Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Kad je TV bog na zemlji

O četiri serije iz 2019. koje morate da pogledate. Jer ovo svetlo je usamljeni zrak i osećam, ipak...

Ide leto. Uskoro ćete moći da gledate serije zavaljeni podno nekog drveta, pošpricani najsitnijim peskom, zapljusnuti mutnim talasima ili potpuno znojavi i zaglavljeni u nekom od Vesićevih autobusa. Želja mi je da vam te trenutke ispunim teve predlozima koji će uspeti da vas potpuno okupiraju i izmeste u neki drugi svet. U sva četiri slučaja gori od onoga u kome ste. Ne zamerite.

AFTER LIFE (Netflix)

After Life je nova serija (trenutno, a i inače) najčuvenijeg britanskog komičara, Ricky-ja Gervaisa, koju on piše, režira i u njoj igra glavnu ulogu. Daleko bitnije od toga je da je After Life za vaše kulturno uzdizanje (ali i postojanje, štodaselažemo) bitan koliko i Proust (kod koga nisam maknuo dalje od Svanovog kraja), Bergman, Woody Allen, biseri “Kitchen Sink” žanra, Mike Leigh, Ordinary Victories Manua Larceneta, svi stendapi Davida Chappellea… Dakle, svi oni vrhunci pisane/vizuelne umetnosti u kojima su se egzistencijalizam i komedija uhvatili pod ruke i porodili zabavne i prosvetljujuće stvari, čijim konzumiranjem niste samo postali “bogatiji”, već ste, ako ste imalo inteligentni, pribavili mini-priručnik/e o tome kako i zašto kroz život. Uprkos patnjama koje ovaj pruža.

Ja zaista najiskrenije majkemiMire mislim da je After Life, baš kao i Louis CK-ov Horace And Pete sadržaj koji prevazilazi i medijum i format i mora i treba da se tretira isključivo u poređenju sa drugim (“srodnim”) remek-delima umetnosti čiji je javni i lični značaj za poimanje života esencijalan. Jer gledajući After Life imate šanse da pribavite odgovore na ključno životno pitanje- čemu sve ovo? A da taj odgovor nije nerazumljiv, nepraktičan i nemagičan.

U svojoj četvrtoj seriji (koju kreira i u kojoj ne igra sebe) Ricky Gervais je oglodao stvari, baš kao i Louis u pomenutom Horace And Pete, do same suštine. I tamo i ovde imamo utisak da gledamo TV seriju iz 19šezdesetsedamdesetineke, snimljenu istim primitivnim sredstvima i nerazrađenim rediteljskim iskustvom. U Gervaisovom slučaju taj seting je posebno zanimljiv jer post-ironijski tretira apsolutno identičan “look & feel” koji “Englezima širom sveta” pružaju njihove svakodnevne sapunice, koje su ultimativni primer teve ekonomičnosti. Montaža, gluma, mizanscen sve je toliko “fundamentalno” da dovodi u pitanje elementarni talenat autora za građenje autentičnog ili bilo kakvog sveta za svoje junake.

Međutim, ono što je daleko bitnije jeste ono što se dešava. Ricky igra Tony-ja čija supruga, njegov “soulamate”, je nedavno preminula od najpopularnije igrane bolesti i on sada mora da se nosi i sa tim, ali i sa svetom koji je preživeo. Tony odlučuje da svoje “poslednje dane” (jer ih tako doživljava) provede u disharmoniji sa svima insistiranjem na neprofiltriranoj iskrenosti i na apsolutnom odsustvu empatije (sem za svog psa i sestrića), opravdavajući to bolom kome očigledno nema leka. Tony radi u lokalnim novinama (profesija i sadržaj koji također aktivno izumiru) i svakodnevno je svedok svog besmislenog poziva, što na primerima privatnih i profesionalnih života svojih kolega (rođeni brat njegove pokojne supruge je njegov šef), što na sadržajima i ljudima koji traže i nalaze mesto u pomenutim novinama. Gervais u kratkim potezima relativno uverljivo dočarava apsolutnu besmislenost i nepotrebnost svih njih, i njega samoga.

