Oda prijateljstvu: “Posle zime” Ivana Bakrača

Godinama su teme nezavisnih filmskih ostvarenja širom sveta one koje se bave takozvanim malim pričama i malim ljudima, s kojima se gledaoci mogu lako poistovetiti. Sada jedna takva priča dolazi iz Crne gore i predstavlja veliko osveženje u regionalnoj kinematografiji…

Jedan od filmova koji su obeležili poslednji Fest je zanimljivo regionalno ostvarenje, “Posle zime”, koje je premijeru imalo na festivalu u Karlovim varima. Ovaj film je bio ovogodišnji crnogorski kandidat za Oskara. Reč je o debitantskom dugometražnom radu mladog režisera Ivana Bakrača, koji potpisuje i scenario. Rođeni Nikšićanin je dosad realizovao nekoliko kratkometražnih i srednjemetražnih dela, a bavio se i produkcijom i montažom. Učestvovao je na brojnim festivalima i jedan je od selektora Slobodne zone. Ističe da voli da prikaže priče i prenese emocije, a pored filma, okušao se u arhitekturi, slikanju i fotografiji.

Priča prati petoro prijatelja iz Nikšića, dva druga i tri drugarice, koji su se nakon srednje škole, što zbog posla, što zbog studija, našli u Kotoru, Beogradu i Novom Sadu. Momčilo Otašević i Petar Burić, prijatelji i u stvarnom životu, tumače uloge Mladena i Danila, dok su za uloge Jane, Marije i Bubi bile poverene Ivoni Kustudić, Ani Vučković i Maji Šuši. Zajedno ih na jednom mestu vidimo samo na početku i kraju filma, dok se, sa smenom godišnjih doba, dešavaju i neki od ključnih životnih trenutaka za njih. Saznaće da li je moguće produžiti mladost i po koju cenu…

Dačo i Mladen tokom svojevrsnog balkanskog road trip-a…

Film je nastajao sedam godina, što je iziskivalo veliku upornost i sazrevanje učesnika, koji su bitno uticali jedni na druge. Bakrač navodi da je spor u pisanju, ali i da u našim uslovima jednostavno nije lako snimiti film. Scenario mu je veoma bitan aspekt filma, pa zato voli da piše sâm, a retko koje regionalno ostvarenje je prepuno hemije između glumaca na ovakav način. S pričom za “Posle zime” je učestvovao 2017. na radionici Berlinale Script Station. Generacijski filmovi u nas su prilično retki, ali to nije jedini razlog da im, kao ovom ostvarenju, posvetimo pažnju. Dela poput “Tilva roš” Nikole Ležaića, coming of age priča smeštena u tranzicijom zahvaćeni Bor ili “Klip” Maje Miloš, koji prikazuje odsustvo komunikacije između mladih ljudi, predstavljaju više izuzetak, nego pravilo.

Jana i Marija su ostale u Crnoj Gori, u Kotoru…

Prošaran autentičnim i prepoznatljivim atmosferama spomenutih gradova – posebno ako ste proveli neko vreme u njima – “Posle zime” ističe ono karakteristično za odrastanje i sazrevanje na Balkanu. S druge strane, Bakrač se potrudio da istovremeno prikaže i sve one karakteristike prelaska iz dvadesetih u tridesete koje su svojstvene mladima širom sveta, pa film nije šturo vezan samo za naše područje. Pitanje prijateljstva je samo po sebi delikatno, a posebno sve one nijanse, koje se na njega nadovezuju i dodatno ga produbljuju. Mnogi veruju da su muško-ženska prijateljstva mit i ovo ostvarenje je tu da ih uveri u suprotno, uz podsećanje – ili čak opasku – da je ta granica vrlo osetljiva. Dalje, film prikazuje odnos dva najbolja druga i šta biva kad se između (?) njih ispreči devojka, te koliko je volje i energije, pa i napora, potrebno uložiti da se prijateljstva ne prekinu onda kada se između prijatelja ispreče kilometri. Odnosno, kako nikakva tehnologija ne može da zameni susrete uživo.

Ti isti kilometri dele i decu, koja su na putu osamostaljenja, od roditelja, gde se, u današnje vreme, i jedna i druga generacija sve više povlače u sebe. Bakrač ovde postavlja niz pitanja o odnosu mladih s roditeljima, od kojih je ključno ono vezano za komunikaciju. Ratne teme iz devedesetih, u kojima su rođeni junaci filma, su otuda neizbežne, a posledice po mentalno zdravlje i hermetičnost učesnika rata imale su veliki uticaj na (ne)razumevanje između roditelja i dece mnogo više od uobičajenog generacijskog jaza. “Posle zime” podseća koliko je u stvari opasno kada se bilo kojom temom ne bavimo do kraja, već pokušavamo da zaboravimo i okrenemo glavu; a nije kasno sve dok je to moguće. Kada nekog više nema, pored pitanja koja rađaju nova pitanja ostaje samo gorčina.

Bubi i Mladen tokom novosadske odiseje

“Posle zime” je zaista mnogo toga – i posveta rodnom gradu, poput Ležaićevog “Tilva roš”; podsećanje da su koreni jaki, koliko god im se opirali, te pre ili kasnije povuku čoveka nazad iz brojnih razloga. (Setimo se za trenutak kultnog “Cinema paradiso” Đuzepea Tornatorea…) Junaci filma dugo (za)obilaze rodni Nikšić, da bi se na kraju ipak obreli u njemu silom prilika. Premda se viđaju jedni s drugima, život neminovno vuče svakog na svoju stranu. Dobra stvar je što Bakrač svojom pričom ne želi i ne pokušava da vrati vreme, već da skrene pažnju koliko često uveravamo sebe da ga nemamo dovoljno za sve one prave i važne ljude u našim životima. Sve to radi bez ikakvog upiranja prstom u bilo koga, jednostavno prikazujući kako život teče i ne stideći se emocija, pomalo na old school način. Dodatnu vrednost filmu daje strpljenje koje je bilo potrebno zbog snimanja tokom različitih godišnjih doba, a koje se odvijalo u realnom vremenu.

“Nigdje tako bezuspješno ne uspijevamo da pobjegnemo od sebe kao iz kuća koje smo napuštili i koje nas strpljivo čekaju da se u njih vratimo i sretnemo sa sobom”, kaže Ivan Bakrač

U svetu u kome tehnologija naizgled guta stare sisteme vrednosti, Bakrač podseća koliko su emocije univerzalne i zašto je važno da ih adekvatno proživimo. Odnosno, kako se na neki način odlaže sazrevanje u modernom vremenu, iako ništa nije večno, pa ni mladost. A ako je mladost iskorišćena da dođemo makar do nekih odgovora na sva ova pitanja i otkrijemo smer u kome želimo da se krećemo, to je onda i pravi trenutak da iskoračimo iz njenog okrilja, pa makar u početku i bolelo. Ovo inteligentno i snažno autorsko ostvarenje je na repertoaru bioskopa od 14. aprila i jedan je od onih filmova koji zaslužuju svaku moguću podršku, a verujemo da trenutak prikazivanja – posle zime – nije slučajno odabran.