Gužva u reketu – Definitivni vodič kroz 52. FEST

Od 2015. godine FEST postaje takmičarski festival pa samim tim, kao i svako dete, prolazi kroz razne faze. Od idealističko-naivne faze, kada misliš da je čitav svet samo tebe čekao da ga, pun energije, iz korena menjaš, da bi shvatio da neki programi prosto neće zaživeti i izbacuješ ih napolje. Zatim sledi tinejdžersko-buntovna faza, kada isprobavaš razne ekstremne izraze i forme, u procesu pronalaska sopstvenog identiteta, ali ipak: “to je samo faza.” I na samom kraju, tu je faza odrasle dobi, kada si već uhodan u rutinu kojom šibaš, ali na kraju rutina išiba i tebe i tvoje nesanicom zarađene podočnjake koji liče na sarme.

Međutim, uprkos tome što je FEST relativno skoro načeo ovu etapu svog razvoja, ne dajte se zavaravati, sam festival postoji sada već više od pola veka, a ukoliko je stara poslovica tačna: bez starca nema udarca. Kako nam se bliži taj 23. februar, kada je i ceremonija otvaranja FESTA koji će trajati do 3. marta, nameće nam se i problem: šta pogledati? Koje filmove odabrati? U redu, tu su nominacije za Oskara kao vodilje, to poprilično sužava izbor, ali jel to sve? Jel moguće da od skoro stotinu filmova, samo to valja u selekciji? Dobar, Loš, Zao, kao i sva moguća stanja između, do kraja ovog vodiča pronaći ćete barem nešto zanimljivo. Ovo je jedini vodič koji će vam trebati tokom ovog FESTA!

Ziceri

Kako su svi fanovi NBA-a mogli da se uvere tokom ovog januara, da je trojka zaista toliko bitna, Stefen Kari bi sa Golden State-om bio na vrhu tabele. Upravo zbog toga potrebni su nam korpulentni laktaši koji će se u reketu boriti za sigurne poene. Svi ste čuli za njih: kvote su male, rizici minimalni, ali koliko god to bilo dosadno iza toga stoji dobar razlog – dobici su pouzdani. Jeste da i najveći među njima mogu lako da uprskaju stvar, ali ni jedna selekcija nije kompletna bez njih.

Ukoliko je celokupna lista ovog vodiča preveliki zalogaj (a to i jeste namera) jer možete da pogledate tek izvesno mali broj filmova sa spiska, odluka je jednostavna: pogledajte zicere.  Svi su izgledi da je najbolje kladiti se na već proverene talente. Ponuda na švedskom stolu koja se razgrabi ubedljivo najbrže, što svakako ne znači da ostali filmovi nisu dobri. Predstavljamo vam zicere ovogodišnjeg FESTa.

Glavne preporuke:
Anatomija pada; Ajlin; Bartonova akademija; Opalo lišće; Monster; The Zone of Interest.

Anatomija pada (Anatomy of a fall)

Ovo je film o kojem ste do sada čuli već dosta, štaviše, mogli ste o njemu da se informišete i na našem portalu, ali ukoliko vas do sada nisu ubedili, evo još jedne kapi u tom silnom vodopadu mišljenja koja bi mogla da prelije tu čašu i promene vam mišljenje. Ovaj film intrigantnim i uzbudljivim čini misterija samog ubistva muža glavne junakinje. Filmovi o sudskim procesima uglavnom postanu dosadni i prozaični, jer zaboga, koliko zanimljivih inscenacija neko može da snimi u sudnici pre nego što sve ispuca vrlo brzo. Međutim, najbolji od tih filmova uspevaju da nas zaintrigiraju time što prate slučajeve osoba koje se bore za svoju nevinost uprkos svim okolnostima, pa čak i uprkos našim predrasudama. Anatomija pada je upravo takav film. Od fotografija u foto albuma tokom uvodne špice koji junake prate od detinjstva do nekih srećnijih vremena u braku, do ostalog materijala u raznovrsnoj tehnici tokom suđenja koji se prilažu kako bi se izvršila rekonstrukcija jednog propalog braka kao i potencijalnog zločina, ono šta je po sredi je pitanje toga da li je glavna junakinja sposobna da, u isto vreme, bude i ta srećna osoba sa fotografija, i ubica svog muža.