Ovaj emocionalni ambis svako malo (obično na početku epizode) kontrastiran je snimcima njegove supruge koja mu je ostavila niz “video-pisamaca” iz bolesničkog kreveta ili “kućnim videima” njihovih zajedničkih trenutaka iz kojih je, bolno jasno, da je ona bila verovatno jedina žena spremna i sposobna da trpi i uživa u svim njegovim ludorijama (i u čemu ja čitam veličanstveno ljubavno pismo Gervaisovoj stvarnoj, životnoj izabranici Jane).

Ako ste upoznati sa Gervaisovim stendap nastupima i svim mogućim oblicima drugih javnih nastupanja, lako ćete u After Life detektovati brojne stvari (ponekad čak i u više puta ponovljenim formulacijama) koje ukazuju da između njega i Tony-ja nema skoro nikakve razlike i da je After Life samo platforma preko koje će iskazati svoj gnev i prezir prema svetu. Što je lukavo fundirano u (ne)preživljenoj tragediji tj nečemu što će dosta ljudi dovoljno dugo tolerisati kao razlog za njegovo ponašanje.

Ono što čini After Life čudesnim i eliksirskim za sve naše živote je uverljivost puta i junaka koji u samo šest epizoda stiže od militantnog nihilizma do relativno empatične raspoloženosti za su-život. Na tom putu, Gervais će nemilosrdno puštati svog junaka raznim stazicama samouništenja, kompromitovanja, pa čak i eutanazičnim asistencijama, plasirajući među nas dovoljno diskretno poruke o tome da u trenucima kada život više nema smisla, on možda i ne mora da se živi.

Ako pustite sebe da proživite kroz Tony-ja sve što on misli, oseća i komunicira, protrčaćete kroz jednu zrelu i pesimističnu sliku sveta koja uprkos nagomilanoj nihilističkoj žuči i dalje ostaje dirnuta upornošću ljudskosti i ljudima koji, iako imaju ulogu “piona”, kad zatreba mogu da budu nezamenljiva kao “kraljica”. Samo svojim iskrenim postojanjem.

U isto vreme, Gervais problematizuje i iskrenost, kojoj komičari često oduzimaju moć kada treba da nastupi kao pozitivna sila (koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar). Iskrenost je u njihovim rukama isključivo i samo žaoka. Gervais ovde pušta da ona bude pružena ruka, zagrljaj, nečija zbunjena i blesava poza. Gervais pred nama čačka i otkriva sopstvenu ljudskost, kapacitete iste, kvalitet iste.

After Life, kao esencijalno ništa više od “uvećanja” jednog delića neke nepresušne sapunice, kroz banalne radnje protura melanholiju modernog sveta u kome je bolno strašno ostati ili biti sam. Ali i daje oduška (auto-)destrukciji koju nešto tako može da aktivira. Serija neprijatnih događaja koji se ređaju u ovoj seriji, najčešće zahvajujući Tony-ju, na sasvim je suprotnom kraju osokoljavajuće pozitivnosti sapunica koju “imitira”, ali, ipak, funkcioniše.

After Life je trijumf koliko se mnogo može sa šokantno malo. Verujem da ako ostavimo Gervaisov honorar po strani, produkcija iste košta deset puta manje od prva tri minuta prosečne epizode Stranger Things. Ali, kao što rekoh, njena minimalnost ne ogleda se samo u materijalnom, već i u skromnosti svih stvari koje čine (njenu) dramu. Što Gervaisov genij čini još većim.

BLACK SUMMER (Netflix)

Moja nepresušna ljubav prema zombijima na stranu, ali Black Summer zaista donosi neverovatno teve iskustvo i, barem u odnosu na sve ono što ja gledam, nema parnjaka kada je u pitanju intenzitet moje psihofizičke reakcije na ono što gledam. Iako nemam VR pomagala ja sam gledajući Black Summer “tamo”, sa junacima, i skačem po fotelji i vrištim od uzbuđenja kao da su meni, a ne njima zombiji zavratom. Black Summer ima tu jedinstvenu moć da vam dočara kako bi to izgledalo da na bolidu Formule 1 tokom trke možete da otvorite prozor i “osetite brzinu”.

