Gordana Vrencoska: Delo mora da sazri da bi pokazalo perspektive

U ponedeljak 17. septembra Kulturni centar grad otvorio je izložbu “Realne utopije”, umetnice i dizajnerke iz Skoplja, Gordane Vrencoske. Postavka sažima pet projekata umetnice, nastalih od 2001. do 2014. godine. Vrencoska je uvek kritički nastrojena, ali njeni projekti, kako saznajemo u razgovoru nisu nastali samo radi kritike, već imaju i druge slojeve. Koliko je zahvalno i sigurno kritikovati kulturnu politiku i ideologiju establišmenta jedne države Vrencoska otkriva u narednim redovima. Razgovarao sam sa njom i o životu na relaciji Skoplje – London, kao i reakcijama na njen rad i intervencije u javnom prostoru. S obzirom na to da se bavi i pedagoškim radom, Vrencoska otkriva koja je njena misija u pogledu edukacije studenata, ali govori o planovima za budućnost i želji da svoj rad premijerno predstavi i u Beogradu.

Izložba “Realne utopije” predstavlja selekciju tvojih projekata nastalih između 2001. i 2014. godine. Da li je ona ima retrospektivne intencije ili možda postoji drugi specifični kriterijum za objedinjavanje projekata?

Izložba Realne utopije je tematska kompilacija 5 projekata. Nijedan od njih nije klasičan galeriski projekat jer svi oni su nastajali kao instalacije u javnom prostoru. Izložba ima i neku retrospektivnosti, mada sam u tom periodu radila i druge teme. Ovog puta sam selektovala sam  projekte koji nisu samo kritičke prirode, pored kritike oni i predlažu rešenja za realne probleme političkog, društvenog i kulturnog karaktera.Naravno, i pre 2001 godine sam radila projekte koje se bave društvom i društvenom kritikom, ali ovde sam i u ulozi dizajnera odnosno citizigner-akoji može da oblikuje društvo u kome živi – čak i ako se to od njega ne traži.

Reci mi nešto o najranijim projektima koji su uključeni u postavku. Kada i gde su nastajali i šta ih je iniciralo? Kako na njih gledaš iz sadašnje perspektive? U kakvoj se vezi oni nalaze sa najnovijim projektima?

Najrani projekat je „Meka barijera“ iz 2001, koji je bio deo „Shining the site“ projekta poznate makedonske kustoskinje Sonje Abadzieve. Cilj je bio da svaki umetnik ulepša ili privremeno promeni deo grada koji sam izabere. Ja sam okačila zavese u jarkim bojama na ulazima osam skrivnica na tvrđavi Kale, kako bih pokrila nečistoću i devastirana ulazna vrata. Zavese su pokradene za manje od dva sata, što sam i sama predvidela. To je bio najeklatantniji znak u kom stanju svesti prema javnom dobru je naše društvo. U svakom slučaju, želela sam da skrenem pažnju na kulturno nasleđe i nemarnost prema njemu. To je i danas vrlo aktuelna tema i tema dela novijih projekata.

Kroz svoja istraživanja bavila si se i Republikom Makedonijom i Velikom Britanijom gde si magistrirala. Koja je suštinska razlika u problemima jedne i druge države. Kakva je bila reakcija publike na domaćem terenu, a kakva u Velikoj Britaniji?

U fokusu mog magistarskog istraživanja su bili nacionalni identiteti, osećaj pripadnosti i lojalnost državama u XXI veku. I moj doktorat je bio na temu nacionalnih i kutlurnih identiteta. Živimo u vreme kad se paralelno dešavaju procesi ujedinjenja i fragmentacije. Ljudi migriraju kao nikad, žele bolje uslove za život, deo su nekog globalnog fenomena, ali u isto vreme imaju i taj svoj nasleđeni etnički i nacionalni identitet i potajni strah od njegovog gubljenja. Emocije su kompleksne, identiteti su višekratni. Neki Škot koji je škotske nacionalnosti, ima državjanstvo Velike Britanije, deo je (još uvek) Evropske unije, i pritom se zalaže za nezavisnost Škotske. It’s complicated! Svuda! Da ne pričamo o Balkanu i Makedoniji.

Moje istraživanje, a naočito reakcije publike su pokazale da je većina ljudi ipak konzervativnija od onoga što javno pokazuju, da teško prihvataju promene i da su nacionalizmi (a i mogućnosti gubljenja identiteta) realnost. Nitko nije sumnjao u integritet Britanske zastave sve dok nije stigao Referendum za nezavisnot Škotske u 2014. Jer ako Škotska nije više deo Velike Britanije, onda neće biti ni plave boje i saltir Svetog Endruja na zastavi, grubo rečeno. Makedonija je morala da promeni državnu zastavu 1995. godine zbog silnog grčkog pritiska. To su te realne utopije o kojima ne razmišljaš uopšte dok ne postanu tvoja realnost.