Ajlin (Eileen)

Po istoimenom romanu Otese Mošfeg, radnja filma smeštena je u malom gradu u Masečusetsu početkom šezdesetih, a prati život nenametljive i neuredne Ajlin, koja radi kao asistentkinja u zatvoru za mlade prestupnike. Filmska adaptacija nas distancira od subjektivnog poistovećivanja ženskim gnevom koje nam je u romanu predstavljeno posredstvom gnusno prljavih taktilnih detalja u prvom licu, time što se fokusiramo na kriminalističke aspekte priče. Ukoliko u filmovima, kao što su Hičkokova Marni (1964.) na primer, uživate u tome da gledate kako patrijarhat u svojoj zabludi o “finim” devojkama ne vidi u njima potencijal za transgresiju (što po njih bude kobno), kao i ukoliko generalno uživate u pričama koje tematizuju nesvesnu želju za kriminalom usled posledica potisnute traume, a sve to u jednom ruralnom noar settingu — Ajlin je onda film za vas.

Bartonova akademija (The Holdovers)

Ovo je još jedan film u Masačusetsu koji je ovog puta smešten u sedamdesete. Aleksandar Pejn je sada već pozdani veteran, laktaš, na kojeg treba računati, jer je u mnogo prilika dokazao da je vredan našeg poverenja. Još se sa svojim debitantskim filmom pokazao kao reditelj sa stavom, petljom i smislom za humor. Građanka Rut je film koji se ističe čak i u bogatoj filmografiji Lore Dern, koja je tumačila glavnu ulogu u filmu, a za Pejna je to bio samo početak, jer je najbolje tek usledilo. Bartonova akademija je film koji ima sve odlike budućeg prazničnog klasika. Ispravka, ima sve odlike klasika uopšte. Od kastigna, gde Pol Đijamati, DaVin Džoi Rendolf i Dominik Sese briljiraju, do fenomenalne priče o porodici, ambiciji i društvenoj stigmi i nepravdi, pa i do uživanja u lepom ambijentu — ovaj film je pun pogodak. Čist zicer.

Opalo lišće (Fallen Leaves)

Da li je Aki Kaurismaki jedan od igrača na koje se računa, zavisi u velikoj meri od selektora (a odavno nam je poznato da je u udobnosti svog doma svako najbolji selektor). Ono šta, s drudge strane, mogu da kažem sa sigurnošću je da kada sam lani, s publikom, gledao novi Kaurismakijev film, to je ujedno bilo i jedno od najzabavnijih gledalačkih iskustava tog leta. Izbacimo li fondan estetiku iz filmova Vesa Andersona, tu dodamo malo više alkohola, više prekarnih radnika i još malo teskobe, možda bismo dobili ljubavnu priču o kakvoj je reč u Opalom lišću. Neki će vam film opisati kao depresivan ili krut — ne slušajte ih, ovaj film je u duši komedija. U tipičnim filmovima u kojima muškarac želi da osvoji srce žene, navijate za njega zato što ste i vi nesvesno zaljubljeni u nju (ili njega). U ovom filmu navijate za glavne junake zato što se dubinski saosećate sa tom težinom da saopštite toj drugoj osobi sve što vam je na duši, a onda se pitate da li vi i imate dušu ili ste naprosto samo prazna ljuštura koja baulja kroz život. Ako razumete šta znači ta nemogućnost da vam se išta odroni preko usana kada je to najpotrebnije, zbog čega se okrećete piću kako biste umrtvili ta neprijatna osećanja, i ako vam je posao jednoličan i osećate se previše smotano da jednu takvu jednoličnost zadržite na duže staze, ovo je film za vas. A-ha, ipak se ne poistovećujete. Nema veze, i dalje pogledajte film.

Čudovište (Kaibutsu / Monster)

Sa filmom Shoplifters, koji je 2018. godine osvojio Zlatnu palmu u Kanu, japanski reditelj Hirokazu Kore-eda napravio je jednu pravu malu senzaciju, koji kao da je najvaljivao revoluciju koju će jušnokorejski Parazit, učiniti (ili završiti?) samo godinud ana kasnije. Iako je i taj film, kao i ostatak njegove filmografije, u žanru socijalne drame, Hirokazu je daleko od prozaičnosti tipične festivalske drame. Ukoliko ste razmišljali o Čudovištu, ne premišljajte se previše.