Iako ide na Netflixu, Black Summer je neka vrsta neformalnog prikvela veoma popularne, “istotakođer” zombi serije Z Nation koja već pet sezona na kanalu SyFy kompenzuje sve ono što poštenom zombi fanu ne pruža Walking Dead (i priključenija). Sa Z Nation ona deli i ko-kreatora u vidu Karla Schaefera. Iako to nigde nije eksplicirano, Schaefer je u nekim intervjuima pomenuo da se Z Nation dešava mnogo kasnije u odnosu na frišku ekspanziju zombi virusa koja potresa predgrađe u Black Summer.

Serija ima samo 8 epizoda čije trajanje varira između 20 i 40+ minuta. Iako u skoro svakoj epizodi pratimo radnju u kontinuitetu, deluje iz minuta u minut, ona je podnaslovima podeljena u segmente različite dužine. Iako stvar može da izgleda kao postmoderno izdrkavanje, podnaslovne pauze zapravo služe upravo tome, da vas na par sekundi odmore i resetuju za novi intenzitet napetosti. Jer glavno oruđe Black Summer je upravo napetost.

Rediteljska kreativna direkcija je da se stvari skoro sve vreme snimaju u krupnom planu i da gledalac neprekidno muku muči što mu nije dato da vidi šta se okolo dešava. Zato i najobičnije radnje deluju kao koračanje kroz “Kuću užasa” tokom koga iz svakog dela ekrana nešto može da iskoči. Kamera je obično pozicionirana iza junaka što samo pojačava nivo identifikacije.

Sama priča je za romanesknost Walking Dead, pa i Z Nation, skoro banalna. Virus je izbio u predgrađu (nekog Teksasa, recimo) i građani pokušavaju da se dočepaju stadiona koji služi kao privremni sabirni centar za dalji transport “nezaraženih”. Međutim, ono što u suštini dobijamo je zoom-in na delić radnje Walking Dead u kome, recimo, nekolicina naših junaka pokušava da se ratosilja dva vrlo nasilna zombija koji kidišu na dajner u kome su se privremeno sakrili. Akcija podjednako prožima i horor segmente koliko i moralne dileme junaka. Ali, u osnovi svake epizode je novi izazov za preživljavanje koji ponekad donosi urenbesne rezultate (kompletna epizoda sa bradatim Lanceom koji juri iz objekta u objekt pred nemilosrdno upornim zombijem).

Konačno, red je da pohvalimo i zombije, koji se relativno brzo pretvaraju, brzi su i agresivni koliko i ljudi i deluje da nisu tako “neinteligentni”. Ovakva postavka zombija, kao i u čuvenom 28 Days Later, čini stvari daleko uzbudljivijim.

CHERNOBYL (HBO/ Sky)

Pamtim tu 86-tu i “Černobil” po tome što su odrasli svuda oko mene ponavljali da jagode nikako ne smeju da se jedu i da povrće mora da se pere u nekoliko voda. Sećam se da sam zbunjen i preplašen svim što sam čuo gledao ka nebu očekujući da će da naiđe oblak iz koga će se kao iz pepeljare u “Smederevcu” prosuti sto tona radioaktivnog pepela po nama. Interesantno je da od tada pa do danas, ni ja sam, niti iko oko mene (recimo “mediji”) nije pokazao mnogo interesa da objasni šta se desilo u Černobilu i šta se nama svima tada desilo. HBO-ova mini-serija od pet epizoda je prvi meni poznat ozbiljan pokušaj.

Prva bizarna stvar u vezi sa njom verovatno je činjenica da dolazi iz pera Craiga Mazina, scenariste poznijih nastavaka filmova Scary Movie i The Hangover, kao i nekolicine drugih solidnih holivudskih komedija. No, apsolutno ništa u tome kako je postavljena i raspisana tragedija Černobila ne ostavlja utisak da je njen autor pre toga radio na potpuno drugačijim sadržajima. Mazin je ozbiljan “kao da od malih nogu radi na BBC-iju”.

Međutim, najbizarnija stvar u vezi sa njom jeste da je sve epizode režirao Johan Renck aka Stakka Bo. O, da, baš onaj Stakka Bo, autor mega hita Here Wo Go, koji je žario i palio (pun intended) šest godina nakon Černobila…

I dok ove činjenice mogu da vas zapitaju koji nivo ozbiljnosti (opet neki pun intended) je HBO (sa ko-partnerima iz Sky-a) dosegao u bavljenju “jednom od najvećih planetarnih tragedija izazvanih ljudskom greškom”, već nakon gledanja prve epizode imaćete utisak da ste podmireni baš onako kako događaj zaslužuje- nemilosrdno i ljudski.

