TV GONIČ: Jesen 2018.

Ovim tekstom ću u najvećoj meri započeti pisanja o novim serijama ili novim pilotima čije sam gledanje ovih dana završio.

Nekada, kad sam bio mlad i lud, i još uvek nisam imao staračku dioptriju, za potrebe što objektivnijeg i  temeljnijeg prikaza gledao sam sve i svašta. Sati mog života koje mi niko neće vratiti. Ako ništa, kriza srednjih godina me je naučila da se ne razbacujem i ne glupiram. Zato ovde (nažalost?) nećete pročitati ništa o novim sjajnim serijama koje nose tako intrigirajuće naslove kao što su FBI ili All American, ili se bave doktorima, doktorima vatrogasaca, vatrogascima doktora, advokatima ili bilo čime što sluti na takav sadržaj, poput New Amsterdam ili Station 19, ili jeftinim i dešperatnim pokušajima da se zakači na uspeh This Is Is, poput nepodnošljivo nostalgične i još nepodnošljivije angažujuće A Million Little Things.

Na bazi onoga što sam uspeo da odgledam (gde ovo uspeo po prvi put ne zavisi od mojih slobodnih minuta), rekao bih da niko teže ne podnosi trenutne društvene trendove, konfuziju koju oni izazivaju i ne pokazuje elementarno nesnalažanje u novonastalim okolnostima od američkih nacionalnih brodkastera. Želja da se izađe u susret svima, da se prikažu harmonija i inkluzija mahom rezultira mlohavim, neinspirativnim, klišeiziranim sadržajima koji su prepadnuti od mogućnosti da će da se opeku i mlakom vodom. A iz nekog razloga na idejnom, dramaturškom i formalnom planu skoro sve ih krase ideje koje su i pre pune decenije bile barem deceniju već viđene i bajate. U ostalom, stavite bilo koju od njih rame uz rame sa vaskrsnutom Murphy Brown i nećete primetiti nikakvu naročitu razliku.

MOJE SAUČEŠĆE

U ovu grupu ubacio sam serije koje su, barem, pokušale nešto što niko nije, ali je taj pokušaj ostao jedina svetla tačka u njihovom padu.

SINGLE PARENTS (ABC)

Ako vam iz naslova nije jasno o čemu se radi, teško da ću vam ja pojasniti. Treba li da vam napomenem da je jedan tata beo, jedna mama crna, jedan tata Azijac, jedan bogat, jedan ne, i da je sve to tako samo zato što je to potrebnije dušebrižnicima ispred malih ekrana, nego samoj priči. Sve ostalo je bedno razigravanje bilo kog “grupa prijatelja” sitkoma koji je obično kenselovan nakon par epizoda. Plus, ko god misli da mala deca zauvek ostaju mala i slatka, nije razmišljao dalje od druge sezone. I za to ga treba kazniti.

GOD FRIENDED ME (CBS)

I ovde bi valjda trebalo da bude očigledno o čemu se radi, ali ako nije- simpatični afro-američki podkaster dobija “friend request” od boga, a zatim počinje serija neobičnih događaja koji ga uveravaju da ga je bog, s nekim ciljem, stvarno bifrendovao. Svaka idejna sličnost sa prošlogodišnjom smell-o-dramom Kevin Probably Saves The World ide na štetu ovog projekta, koji istotakođe pokušava da se dopadne desnoj publici sagledavajući temu iz aspekta “kul” levice. I jedna i druga serija bolno ne znaju čime da se bave mimo premise.

THE COOL KIDS (Fox)

Iza naslova krije se sitkom o grupi stanara staračkog doma. Međutim, umesto da grupu čine: olinjali grandžer, olinjali gengster (/gengsta reper), striptizeta i najebali veteran Silikonske doline, neko je gerijatrijske profile izdefinisao na uzorku koji je bio relevantan 1982. I otprilike sve je i smešno kao da je 1982.

MOJE DUBOKO SAUČEŠĆE

U ovoj grupi nalaze se serije s kojima imam ozbiljniji problem. Jer su malkice i bezobrazne, pored toga što su bezobrazno glupe.

