“Io Capitano”: izvanredan film inspirisan istinitim događajima

Italijanski reditelj i scenarista Matteo Garrone zna da napravi odličan film. Režirao je kratke i dugometražne filmove, a najbolje što je snimio su dve krimi-drame „Dogman“ (2018) i „Gomorrah“ (2008). Njegov novi film pod nazivom „Io Capitano“ je sjajna drama koja prikazuje pokušaj dvojice tinejdžera da iz glavnog grada Senegala (Dakar) stignu do Italije. Film je bio nominovan za Oskara u kategoriji stranog filma, a svetsku premijeru imao je na festivalu u Veneciji, gde je osvojio 12 nagrada, uključujući Srebrnog lava za najbolju režiju i nagradu za najboljeg mladog glumca.

Naši glavni junaci ovog filma, dakle, idu na dalek put, ali to putovanje će biti sve samo ne lako. Jer, kada su migranti iz Afrike i Azije u pitanju, obično čujemo ne baš prijatne priče, a svako malo čitamo i kako je neka krntija od broda ili neki gumeni čamac pretrpan tim ljudima doživeo havariju i kako je veliki broj ljudi poginuo. Na takvom putovanju čovek može da nastrada na razne načine, a koliko je zaista opasno i kako je izgledao dolazak u Evropu nekog od tih ljudi, Garrone će nam pokazati u filmu „Io Capitano“ koji je inspirisan istinitim događajima. Naime, na scenariju, koji je Garrone napisao zajedno sa troje Italijana – Massimom Ceccherinijem, Andreom Tagliaferriom i Massimom Gaudiosom, sarađivalo je nekoliko ljudi koji su u stvarnom životu prošli takav užas, a film je sniman na lokacijama u Senegalu, Maroku i Italiji.

Tinejdžeri o kojima je reč su Seydou (Seydou Sarr) i Moussa (Moustapha Fall), a razlog zašto žele da stignu u Evropu nije samo izbegavanje siromaštva, već i želja za avanturom i uspehom. Zamišljaju da će jednog dana u Italiji ili kuda god ih put odvede, postati uspešni, bogati i obezbediti svoje porodice. Kao da uopšte nisu svesni da ih tamo verovatno čeka puko životarenje, borba za goli život i skrivanje od vlasti koje bi ih deportovale, ako uopšte i uspeju da stignu do Italije. Seydouova majka želi da on ostane u Senegalu, plašeći se za njegovu bezbednost ako ode. Pita ga od koga je čuo ideju i da li je normalan? Ali on ne sluša.

Pored majke, Seydou ima i braću i sestre, sa kojima živi zajedno u svojoj kući, ali najviše vremena provodi sa Moussom, prijateljem i rođakom. Kada nisu kod kuće ili u školi, rade na gradilištima i vuku teške terete da uštede za put. Kao i mnogi njihovi vršnjaci, oni sanjaju da postanu reperi i Jutjub zvezde, a Evropa im se svakako čini življom sredinom i zemljom mogućnosti. Nakon što sakupe novac za put, njihova avantura počinje, čak odlaze kod šamana da ih blagoslovi pred put. Šaman je, naravno, tek prvi u nizu prevaranata i iznuđivača na putu koji ih vodi kroz Saharu, preko Malija i Nigera do Libije, a prepreke su na svakom koraku.

Kada su Seydou i Moussa krenuli autobusom iz Dakara, čuli su da je opasno, ali su previše uzbuđeni idejom avanture i uspeha. Sa lažnim pasošima, sumnjivim likovima i nemilosrdnim okruženjem, putovanje postaje avantura koja njihove živote stavlja na kocku. Uskoro će ova dva mladića shvatiti da je to strašan, surov, naporan, okrutan i opasan put. Nakon što kupe lažne pasoše (brzo im ponestane gotovine), završe nagurani u kamion koji voze naoružani šverceri i koji je prepun migranata – muškaraca, žena, dece – iz različitih zemalja, a kada jedan migrant padne iz kamiona, vozači samo nastavljaju. Pešačenje kroz pustinju je naporno, a završavaju i u jednom od strašnih libijskih zatvora. Ovo putovanje kasnije postaje još neverovatnije: Seydou koji ne zna da pliva postaje kapetan broda koji prevozi stotine osiromašenih Afrikanaca preko Sredozemnog mora na Siciliju, kako bi pomogao svom prijatelju. I jednostavno moramo da navijamo za ova dva dečaka.

Matteo Garrone je snimio briljantnu avanturističku dramu tokom koje će ova dva mladića proći odiseju koje se ne bi postideo ni sam grčki junak. Film „Io Capitano“ sigurno će ostati upamćen kao jedan od najboljih i najtačnijih filmskih prikaza verovatno najopasnijeg putovanja današnjice, fenomenalno je režiran i napisan, a glumci rasturaju, i to uglavnom naturščici – najbolji je novajlija Seydou Sarr, koji igra glavnu ulogu i nosi ceo film na svojim ramenima kao iskusan profesionalac. Fotografija Paola Carnera je impresivna, kao i muzika Andrea Farrija… Sve tu funkcioniše kao podmazano, pa nam ostaje samo da Garroneu uputimo pohvalu, a čitaocima preporuku za gledanje filma.