, celu Dansku (Skandinaviju?, Evropu?, svet?). Neki ljudi uspeli su to da prežive i oni sada pokušavaju da se snađu u novonastalim okolnostima. Šest godina kasnije. Mahom preživljavajući sukobe sa drugim sličnim grupama.

E, sad, ako ste se kao i ja, nakon čitanja zapleta odmah prihvatili daljinskog da overite o čemu se radi nadajući se nečemu, makar, podjednako efektnom kao što su bili Bron/Broen ili Forbrydelsen, možda ćete, ipak, bolje proći ako pročitate ovaj tekst do kraja.

Evropske produkcije, barem, ove ilegalno ili legalno dostupne srpskom življu sa engleskim titlom, poslednjih godina kao da su bazirane na jednoj te istoj premisi, nezavisno od toga odakle dolaze- detektiv ili detektivka koji su napustili rodno mesto nakon hvatanja surovog zločinca koji im je naudio na neki način (ili nekom njihovom) i sad se vraćaju natrag što se baš poklapa sa novim ubistvom sličnom onom iz daleke prošlosti i u čijem rešavanju im pomaže novi naivni kolega ili neki stari dripac, bivši ljubavnik ili zločinac senior. The Rain svojom tematikom spada u onaj kanon evropskih serija koje se ne bave rečenim, već pucaju na veliko (pod tim mislim na lukrativni američki rimejk), ali svakako je najgora koju sam imao priliku da odgledam. Do kraja.

The Rain isprva intrigira, ne samo svojom pričom. Evropa je gladna i željna “lokalnog žanra”, odigravanja velikih “holivudskih” priča na domaćem terenu, poljskih serijskih ubica, švedskih ukletih kuća, francuskih zombija, norveških okupacija, holandskih karantina… TV gledaoci su željni svojh glumaca u takvim produkcijama, a mi, neutralni, novih lica, u “starim” pričama. Iako američka serijska produkcija duhovno hrani milijarde ljudi, ona i dalje “says nothing to us about our lives”, da malo preteram.

The Rain počinje impresivno, iako ćemo nešto kasnije (do kraja epizode?) shvatiti i- neočekivano nebulozno- otac, u hodu učimo da je naučnik, u panici stiže u školu da pokupi svoju ćerku neposredno pred njen grupni ispit i praktično je odvodi do kola gde su mlađi brat i majka. Oni moraju da stignu negde “pre kiše!”. Autoputem, otac juri kao nenormalan, dok se za njima lagano prikrada oluja. Dolazi do, a pre bih rekao- trebalo je da tako izgleda- spektakularne saobraćajne nesreće itd itd… Jedan za drugim, to su pre prizori na koje smo navikli “u američkim filmovima”, ti nad-realni zapleti koji uznemiravaju obične živote. Mi, “Evropljani” ili smo zaglibljeni u sopstvene istorije ili se prozaično bavimo realističkom (melo)dramom. Retko stvarima manje dosadnim od života.

I, otprilike tu, u izlasku porodice iz slupanog automboila koji usled karambola ne može da nastavi dalje, za mene prestaje sve što je u ovoj seriji zanimljivo.

The Rain bi trebalo da bude post-apokaliptična drama o ljudima koji su preživeli napad ubojitog virusa i sada pokušavaju i da shvate šta im se i zašto desilo, kao i da nastave život.

The Rain pokušava da bude o tome, a pri tome preskače da se pozabavi najinteresantnijim momentima svoje premise- “vremenom umiranja” tj inicijacije virusa, što, istina, malo bliže upoznajemo u polu-anemično režiranim flešbekovima nekih junaka, kao i periodom, od čak šest godina!, koji su dvoje glavnih junaka (brat i sestra) proveli sami u prvoklasnom bunkeru. Tri autora ove serije (da ih ne nabrajam, jer uprkos solidnom radnom iskustvu, to nisu zaslužili) odlučila su da zbrzaju početak, šest godina prikažu kroz kolažnu sekvencu bracinog i sekinog dosađivanja i da potom napolje izađu, maltene, slučajno. Dakle, The Rain nije serija koja želi da bude, možda najviše zbog toga što je najveći deo radnje smešten kad je kiša već pala, a dobar deo i kad je kiša (ako je?) prestala da bude štetna.

Nisam neki naročiti ekspert za hemiju, biologiju, naročito molekularnu varijantu iste, niti sam se ikada pitao na koju foru Bruce Willis može da ubije meteorit pre nego što ovaj grune u zemlju, ali nešto je u genezi zapleta u The Rain počelo da me tera da razmišljam- na koju foru virus može da se insertuje u kišu. Možda bih eventualno mogao da zamislim da se u neki oblak ubaci nekakva hemijska supstanca, pa da to prouzrokuje neobične padavine, ali da sva kiša, pa u manje-više isto vreme pohara celom Danskom (Skandinavijom?, Evropom?), ne znam kako je zamišljeno. Još više od toga mi je problem da poverujem da bi u ovoj našoj eri mega-povezanosti bilo šta što nije serija nuklearki bačenih jedna za drugom u nekom malom prostoru moglo da nas pobije sa ovom efikasnošću, pre nego opasnost predočimo jedni drugima jednim običnim- ponesi kišobran ili stani ispod strehe.