I FEEL BAD  (NBC)

Ovo je toliko glupo da sam morao da odem da vidim o čemu se radi, iako sam odgledao čak DVE EPIZODE! A radi se o indijskoj snajki koja ima problem da se nosi sa bračnim i porodičnim obavezama. I dok fokus nije na njenom poreklu i eventualnim nesnalaženjima usled toga, mi treba da poverujemo da ona radi ili vodi neku firmu za kompjuterske igrice i da sve što joj se dešava tretiramo kao da je ona “Amerikanka poput svih drugih u belim sitkomima”, kako je sve ostalo mahom i postavljeno.

HAPPY TOGETHER (CBS)

Ne znam zašto sam pomislio da bi participacija Damona Wayansa Jr trebalo da obeća bilo šta bolje od prosečnog, ali potentna premisa – pop zvezda odlučuje da živi kod svog advokata u srednjeklasnom predgrađu – je delovala kao da može da ponudi neku vrstu “Alf” zabave. Međutim, kasting (igra i Amber Stevens West iz Carmichael Show) i trećerazredni humor tretiraju stvar bez ikakvog stvarnog uvida u dobre i loše strane ovako direktne penetracije “života slavnih i fabuloznih” među običan svet. Prva epizoda pre deluje kao simulacija gostovanja poznate zvezde, nego što unikatno predstavlja svoju premisu. 3, 2, 1… i ovo je kenselovano!

THE MANIFEST  (NBC)

Ovaj tužni rip-of svih rip-ofova Lost, ni nakon tri epizode ne uspeva da prevaziđe isti problem svih svojih prethodnika (koji je Lost, izgleda, jedini prevazišao), a to je da ne liči na produuuuuženu epizodu Twilight Zone, znakovitije ukazuje na to u kakvom vremenu živimo i bude lep rpimer toga kako je nekultura društvenih mreža suštinski počela da devalvira i kulturne TV sadržaje. Svaka epizoda Manifest završava tako jeftinim klifhengerom da i Vice-ovi pisci hedlajna skreću pogled, dok repetativnost, besmislenost i anemičnost onoga što do tada pratimo odgovara generalnom tipu sadržaja koji se na društvenim mrežama akumulira i popularizuje. Sve je benigno dosadno, glupo, uzbudljivo, neobjašnjivo i povremeno neko nešto glupi ili gluradi da poželite to da podelite. The Manifest je turobna slika koliko smo nisko pali od bogova.

MOJE NAJDUBLJE SAUČEŠĆE

U ovoj grupi nalaze se serije pred čijim postojanjem ne mogu da prigušim razočaranje, prezir ili oba.

The NEIGHBORHOOD (CBS)

Zamislite seriju u kojoj se afro-američka porodica iz najopasnijeg kraja Eleja doseljava u nešto bolje “crno predgrađe” (a la Prince of Bel Air), ili obrnuto, ili iz malo boljeg u još bolje ili najbolje, ili obrnuto. Jer ovo nije takva serija. Ovde se bela, nižesrednjaklasna, porodica iz Mičigena doseljava u “crni kraj” u Eleju. Nakon čega i jedni i drugi gaze po jajima, a gledalac treba da se smeje triput propranim forama koje su verovatno restlovi Alfa.

MURPHY BROWN (CBS)

Murphy Brown pamtim kao nešto smešno što sam gledao kad sam bio “mali”. Dvadeset godina kasnije nakon što je poslednji put emitovana (nakon deset sezona), Murphy se vraća u pokušaju da bude relevantna u ovoj političkoj klimi i da dune u jedra istini i činjeničnom novinarstvu koji su nestali pred “click-bait” news portalima. U prvoj epizodi gošća je Hilary Clinton. Mislim da je time dovoljno rečeno koliko je narečeni cilj ostvaren, ili će biti ostvaren. Dno.