Da li je možda bilo nekih poteškoća ili prepreka u realizaciji tokom godina, s obzirom da su projekti kritičke prirode prema ideološkim i kulturnim politikama?

I u XXI veku mi umetnici nailazimo na prepreke, nerazumevanja, cenzure. Moja tutorka u Londonu je bila u panici, mislila je da dižem revoluciju jer dizajniram novu zastavu, da sam po default-ukomunistkinja jer dolazim iz Istočne Evrope, pa je moj projekat poslala u Foreign Office na analizu. Tako mi je bar rekla. Umalo da nisam magistrirala, bila je zaista ljuta na mene. Nisam očekivala takav odnos u jednoj razvijenoj demokratiji. I projekat „Equestrian lane“ nije dobio odobrenje za realizaciju od grada Skoplja. Naša profesija je javna i moramo da budemo svesni da dela koja stvaramo mogu da probude različite reakcije javnosti i establišmenta.

Baviš se prosvetnim radom na umetničkom fakultetu pa me zanima kakav odnos imaju tvoji studenti prema društveno angažovanim temama? Da li realizuju projekte u tom smeru ili se naziru drugačije tendencije? I koliko prostora postoji u Makedoniji za prezentaciju projekta koji zapravo kritikuju establišment?

Radim kao profesor na Fakultetu za art i dizajn – EURM u Skoplju već dvanest godina i još od prvog dana pričam studentima o društvenoj ulozi umetnika i dizajnera, o njihovoj odgovornosti prema važnim temama današnjice: ekologija, inkluzivnost, sloboda izražavanja, sloboda javnog prostora, kulturno nasleđe, socijalne mreže, izbeglice. Želim da studenti budu svesni vremena u kom žive. Istražujemo ekološke probleme, uzurpaciju javnog prostora, ilustrujemo Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, pišemo transparente. Na jednom studentskom transparentu piše „Macedonian horror story: Government“i sasvim regularno je bio deo Godišnje izložbe. Studenti veoma otvoreno pričaju i o problemima mentalnog zdravlja mladih, nasilja, poroka, pa kreiraju i svoje kampanje za rešavanje tih problema. Moje kolege sa fakulteta su na sličnoj frekvenciji pa vrlo često radimo projekte sa studentima koje dodiruju te teme. Fakultet je čak dva puta zaredom nagrađen za društvenu odgovornost i to u konkurenciji najvećih i najmoćnijih kompanija u državi.

Zbog čega si se ti odlučila da “Realne utopije” predstaviš u Begradu u KC Gradu? Da li možemo da očekujemo projekat koji se bavi Srbijom, s obzirom da, slično Makedoniji ovde ima dosta materijalaza obradu ili je serijal “Realnih utopija” zaključen ovom izložbom? Ukoliko jeste, na čemu trenutno radiš i šta možemo da očekujemo u budućnosti?

Volim Beograd, i pre nego što sam počela da radim kao profesor često sam dolazila ovde zbog posla (radila sam u marketinškoj agenciji u Skoplju). Nekako mi je zafalio u zadnjih par godina, pa sam zaželela da ponovo osetim taj njegov specifičan duh i širinu. Rad KC Grada pratim preko socijalnih mreža i verujem da je pravo mesto za prezentaciju mog prvog samostalnog projekta u Beogradu. U isto vreme sam želela da se malo „udaljim“ od Skoplja i upoznam novu publiku. Situaciju u Srbiju pratim i vidim da se neke stvari odvijaju po sličnom scenariju i na slični način kao kod nas. Ali moji projekti uvek imaju ličnu komponentu i ne radim nikad kritiku radi same kritike, a i ne žurim – delo mora da sazri da bi istinski pokazalo neke moje perspektive. Možda ću se inspirirati i Srbijom nakon izložbe, činjenica je da smo tu na Balkanu svi nekako u istom loncu. Pa i na globalnom nivou, svi smo povezani i trpimo posledice nekih politika čak i sa druge strane sveta. Zbog septembarskog terorističkog napada u Njujorku 2001 godine ja sam izgubila svoje novo radno mesto u Londonu, a nisam bila još ni spakovala svoje kofere u Skoplju.

Što se tiče planova, želim da ipak realizujem projekat „Equestrian lane“ i da još jednom ponovim intervenciju sa zavesama. Ovog puta u drugim bojama a i sa željom da ne budu ukradene odmah nakon instaliranja.

Izložba “Realne utopije” deo je godišnjeg izlagačkog programa Gradske galerije KC Grada i trajaće do 30. septembra, svakog dana od 14 do 20 časova.