Sanja Stojkov (Neon Blck): Određeni motivi nastaju potpuno spontano, ali ne i slučajno

Sanja Stojkov, poznata i pod umetničkim imenom Neon Blck, deo je kolektiva Kobra Deluks, jednog od najznačajnijih tattoo studija u regionu. Crta od detinjstva, školovala se na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, da bi potom izgradila karijeru kao tattoo umetnica. Stil joj je izuzetno prepoznatljiv, a svoje fleševe (crteže koje tetovira) je nedavno prikazala i na samostalnoj izložbi „Super Fragment” u Kuli Cetinjskoj u Beogradu. Izložbu možete posetiti do nedelje 16. juna.

Za potrebe ove izložbe svoje radove je prikazala na velikim platnima, ali i u flash book-ovima, dok se istovremeno oprobala u novoj veštini – tapiseriji. Sa njom smo razgovarali o fragmentima,  izložbi, tapiseriji, „tetolažama” i drugim temama.

Šta predstavlja super fragment kao naziv?

 Fragment mi se učinila kao snažna i primenljiva reč za naziv. Takođe mi je bilo bitno da izložba uključuje sve ono čime se bavim, a time je naziv podrazumevao obuhvatanje elemenata kao što su razmišljanje, skupljanje utisaka, pretvaranje istih u crtež pa i samo izlaganje. Za mene se celina svega toga zaokružuje sa zabavnim otvaranjem i posle toga tetoviranjem motiva koje mušterije izaberu. Sve su to fragmenti, a balasna radi, doza ležernosti leži u terminu super.

„Super Fragment” mi se takođe učinio kao zgodan nastavak sa imenom na prvu samostalnu izložbu. Ona se zvala  „Super Klaster” – gde sam takođe sa nazivom pokušala da imam neophodnu širinu u tematici kako bih nesputano bila produktivna.

Na koji način si birala fleševe koje ćeš staviti u prvi plan?

Kao i sve, po sopstvenom nahođenju. Uz ličnu dozvolu da idem za onim što me vozi, zabavlja i učini skladnim. Mada, u jednom momentu odluke kreću da se donose oštrim nožem, nema druge. Tu lekciju sam prihvatila sa prvom izložbom, u suprotnom postoji pretnja da se zamrznem u jednoj tački – od toga bežim.

Bokseri, žene, simboli i priroda česte su teme u tvojim fleševima. Šta te inspiriše?

Iskreno za boksere nemam nikakvo svesno obrazloženje. Mada kad malo bolje razmislim – nije nikad lako definisati odgovor na to pitanje. Dosta stvari beležim kao potencijalne ideje za motive, neke dolaze iz razgovora, neke iz stvari koje vidim. Neki motivi potpuno spontano nastanu, ali ne bih rekla i slučajno. Često se desi da mi upravo takve mušterije upotpune sa svojom pričom. Takođe, dosta kopam po internetu kroz koji imamo globalnu dostupnost kao i vremensku bezgraničnost. Tako da puno stvari nalazim u starim fotografijama koje su izgubile svoju pripadnost, a ja im dam nov kontekst jer mi posluže kao fragmenti u kolažu.

U kakvoj prostornoj korelaciji je postavka izložbe, odnosno fleševi, flash book i tapiserije?

Cela izložba je zamišljena i pravljena za galeriju, ali bez obzira na krojenje po meri, bilo je dosta prostora za intuitivno delanje. Imala sam sjajan tim za postavku koji su činili Andrej Krstić (Chenipe), Miroslav Vladisavljević i Nikola Garović (army dog). Zajedno smo u dobroj atmosferi postavljali, primenjivali promene i realizovali ideje koje su se na licu mesta pojavljivale. Jedna od nastalih ideja sa kojom sam prezadovoljna jeste inkorporiranje kataloga sa crtežima dostupnim za tetoviranje iliti flash book-a, u kojoj se nalaze svi radovi stvoreni za izložbu koje u tom broju nije bilo moguće samostalno izložiti.

Uspeli smo da iza tri glavna viseća platna spustimo po jedan flash book i time napravimo za posmatrača, ukoliko je otkrije, neki osećaj nagrade. Takođe, zarad listanja stvorimo i neku vrstu paravana i time prostor za izolaciju i razgledanje na miru. Bilo je jako simpatično na otvaranju gledati grupisane nogice ljudi koji se “kriju” iza samih radova. Drugi sprat sam zamislila rasterećenije gde posle udarnog susreta sa velikim radovima na prvom spratu se penjemo na drugi – otvoreniji prostor sa tapiserijama kojima sam pristupila slobodno i eksperimentalno.

Za vreme otvaranja, na drugom spratu, bio je prisutan miris koji sam napravila za tu priliku od kombinacije eteričnih ulja. Miks gorke narandže, crnog bora, vetivera i pačulia. Možda je neko to i primetio. Time sam pokušala da objedinim nekoliko čulnih elemenata za posmatrača gde bi se po završetku spustili na žurku i uživali u druženju, utiscima i muzici koju su puštali Nevena Jeremić i Luka Gaćina.

Kakvu ulogu u pripremi izložbe je igrala tapiserija, kao tehnika koju ranije nisi koristila u svojim radovima?

Tapiserija je zamišljena kao začin u svakom smislu. I kao izazov sa novom tehnikom i kao neočekivana boja i tekstura u čistini ostalih radova. Bilo mi je značajno da dopustim sebi realizaciju svojih radova sa nepoznatim alatom, gde sam dobila neophodno lomljenje ustaljenog manira. Naposletku sam uživala u procesu savladavanja nove tehnike koja u samom rezultatu nije “savršena” i  samim tim nije opterećujuća u svojoj tačnosti kao sam crtež pa i tetovaža.

Takođe prepoznajem čar u progresu iz željene organske likovnosti sa prvim radom kroz savladavanje tapiserijskog pištolja ka poslednjem radu u kojem primećujem ponovni odlazak u taj poznati manir i tendencije ka upeglavanju. Tako da je tapiserija imala ulogu da me dodatno ubaci u frku i izbaci iz zone komfora. Ali ponajviše da osvežim svoje kreativno stvaralaštvo i dobijem motivaciju prema istraživanju i umetničkom napredovanju.

Posetioci izložbe mogu videti i kako im stoje neki od tvojih fleševa putem samolepljivih tetovaža, što je privuklo dosta pažnje. Kako si došla na ovu ideju i zašto misliš da je ljudima interesantno da probaju dizajne?

Privremene tetovaže su radili Tattooed now, koji inače rade za filmsku industriju na svetskom nivou. Prvi put smo sarađivali za moju prvu samostalnu izložbu i reakcije su bile sjajne, toliko dobre da sam dobila utisak da su “tetolaže” bile atraktivnije od same izložbe. Svi su se izlepili i rado ih svaki put uzimaju. Ima nešto i u neobaveznoj dostupnosti tetovaže, nešto u znatiželji kako bi izledalo. Neka od asocijacija datiraju još iz detinjstva sa tetovažama koje su se dobijale uz žvake.

Nenamerno se ispostavilo kao dobar marketinški trik. Sećam se da je moja sestra bila jedna među prvima, koji su zbog probnog perioda, poželeli da se zapravo po prvi put istetoviraju. Tetovažice znaju da traju i po 10 dana, i tako da se stekne neki utisak kad se motiv “podvuče” pod kožu. Lično najviše volim da ih dajem mušterijama za koje saznam da imaju decu, treba na vreme ulagati u buduću ciljnu grupu (smeh).

Fotografije: naslovna: Sanja Stojkov, ostale Mila Pantović