REL  (Fox)

Brat Lil Rel Howery, koji je glavna zvezda i ko-autor ovog sitkoma, o singl ocu koji pokušava da osmisli život nakon razvoda, pored direktne konkurencije u slično postavljenom The Last O.G, ima i tu manu da će ga zbog Relovog učešća, ljudi češće porediti sa The Carmichael Show-om, u kome smo Rela i upoznali. I koji je jedan od najboljih sitkoma u novom milenijumu. I u odnosu na koji je Rel d.n.o.d.n.a. Ovo neduhovito, jeftino izgledajuće đubre izgleda kao srpski sitkom koji bi i pijani Radoš Bajić pre zaobišao, nego zapišao. Ako sam pre (Carmichael Show-a, recimo) sumnjao da ne razumem najbolje “tipični” crni humor, ili ono što bi zvali njegovom “nižom” varijantom, sada sam apsolutno siguran da to nije slučaj. Rel je apsolutno neduhovit, sa zapletima koje je pisalo retardirano petogodišnje dete i tim nivoom šarma. Bedna gledanost na sreću ukazuje da nećemo dugo patiti.

ŠTA SVE MOŽEŠ NA TELEVIZIJI KAD SI CRN

RANDOM ACTS OF FLYNESS (HBO)

Iza ovog rasističkog podnaslova (a pišem to očekujući da iščitavate i ironiju u rečenom) krije se, pa- gola istina! Ono što je HBO dopustio crnom autoru Terenceu Nanceu (nekima od vas možda poznatom po svom neo-gondrijevskom ostvarenju An Oversimplification Of Her Beauty) verovatno ne bi dopustio nijednom belom. A ako se zagledate u istoriju igranih programa na ovom kablovskom operateru, videćete i da nije (Flight Of The Concords je možda najbliže što se ovoj dramskoj (anti)formi prišlo). Najviše iz razloga što vam treba barem pola miliona teško nadrogiranih ili teško obrazovanih gledalaca (koji su pri tome i nadrogirani) da bi ovako nešto imalo smisla. Ili bilo rentabilno.

Ali, kako su o realizacije ovog projekta odlučivale društvene, a ne komercijalne ili umetničke prilike, nije teško poverovati da je Terence već dobio i drugu sezonu.

Random Acts of Flyness, baš kako ime kaže, je kolažna struktura, ponekad labavo držeča za neku odvaljenu dramsku strukturu, za koju ili morate da budete dobrano nadrogirani, pa vam ne smeta ikakvog odsustvo smisla, ili morate da budete strašno obrazovani, pa da razumete sve reference i potom kritičnost i satiričnost Terenceovog rada. Na sve to, on sa takvom žešćom kurcoboljom (a teško mi je da nađem primereniji precizniji izraz) valja svoja interesovanja, kao da nekome u inat proizvodi teškogledljiv materijal, čija kupusara se ne može opravdati ni nekom internet referencom ili popularnim formatom.

Iako Random Acts vrvi od raspoloženosti da bude prst u oku belom/rasističkom/ravnodušnom gledaocu, sve izgleda kao da ste izloženi nekoj predškolskoj realizaciji ozbiljnih stvari. I nema ni trunke rafiniranosti njegovog “saoborca” koji je sa Dear White People kreirao stilski besprekornu i rafiniranu verziju Gosford Parka i na taj način zabio nožekanju “beloj kulturi” posred čela.

I TREBA DA VAM BUDE ŽAO ZBOG VAŠEG GUBITKA

SORRY FOR YOUR LOSS  (Facebook Watch)

Svuda po svetu kruže glasine da su na Fejsbljugu samo matorci, otuda (ne?) čudi da je Facebook Watch tri od svojih pet originalnih produkcija namenio tinejdžerima, a da dve drame, među kojima je i ova, istotakođe targetiraju mlađu, adolescentsku populaciju. Sorry For Your Loss svakako treba da deluje “najozbiljnije” od njih. Između ostalog i zbog toga što su neke ključne uloge poverene proverenim “indie” zvezdama- Elizabeth Olsen koja igra glavnu ulogu, mlađahne udovice i Jamesu Pensoldtu, reditelju hvaljenih indi hitova Smashed i The Specatacular Now, koji se pozabavio dramskom direkcijom i režijom par epizoda.