Zona interesa (The Zone of Interest)

Teodor Adorno je jednom postavio pitanje, da li je moguća književnost nakon Holokausta? Roman Martina Amisa, s druge strane, postavlja jedno još radikalnije pitanje: da li je moguća ljubav u srcu Holokausta?

Poslednji put kad se Džonatan Glejzer prihvatio kamere, režirao je jedan od boljih filmova te decenije, Under the Skin (2013.), a ovog puta prihvatio se adaptacije upravo onog Amisovog romana. Priča romana, koja nam je predstavljena iz tri perspektive, prati priču o čudnom ljubavnom trouglu između nacističkog oficira Tomsena, upravnika logora Pola Dola (inspirisanog Rudolfom Hesom) i njegove žene Hane. Na osnovu sinopsisa i opisa filma, možemo videti da je Glejzer u svojoj adaptaciji Pola bezrezervno preimenovao u Rudolva Hesa po kom je napisan, i da je lik nacističkog oficira (najverovatnije) izbačen, fokusirajući se na život Hesa i njegove žene, koji pokušavaju da vode život u miru, kao da ne žive, doslovno, pored logora smrti.

Tema ignorisanja i zanemarivanja genocida od strane povlašćenih se može pratiti čak od Renoarovog filma Pravila igre, ali po čemu se Glejzerov pristup toj temi (na osnovu sinopsisa) izdvaja je po njegovoj neposrednosti. To više nisu bogatašima koji su mogli da načuju ili predosete da se nešto događa, ali su previše opsednuti lagodnim životom zaista obratili pažnju. Po svemu sudeći, ovo je film o ljudima koji čas svesno učestvuju u projektu ubijanja ljudi na rasnoj i etničkoj osnovi, i onda sasvim normalno odu na ručak kući na par metara dalje. Znajući, uz ove detalje, da je Glejzerov stil u poslednjem filmu bio zloslutno distanciran, možemo otprilike stvoriti sliku o kakvom se filmu radi. U kojoj meri je novi Glejzerov film zaista takav, ostaje da se uverimo, ali ako je verovati utiscima onih koji si ga do sada pogledali, nesumnjivo je da se radi o filmu kojem će se tek govoriti.

 ***

Čujem nekog kako dobacuje da je ovo do sad bilo očekivano. Prvoloptaški.

“Kladite se na male kvote?! Molim vas aplauz za ovog genija što je rešio sve muke kladioničarske.”

“- Kakva je to dojava onda“, ubacuje se njegov ćelavi drugar u džeparicama, dok o kutiju Pal Mala nabija cigaretu. “Pa ovo je već svako gledao.”

Fer zamerka. Dobro onda, skidamo rukavice i upuštamo se zajedno u to blato gde su dobici ogromni, a rizici još veći; ali ne savetujem nikoga da kuću stavlja pod hipoteku.

U drugom delu ovog vodiča, bavićemo se nešto ekstremnijim izrazima, nekim debitantima, domaćom produkcijom, kao i nešto poznatijim autorima poput…

Glavne preporuke – II Deo:
Pravo telo; Godar o Godaru; Eureka; Zelena granica; Gospodar; Nepoželjni; Delikventi

Pravo telo (Suitable flesh)

Ako volite Džordža Romeroa, a u vezi ste s osobom koja zna samo za Erika Romera, ako se dogovarate da gledate najbolji film Pola Andersona da biste ubrzo shvatili da je partner mislio na Event Horizon (1997.) — i ako vam sve ovo vezu čini mučnom jer stalno dovodite jedno drugo u zabludu, sada možete da se zbunjujete i povodom vama omiljenog Linča. Džoi Linč ima dosta veza sa Beogradom, budući da je dva svoja filma (Everly i Mayhem) snimao kod nas, tako da je svaki njegov ponovni dolazak na Fest, kao ponovni dolazak kući. Ili možda pre kao na neku vikendicu na rentu. Bilo kako bilo, ukoliko ste fanovi eksploatacionih filmova, mislite da je Marvel pokvario Džejmsa Gana, i uživate u prenaglašenom nasilju do smešnih razmera, onda je Džoi Linč reditelj za vas.