Veći je problem što “kiša” ni na koji način nije zaigrala. Njeno dejstvo se ne razmaše naročito pre nego što naši junaci ne nađu utočište u bunkeru. Majčina smrt je superbedan doprinos kanonu kišoubistava i bezobrazno deluje kao da bi moglo da rezultira zombi-inkarnacijom, ali to se ne desi. Pogođeni kišom samo bljugnu jednom-dvaput, i potom se sruše. Čak lišeni i nekakve post-Variola Vera šminke. A svako sledeće kišoubistvo zračiće još većom prazninom. S druge strane, kiša se, kao tradicionalni donosilac života, nije naročito predstavila ni metaforično. Bilo bi znatno zabavnije da je ubojita kiša ekstenzija klimatskih promena, pa da je tretiramo kao oružje prirode. Međutim, ona je nažalost, rezultat delovanja ljudi, i to pogrešnog napora da se svet spase. Koliko smo tek to puta čuli…

Kad se s neba spustimo na zemlju, ni ono što zatičemo nije inteligentnije dramski artikulisano. Iako su mastermajndovi ove akcije (mogu samo da zamislim kakva logistika stoji iza kreiranja ubojite kiše koja treba da pohara Dansku (Skandinaviju?, Evropu?)) svoju nameru verovatno planirali mesecima ili godinama, čak i u varijanti u kojoj je stvar krenula “ne-po-planu”, teško je poverovati da jedan od glavnih ljudi bukvalno koristi poslednje minute da spase svoju porodicu i pri tome do spasonosnog bunkera stiže peške zahvaljujući činjenici da se nedaleko odatle, i to srećom, slupao! Koliko god to žanrovski bilo efektno za gledanje…

Lično, imam problema i da poverujem da su brat i sestra bez ikakvog sugerisanog plana “za dalje” živeli šest godina u bunkeru disciplinovano i da je potom bratov izlazak iniciran dokonošću. Čime je, zapravo, Pandorina kutija otvorena na drugu stranu i neprilike prizvane u do tada sigurno mesto. Par epizoda kasnije videćemo i dosta tanku elaboraciju toga kako je otac uspeo da pomenuti bunker zadrži mimo pretraga, čime je, paradoksalno, samo produbljena glupost celokupne situacije i pozicija u kojoj se nalaze junaci (otac šest godina nema ni lajv fid na svoju decu, a onda kada pošalje poteru za njima, prvo ih ne traži tamo gde ih je ostavio…).

Ali, dobro. Možda ćete vi, kao i ja, uspeti da sve ovo prevaziđete misleći da nas čekaju zanimljivije i zabavnije stvari van bunkera i “po suvom”. I tu moram da primetim jednu od mana koju van-programska produkcija Netflixa dozvoljava, a to je da epizode mogu da traju koliko im je potrebno. Pa tako pola od osam epizoda traju manje od 40 minuta, u nekakvom nebuloznom formatu koji ostavlja utisak da je jedva i toliko skrpljeno u celinu. Ova vrsta nedisciplinovanosti svakako ne pogoduje žanrovskom formatu zboga koga su “mere” i izmišljene.

Kada The Rain izađe iz bunkera, tj kada braca i seka krenu da istražuju šta se desilo, serija postaje još jedna adaptacija McCarthy-jevog The Road, ili bilo koje slične literature, koja u post-Walking Dead svetu dočarava individualnu i društvenu psihologiju unutar sveta koji više nema nijedan jedini razlog da postoji na način na koji je do pre neki dan postojao. Dakle, sve može. Ali po koju cenu?

The Rain ni tu ne nudi ništa novo. Oni koji imaju oružje jači su delioci pravde od svih ostalih, gladni se vrlo divlje otimaju o šta god mogu, imamo jednu od najidiotskijih (ali sasvim “europskih”) epizoda o kanibalizmu… Negde na pola sezone, autori otkrivaju da svaka epizoda može da posluži kao mini-portret za nekog od junaka novoformirane grupe, pa tako kroz flešbekove upoznajemo, vrlo klišeizirano, odnose iz kojih su junaci utekli “pre kiše”, a koji im diriguju sadašnje ponašanje (čak i posle šest godina nenormalnog života!). Ono malo kadrova koji pokušavaju da malo atraktivnije ispimpuju “kišu kao nepogodu” najviše od svega ostavljaju utisak i umetničkog i produkcionog siromaštva, bez ikakve posebne vizije.