Rezultat je 10 polusatnih epizoda koje su uz pozamašan štrih mogle da ponude jedan solidan indi film koji pokušava da se danima nakon tragičnog gubitka pozabavi na direktan, detaljan i iskren način. Ovako, razvučena u skoro duplu dužinu, ta namera se izgubila i omlačila u kontekstu drugih podjednako zanimljivih i teških priča- pronalaženja smisla nakon razvoda i pronalaženja smisla nakon raskida sa adikcijom.

Mlada Leigh izgubila je supruga u nesrećnom slučaju (nastradao je tokom hajkinga) u okolnostima koje se neprijatno i nepotrebno kriju i misterizuju kao “udica za gledanje” (što nam je This Is Us već priredio). Leigh živi sa majkom i usvojenom sestrom, koja je u petom mesecu apstinencije od alkohola i droga, i nema neki naročiti odnos sa ocem. Činjenica da je njen momak bolovao od depresije dodatno doprinosi dramskog zagušenju radnje i osećaju da je neko dramatizovao više priručnika za različite mentalne probleme i situacije. Drugim rečima, patetična scena koja kulminira Leighnim suzama skoro uvek prethodi bavljenju nekom od narečnih problema.

Pretpostavljam da je ovakva vrsta TV terapije potrebna američkom gledaocu, ali na multi-internacionalnom terenu na kome Facebook Watch igra, prosečan gledalac (a naročito prosečan Fejsbljugov korisnik) zatražiće malo više priče, dešavanja i ne-ekskluzivnog valjanja u “problemima Prvog sveta”.

DRAGO MI JE ZBOG VAŠEG GUBITKA

SICK OF IT (C4)

Sick Of It je prvi, striktno fiktivni, format u kome Karl Pilkington, (smem da kažem) legendarni sajdkik Ricky-ja Gervaisa i Stephena Merchanta, igra solo, bez ikakvog autorskog ili mentorskog upliva pomenutih. Ovaj put, pratimo avanture Karla, koji nakon razlaza sa devojkom, počinje da živi sa svojom tetkom Normom, u njenom stanu. Karl je taksista i njegov najčešći sagovrnik je njegov duh-blizanac koji funkcioniše kao neka vrsta podrške za ono što bi inače bio Karlov monolog na razne teme, što je, svojevremeno, i bio sadržaj kojim je privukao Gervaisovu pažnju i oko čega se generisao humor.

Ako niste voleli Karla i ranije, i ako su vam njegove pronicljive, ali večito kukajuće opservacije išle na živce, onda će vam i ova “fikcionalizacija” nečega što su vrlo verovatno njegova neposredna iskustva, ako ne i varijacije na momente iz sopstvene biografije, biti naporna i neinteresantna. I prve dve epizode (od 6 koje čine sezonu) idu u tom smeru, ali nakon toga dolaze i radnjom bogatije priče, koje su malo više od raspričanog skeča, a pravi, emotivni uzlet doživećete u epizodi kada zajedno s tetkom odlazi u neko priobalno odmaralište gde je ona započela avanturu sa pokojnim mužem.

Karl dosta dobro i hrabro viri u ljudsku psihu, zna šta je zanimljivo za bavljenje u njoj, dobro uočava stvari i to solidno kompenzuje očiglednu siromašnost dramske i dramaturške mašte, ali sa značajnim oslanjanjem na prave pisce sa strane, Sick Of It bi mogao da izraste u jedan od tipskih britanskih sitkoma, koji “Ameri” potom upropaste ili naprave najgledaniju seriju ikada.

ONAKO USPUT

Da li i vi imate utisak da kada gornja garnitura “Majana” u Mayans MC sedne za onaj sto u svojoj kancelariji malo izgledaju kao kad se okupe oni auto-mehaničari u Pimp My Ride.

OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE

Probaću da se u sledećem nastavku goniča pozabavim srpskom serijom Jutro će promeniti sve.