Godar o Godaru (Godard par Godard)

Žan Lik Godar je i pre svoje nedavne smrti već bio predmet mnogih dokumentarnih i igranih filmova o njegovom liku i delu. Ono što ovaj film potencijalno izdvaja je što je sačinjen od Godarovog privatnog arhivskog materijala, što je svakako atraktivniji i sinematičniji pristup ličnosti kao što je Godar. Znajući kakve je filmove snimao, možemo otprilike da naslutimo na koje bi načine kadrirao neke epizode i momente iz svog života, ali smo tim pre na dobitku što neće on praviti asemblaž od tih slika u montaži. Godar je bio čuven po tome da pruža otpor svojoj publici time što će im namerno uskraćivati sve ono čemu bi se oni nadali. Ako tako postavimo stvari, sa ovim filmom smo svakako na dobitku.

Eureka

Kada smo već kod autora koji se bave neobičnim i eksperimentalnim formama, Lisandro Alonso je takođe jedan od reditelja na koje možemo računati da će nam isporučiti nešto začidno. Saradnja sa Vigom Mortensoenom se pokazala plodnom u njegovom prethodnom filmu Jauja, koji je na izvestan način predstavljao eksperimentalni rimejk filma Tragači (The Searchers) Džona Forda (samo sa izmeštenim fokusom ka uslovima u kojima žive indijanski domoroci), a po sinopsisu njegovog najnovijeg filma, Eureka, čini se da sličan doživljaj možemo da očekujemo i ovog puta. Nije ni čudo što je onda film, sasvim prikladno, uvršten u selekciju Snoliki film.

Zelena granica (Zielona Granica)

Agnješka Holand je 1991. godine bila nominovana za za Oskara u kategoriji za najbolji strani film, za film Europa Europa (1990.) koji i dan danas slovi za jedan od boljih prikaza Holokausta na filmu. Poslednji put kada smo na Festu mogli da vidimo neki film čuvene Poljske reditelje Agnješke Holand, bilo je 2018. godine kada je u programu bila zastupljena sa “Tragom kostiju” — ekološkim trilerom zloslutne atmosfere, sa dozom magijskog realizma, smeštenog u maglovitim šumama. Po opisu radnje, Zelena granica se čini kao film koji bi mogao da pruži sličan ugođaj uz eksplicitnije političke poruke. Zelena granica je naziv za granični prelaz između Poljske i Belorusije, a sinopsis filma nam obećava priču koja tematizuje na koje načine Lukašenkov režim koristi migrante i aktiviste kao pione za ucenu Evropske unije.

Gospodar (The Owner)

Kad smo kod političke angažovanosti i teskobnog realizma, Jurij Bikov je u tom pogledu nezaobilazan. U istoj godini kada je Fest uveo i takmičarski segment festivala, Bikov je osvojio nagradu žirija za najbolji film za Budalu (Дурак) — nemilosrdan film koji već prvom kadar sekvencom gledaoca hvata za gušu napetim i teskobnim izlivima nasilja koji čine rusku svakodnevnicu. Ono šta Bikova čini relevantnim svakako nisu snažna filmska sredstva kojima nam prenosi priču, koliko bezrezervno suočavanje sa korupcijom sistema, zbog čega će i Bikovljev novi film sigurno dobro komunicirati sa našom publikom, jer će u njemu moći da prepoznaju i element stvarnosti koju žive, ili od koje strepe.

Nepoželjni (Bâtiment 5)

I za kraj ovog segmenta glavnih preporuka, još jedan politički film, koji ovog puta ne ostaje na teskobnoj realnosti, već odlazi i u domen pobune i revolucije, što je tema koju je Lađ Li već načeo svojim debitantskim dugometražnim filmom Jadnici (Les Miserables, 2019.), kao i radom na scenariju za film Athena (2022.).

Delikventi

Do sada je, maltene, bilo reči samo o dramama koje su ili maskirane u krimiće i komedije, ili su to bile čiste drame. E pa dosta, evo jednog pravog trilera. Ne dajte da vas zavara to što ga potpisuje reditelj koji je ranije mahom afirmisan sa dramama. Ovde ne samo da se radi o uzbudljivom trileru, već je svojom radnjom na zanimljiv način artikulisao probleme “teorije igara” (game theory).

Kupujte domaće
Radnička klasa ide u pakao, Jorgovani, Videoteka, Escort, Za danas toliko

Radnička klasa ide u pakao

Mladen Đorđević je sa svojim debitantskim ostvarenjem Život i smrt porno bande (2009), snimio ubedljivo najbolji srpski film u tranzicionoj pustoši prve decenije 21. veka. To je bio film za koji se moglo reći da je svetski, da može da stoji rame uz rame sa velikanima kao što su Lars fon Trir, Džon Voters ili (rani) Pol Tomas Anderson, a koji ujedno komunicira i sa bogatom istorijom takozvanog jugoslovenskog “crnog talasa”. Pre par godina, film Baksuzni seks, ili luda pornografija (2021.), bio je pravo osveženje iz Rumunije jer je predstavljao odskok od realističnih i teskobnih dama, ali Mladen Đorđević je nama pružio sličan ugođaj čitavu deceniju pre, za šta smo mu se odužili time što od tada nije dobio sredstva za naredni film čitavu deceniju. Istini za volju, Đorđević je u tom periodu bio zauzet i selektovanjem filmova upravo na Festu, tako da je jedino prikladno da se srpska premijera njegovog dugoočekivanog filma upriliči baš na Festu.

Jorgovani

Siniša Cvetić i David Jakovljević su se još tokom studentskih dana pokazali kao perspektivni autori, što su sa Usekovanjem (2022) — Cvetićevim debitantskim filmom za koji je Jakovljević pisao scenario — i potvrdili. U tom filmu je slava Svetog Jovana Krstitelja, usred kovid mera, poslužila kao katalizator za sukobe ukućana i gostiju na ideološkom, životnom i ljubavnom nivou. To je film koji naizgled ima formu drame, ali se ne libi da se napravi slojevitu šalu od toga što jedan od junaka ima tvrdu stolicu ili tikove. U tom pogledu, to je film koji reartikuliše motive pavićevskih (televizijskih) komedija za zumersku i milenijalnu generaciju, te nije ni čudo da njihov sledeći film, nastavlja da se igra sa sličnim motivima. Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić, u Jorgovanima tumače uloge dvoje glumaca čije su karijere godinama bile ispreplitane igranjem partnera na velikim i malim ekranima, ali koji su privatno distancirani jedno od drugog. Međutim, kada serija u kojoj su glumili dobije nagradu za najbolju seriju godine, njihov susret na proslavi pobede će biti onaj poslednji trzaj pod kojim puca gumica na slavini i nastaje poplava. Svima nam je jasno da se radi o pametnom kastingu koji pokušava da na velikom platnu ponovo ujedini glumce koje srpska publika najbolje pamti po ulogama Anđelke i avijatičara Aleksića u seriji Ranjeni orao. Pored toga, srpska kinematografija je u svojoj istoriji bogata primerima magnetičnih filmskih partnera — kao na primer Milena Dravić i Ljubiša Smoki Samardžić ili Bata Stojković i Mira Banjac — te će biti zanimljivo videti u kojoj meri su se autori (ne)oslanjali na te kontekste iz naše kinematografije a i šire. Nezavisno od toga, Bosiljčić i Mićalović godinama zaslužuju priču u kojoj bi mogli da pokažu svoj pun potencijal, i čini se da bi ovaj film mogao da bude upravo ta prilika.

Videoteka

Diplomski film Tmina, reditelja Luke Bursaća, privukao je an sebe dosta pažnje tokom Festa 2015. Godine zbog svoje atraktivne i savremene stilizacije, umnogome po uzoru na filmove Nikolasa Vindinga Refna, koja je tada predstavljala potpuno osveženje u odnosu na mnoge srpske filmove arhaične forme. Desert godina, nakon režije tog filma, srpska kinematografija je stigla u korak sa Bursaćem, i čini se da svaki treći televizijski ili filmski projekat pokušava da se poveže na tu mustru, ali čini se da je jako mali broj tih projekata uspeo da ukači uzbudljivost urbanih prostora na način na koji je to Bursać artikulisao u svoja dva dugometražna filma. Ono šta je obično predstavljalo problem i u Tmini, a možda još više u njegovom drugom filmu Afterparti, su priča, karakterizacija i zapleti tih priča generalno. Ali, ako je i Refnu trebalo da se ispuca sa filmovima Bleeder (1999.) i  Fear X (2003.), može i Bursać sebi da dopusti sličan luksuz. Iako o njegovom novom filmu, Videoteka, ne znamo mnogo, kroz trejler i sinopsis deluje kao da se Bursać vraća omnibus formi Tmine, a estetskom planu film deluje dovoljno uzbudljivo i atraktivno da zasluži svoju preporuku.

Eskort

Gledaoci koji su uživali u nekim elementima Bursaćevih filmova (neonska estetika, podzemlje i prostitucija, moralna dekadencija itd.), sigurno će pronaći još više stvari u kojima bi uživali u, nažalost zadnjem, filmu hrvatskog reditelja Lukasa Nola, koji je preminuo u oktobru 2022. godine. Samo činjenica da se radi o oproštajnom filmu bi trebalo da bude dovoljna da nas zainteresuje, ali čak i nezavisno od tog konteksta, ukoliko je verovati dosadašnjim kritikama onih koji su ga pogledali, radi se o zaista dobrom filmu koji vizualno ubedljivo artikuliše jednu od rak rana balkanskih zemalja. Ukoliko imate afinitete ka premisama filmova kao što je Prime cut, čini se da Nolov poslednji film može da nam pruži osvežen pristup temi, prilagođen za naše podneblje.

Za danas toliko

Ne, to ovo nije kraj preporuka, već samo naslov još jednog filma (mada bi za danas zaista moglo da bude toliko). Moj jutarnji smeh (2019.) je bio jedan od onih filmova kojim su se započinjali svi razgovori na filmske teme, krajem te godine. Bio je to film koji nas je sve uhvatio na prepad potpuno nenametljivo i koji nam je dao jednu priču iz ofa u pravom smislu te reči. Da sam poslednjih godina dobio po dinar svaki put kada sam čuo… Ne…  Da sam dobio po dinar svaki put kada sam morao da napišem nešto o filmu koji je priča o “likovima sa margine”, verovatno bih skupio dovoljno da i sebe i još nekog odvedem na kafu. Međutim, Moj jutarnji smeh se izdvaja po tome što za glavnog junaka uzima momka kojeg su danas svi zaboravili i za kojeg se niko ne bori, o kojem se koješta priča, iako svi poznaju jednu takvu osobu i znaju da je prava duša od čoveka. Mladi, nesnađeni i smotani profesor istorije u provinciji, koji je dočekao tridesete a da još uvek nije skinuo mrak. Isken smeh tokom projekcije filma, i naknadna prepričavanja utisaka o njegovom gledanju, su zaista bili jedan mali filmski događaj za sebe, koji je možda ostao nezabeležen u glavnim tokovima, ali koji je svakako rpedstavljao nešto bitno. Njegov novi film, Za danas toliko, iako produkcijski gabaritniji (što više govori o tome koliko je produkcija Đorđevićevog prvog filma bila skromna), naizgled i dalje se bavi ljudima sa kakvima živimo i koje poznajemo, i dalje se držeći provincije. Učinimo da se o novom Đorđevićevom filmu ne priča samo po festivalskim kuloarima, već na sve strane.

Pomoć s klupe

Došli smo i do samog kraja ove preporuke. Istrčali smo taj maraton, zajedno se popeli uz one Roki stepenice u Filadelfiji, sastavili najbolju moguću selekciju, ali ipak, nešto nedostaje. Za uspeh svakog dobrog tima, podjednako je zaslužna i klupa, oni igrači koji možda nisu u prvoj petorci, ali koji mogu da ulete i završe posao ukoliko zvezda tima zakaže. Možda je baš zato rotacija sa klupe bitnija i od samih zvezda.

Upravo zato, prođimo na brzinu i sastav gestovske klupe pre nego što zaigramo.

La Palisiada; Stela – Jedan život; Mimi – Princ tame; Ovde; Lubo; Šošana; Bez daha i Iznenada.

 Kao i sa svim selekcijama, i o ovoj klupi se neće mnogo govoriti — ako ni zbog čega drugog, kako bismo, u nekom budućem vremenu, mogli da kažemo kako smo u njih verovali i kako smo u njima videli potencijala za koji nam je bilo jasno da će kad tad doći do svog ozbiljenja.