Chernobyl na dramaturški zanimljiv način vodi priču, tek u poslednjoj epizodi praveći “prosvetljujuću” rekapitulaciju događaja, koja, kao i u životu, stiže nakon što smo prvo bili izloženi svim njegovim posledicama. I to efektno finale, uprkos svemu do tada prikazanom, uspeva da bude još šokantnije i da razbuca ono malo uzdanja u ljudsku vrstu.

Svi glumci, predvođeni sjajnim Jaredom Harrisom i standardno pouzdanim Stellanom Skarsgardom, igraju većim delom priče trezne Ruse, koji pokušavaju da unutar stroge partijske hijerarhije pronađu zrno razuma i spasu šta se spasti može. Mazin i Renck na tom planu, čini mi se, nalaze prostora da svim spasiocima ukažu pažnju i pokažu nam nivo njihove svesne ili nesvesne žrtve. Mene su od svega najviše impresionirali “bio-roboti” koji lopatom za 15 sekundi čiste šta stižu s ultra-radioaktivnog krova nuklearke.

Najviše od svega Chernobyl impresionira usklađenošću svoje atmosfere i snagom svoje poruke sa onim što se dogodilo- nema optimizma, nema neke naročite nade, mi, gledaoci, ostavljeni smo otprilike sa utiskom da smo “s obzirom na okolnosti i praksu, još i imali sreće”.

YEARS AND YEARS (BBC1)

Prvobitno, ovaj tekst, započet još sredinom maja, trebalo je da se bavim trima serijama, ali sam u međuvremenu, nakon odgledane, četiri epizode ove britanske serije, morao kakoznamiumem da je ubacim, jer mislim da to itekako zaslužuje.

Years And Years demonstrira nešto što samo “Britanci” umeju, a to je da televiziju tretiraju kao medij koji treba da reflektuje ono što se “upravo” dešava u životima njenih gledalaca, ali ne samo kroz vesti i/ili sportske prenose. Setite se Utopia ili Black Mirror, Butterfly ili Boy Meets Girl, ili Wanderlust, od recentnih primera, za sve njih je karakteristično da promišljaju neki problem koji već ili uskoro preti da postane deo života britanskog naroda- bilo da se radi o prenaseljenosti planete i neophodnosti rešavanja toga, upliva tehnologije u sve pore našeg života, inkluzije trans osoba ili smrti konvencionalnog braka tj tjeskobe monogamnog života…

Years And Years očigledno ima Brexit kao okidač, hrani se “desnim” populizmom koji hara Evropom, koji je poharao Ameriku i sasvim sigurno opseda Britaniju, a onda iz toga u seriji koja progresivno ide u budućnost (svaka epizoda se dešava naredne godine) pokazuje šta nas čeka, sa tako donešenim odlukama. Pretpostavljam da će i vama okidač da gledate nešto drugačije i zanimljivo biti scena sa političkom debatom na kojoj, tada tek kandidatkinja za neku opštinsku funkciju, Vivienne Rook (briljantna Emma Thompson), na pitanje kako bi rešila problem Izraela i Palestine odgovara sa “zabole me za problem Izraela i Palestine”, aludirajući na to da Britanija ima daleko gorućijih pitanja… Nastavak njene karijere u narednim epziodama jedna je od najboljih nesnimljenih epizoda Black Mirror.

Paralelno s razvojem karijere Vivienne Look i njene “Four Stars” partije, u društvu smo porodične sapunice a la Brothers & Sisters, tj familije sastavljene od stare tetke i njena četiri nećaka, sve sa njihovim porodicama i bračnim partnerima, koji pokušavaju da se snađu u brutalno turbulentnim događajima koji neminovno guraju društvo ka njegovom kraju. Barem u ovom formatu.

Sve je vrlo pitko, vrlo slikovito, vrlo duhovito, da, ponekad i malo bljak patetično (s nepotrebno velikim fokusom na neprilike gej zajednice u budućnosti), ali za jednu mejnstrim seriju ovo je templejt kako se pravi zabavno i poučno štivo za naciju. A pretpostavljam da će i dežurni konspiratori imati svoju reč o tome.