Odnosi koji se razvijaju u hodu, a s obzirom da junaci naše grupe imaju oko 20-ak godina, su malčice više “edži” nego oni koji bi se razvili unutar materijala o kampovanju koje je krenulo kako ne treba- dakle, jedni se zaljube, drugi su ljubomorni, a neki se ponašaju posve neobjašnjivo. Glumci koji igraju glavne junake nemaju nikakvu naročito harizmu i bojim se da nikakve identifikacije neće biti sa njihovim junacima. Svi deluju slično “protrešeni” onim što se desilo, bez obzira što su jedni na vreme sklonjeni na sigurno, a drugi su medmeksovski morali da se bore za opstanak (a čak ni to ne izgleda tako).

Nikada nisam bio u Danskoj, ali autori ni prostor dešavanja ne rešavaju baš naročito. Na početku filma vidimo da je bunker u kome su se glavni junaci sakrili nedaleko od autoputa, a verovatno i nedaleko od rodnog im grada. Kada se oslobode, nema ni pomena od povratka na taj autoput i povratka u grad, ako ništa barem kao na teritoriju koju poznaju. Naprotiv, bunker odjednom deluje kao da je u sred još veće nigdine i kao da u blizini nema ničega sem usamljenih objekata ili skromnih selca. Bunker u kome su se junaci krili deluje impresivno sa produkcionog aspekta, ali njegovo repriziranje biva zamorno. A nisam izgubio dah ni na činjenicu da se centrala laboratorije/organizacije koja je sve zamesila nalazi u nekakvim betonskim hangarima koji uprkos eksploataciji pozamašne tehnologije u enterijeru, deluju sasvim neobezbeđeno i neorganizovano kada nastupi panika i kada naši junaci bez problema nađu put za bekstvo. Još je tragikomičnija situacija na samom kraju serije kada ih okruže nekakvi naoružani eks-profesionalci… Kao da je sedmogodišnje dete imitiralo prosečan američki film sa taocima.

Ne znam kako bih se ponašao da se jednoga dana nađem u danu nakon “propasti sveta” tj u njegovim ostacima, ali The Rain neprekidno forsira formulaičan odnos između grupe koje pratimo i svih ostalih. Grupa je uniformno bezlična sa tipičnim osećanjima za svoj uzrast (nevezano od katastrofe), dok su svi ostali na koje nailaze ekstremizovani na načine koje sada već debelo prepoznajemo kao tipove iz sličnih priča. Pričati o ikakvom psihološkom portretu ili nedajbože progresu u zadatim okolnostima bilo bi isto kao i porediti Čehova sa Boljim životom- sve može, ali nema mnogo smisla.

Two fearless leaders.

A post shared by The Rain (@therainnetflix) on

The Rain je imao golicavu ideju kako za panevropsku tako i za “inostranu” publiku, i bojim se da sve što u njoj valja potiče samo od Netflixovih para, ali da smo još jednom svedoci (naročito u slučaju Netflixove produkcije) da je dato previše para i slobode, a premalo kreativnih sugestija koje bi, ako ništa drugo, trebalo da stvar drže iznad postavljenih standarda (nešto što HBO uprkos gafovima uspeva već treću dekadu za redom). Ova danska serija je očišćena čak i od kvaliteta koje su na “serijsko tržište” izneli sami “Danci” (u već pomenute dve serije i plus Riget, Borgen, Arvingerne…) – a to su snažni (i “uvrnuti”) ženski likovi, snažan društveni anagažman, “džender” aktivnost, psihološki intrigantni profili, specifična stilska nota “evropskog trilera”, upotreba krajolika u kreiranju atmosfere… Sve to The Rain uglavnom obilato nema.

Gledajući The Rain apsolutno svako može da poveruje da i mi možemo ovako. Možda čak i bolje.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. gRQ says:

    Zvučaće preterano, ali mi se čini da ovo naše “zlatno doba televizije” prolazi. I to zato što se više ne radujemo / nismo opsednuti serijama kao pre. Može se polemisati, dobrih stvari ima ali mislim da je histerija oko Lost- a i Prison Break-a daleko iza nas. Ja sam barem postao imun na “hvatanje na premisu”, i sa uzdahom smora sam ipak pustio ovu seriju i ugasio je kada je mama pokisla. More of the same. Kada sam odgledao pilot epizodu serije “Flashforward” odmah mi je bilo jasno da će predvidivi gramzivi kukavički Ameri da muzu tu kravu što duže. A pošto su oni pokrenuli ovo “zlatno doba”, mislim da nije netačno reći da i svi drugi u suštini koriste isti obrazac/metod jerse ipak i oni nekako voze na tom istom talasu…
    “…stani ispod strehe” hahaha

  2. Anabel says:

    Slobodane, obicno me vase recenzije zabave i cesto nam se ukusi podudaraju…..sad….nije da branim “Kisu” ali ova serija se mozda ni ne obraca nekom starijem od godina glavnih junaka…..nekom ko nije toliko “nagledan”…..eto meni je dovoljno zabavna… i junaci su mi simpaticni….ne vidim da je bas toliko lose iskustvo , recimo prva sezona Expans-a me je vise razocarala (srecom se popravise kasnije) i da….mogla bi mozda da se slicna serija snimi i u Srbiji ali ipak….nije….

Ostavite komentar:

Slični članci: