“Perfect Days”: Najbolji film Wima Wendersa u 21. veku

Novi film nemačkog reditelja i scenariste Wima Wendersa sniman je 17 dana u Tokiju. „Perfect Days“ nije samo dobar film, već i najbolja Wendersova drama u poslednjih 35 godina. Film je bio nominovan za Oskara u kategoriji stranog filma, a premijerno je prikazan na festivalu u Kanu, gde je japanski veteran Koji Yakusho osvojio nagradu za najboljeg glumca. On je taj koji sjajno igra čoveka po imenu Hirayama, koji je ovde glavni lik i čiji ćemo život upoznati u nastavku ovog teksta.

Hirayama je sredovečni čovek, a vrlo brzo saznajemo šta mu je posao i kako živi. On je samac i nema dece, radi kao čistač javnih toaleta u Tokiju (ovi toaleti su spektakularni, neki izgledaju kao svemirski brodovi, drugi kao vikendice), sluša odličnu muziku, čita knjige… On svoj posao ne doživljava kao kaznu ili sramotu, već je srećan. Trebaće mu dobrih pola sata filma da izgovori prvu reč, a čini se da našem glavnom junaku odgovara takav život i da su samoća, tišina i mir njegov izbor. Na poslu je neverovatno pedantan (on polira ogledala do sjajnog sjaja, briše pažljivo slavine i pregleda donju stranu toaleta malim ogledalom kako bi se uverio da je izribao svaki centimetar), vidimo ga kako sedi na istoj klupi u parku svaki dan i jede sendvič, fotografiše drveće, ide na večeru u isti restoran gde gleda bejzbol…

I ne samo da je pravi profesionalac u svom poslu, već je gotovo rob rutine i svaki dan mu izgleda gotovo identično sa preciznim rasporedom kojeg se uvek pridržava. Svako jutro Hirayami počinje isto: budi se, pere zube, prska svoje biljke koje brižno neguje, oblači plavu uniformu, sa zadovoljstvom gleda u jutarnje nebo, kupuje kafu iz obližnjeg automata, a zatim se vozi kombijem na posao puštajući stare muzičke kasete – Patti Smith, Otis Redding, Nina Simone, The Kinks, The Animals i The Velvet Underground ispunjavaju kabinu vozila, mameći osmeh na licu vozača (jednog jutra, preko kasetofona u njegovom stanu čujemo i Loua Reeda, po čijoj pesmi je i sam film dobio ime). I tako dan za danom, osim slobodnih dana, kada je rutina malo drugačija i uključuje odlazak u javnu perionicu veša i razvijanje fotografija koje zatim pažljivo čuva, a kao redovan posetilac lokalne knjižare, Hirayama se kući vraća sa romanima Williama Faulknera, Patricie Highsmith i japanskih pisaca koje redovno čita pred spavanje.

Miran je i čini se kao da ga ništa ne može poremetiti, a stan mu je pun knjiga i kaseta. Sve vreme razmišljamo šta je bio razlog da se Hirayama opredeli za tako minimalistički, gotovo asketski život i ko je zapravo ovaj naizgled inteligentan čovek. Kakav je bio njegov život pre? Da li je Hirayama uvek bio ovakav?

Da li ćemo možda odgovore o njegovoj prošlosti dobiti u drugoj polovini filma, kada ga poseti ćerka njegove otuđene sestre koja je pobegla od kuće? Wenders, koji je napisao scenario zajedno sa Takumom Takasakijem, ovde je ponovo u svojoj najboljoj formi, a na ideju za „Perfect Days“ došao je kada je posetio Tokio pre nekoliko godina. Dobio je poziv da snimi seriju kratkih dokumentarnih filmova o javnim toaletima, ali je kasnije odlučio da snimi dugometražni igrani film. On, inače, jako dugo ima snažnu vezu s japanskom kulturom. Kako je rekao, film „Tokyo Story“, koji je 1953. snimio stari japanski majstor Yasujirô Ozu, jedan je od glavnih razloga zbog kojih se počeo baviti filmom, a tom reditelju je posvetio i svoj dokumentarac „Tokyo-Ga“ (1985). Četiri godine kasnije snimio je dokumentarni film „Notebook on Cities and Clothes“ u čijem je centru japanski modni dizajner Yohji Yamamoto. Wenders ima veoma bogatu filmografiju, a iako ima zaista nekih sjajnih naslova (jedan od onih kojih se dobro sećamo je „Paris, Texas“ iz 1984), ovaj film se može smatrati jednim od najboljih u njegovoj karijeri.

Glumac Koji Yakusho briljira u svakoj sceni, njegov Hirayama ostaje oličenje pristojnosti, humanosti, mudrosti i integriteta. Kamera beleži radosne, duhovite i potresne trenutke u Hirayaminim svakodnevnim interakcijama sa ljudima, među kojima je i njegov mladi kolega koji se neprestano žali, dosađuje mu s nekim besmislenim razgovorima, a posao obavlja preko one stvari. I zaista, to je film koji je jedinstven, veoma poseban, originalan, potpuno drugačiji od svega što obično gledamo u poslednje vreme, a koji sugeriše publici da uspori i razmisli o malim stvarima u životu. Wim Wenders je napravio film vredan divljenja, i od mene dobija visoku ocenu.