Kao rana zora i umivanje: poetika predgrađa Marine Perić

Posle dužih pregovora, uspeo sam da ubedim Marinu da uradimo intervju. Nije navikla na fotkanje pa je u početku uglavnom čačkala telefon dok sam je kadrirao ali vreme nas je poslužilo i jarko sunce nas je grejalo dok smo pričali o kraju u kom je odrasla i odrastanju o kom je napisala izuzetan lirski roman. Pričala mi je o važnim toponimima Vidikovca poput kafića Škorpio, Kinez Mihajlove ulice, zgrada Pet ludaka na Vidikovačkom vencu, a svratili smo i do čuvene teretane kod Slavka. Na kraju smo uz laganu pastu razgovarali o njenoj knjizi.

Ćao Marina! Kako si? I šta se radi?

Zdravo, Vladane. Evo, tu malo nešto, kao i uvek.

“Sunce nas produbilo” je tvoja druga objavljena knjiga. Sećam se da sam tvoju prvu zbirku pesama “Ljiljan tate” čitao proleća 2020. godine. Da li je “Sunce” tada postojalo kao ideja, kada se javilo i kada je trajalo intenzivnije pisanje knjige? Mnogi su se raspisali tokom korone, da li je to i sa tobom slučaj?

“Sunce” je nastajalo i pre “Ljiljana”, možda i pre bilo kakve ideje o pesmama, ali je posle zbirke, čini mi se, zaista, progovorilo. Postojalo je kao tenzija, kao nešto neizgovoreno. Ali posle pesama, vrlo jasno se izdvojilo iz drugog ciklusa, koji je posvećen odrastanju, odnosno baš periodu adolescencije. Imam to negde na Fejsu, među storijima, tu genezu grafički prikazanu, koja možda najbolje i objašnjava. Nastalo je iz dva – tri zamaha. Jedan pre korone, jedan posle i jedan pre samog izdavanja, odnosno, čak, i u procesu izdavanja. Sve ostalo, kad sam sama pred sobom glumila svakodnevnog pisca, bili su pokušaji i ništa drugo.

Romani u stihu ne prestaju da budu aktuelni, stvaraju kontroverze, često se i omalovažavaju. Kakav ti odnos u tom smislu imaš prema svom tekstu? I da li si ti imala neke nedoumice dok si pisala ili je sve išlo glatko?

Ja jako volim poetsku prozu. To je, za mene, možda, najpoželjnije književno mešanje. Omiljena dela su mi, uglavnom, tog žanra. Ali nije bez uzroka to što govoriš. Ima nešto što je učinilo da se književnost uopšteno, pa i žanr o kojem govorimo, osiromaši. Ja to vidim kao posledicu pada simboličkog. Takav pad sa sobom nosi dominaciju imaginarnog, dominaciju odnosa. Preigravanje objektima. Preigravanja slikom. Tu onda slika ostaje, sama od sebe, da visi i sve više pokušava da se, nekako, nabilduje, začudi, iskrivi i sebe zatvara unutar toga, nemajući kud. Bez mogućnosti da se sabira u nekom višem planu. A bez tog sabiranja, ona ne može, što je najpogubnije po samu umetnost, da znači više od onog što jeste.

A to je najočiglednije u savremenoj poeziji. Tu najviše škripi. Ne kod one aktuelne, već baš kod one poezije koja se u umetničkim krugovima uzima za relevantnu. Jer poezija, sama po sebi, jeste najsimboličnija. A tu je simbolično, bukvalno, zamenjeno imaginarnim. Pa želevši da se predstavi kao nekakav simbol, ono nedohvatljivo, iracionalno, natčulno, koje bi trebalo da bude esencijalna stvar umetnosti, ona ne uspeva. I postaje najbesmislenije i najpraznije preigravanje na imaginarnom planu.

S tim u vezi, naravno da nije baš išlo glatko, kao što sam i pomenula gore, jer svi smo, neki manje, neki više, ali time obuhvaćeni. I jedna mala napomena, moj roman jeste poetska proza, ali nije u stihu. :)

Praviš namerne slovne greške, rimuješ, izmišljaš nove izraze, reči su jednostavno tvoje igračke, ali u službi pripovedanja i pevanja o predgrađu. Radnja tvog romana se odvija na obodu grada, čine je prigradski junaci, to je jasno naznačeno kroz konkretne toponime. Šta za tebe lično znači beogradsko predgrađe?

Periferija je uvek neka graničnost, uvek nešto između, ni ovo ni ono. Ali važnije od te perverzije, koju nudi, samim tim, što nije ni jedno ni drugo ili kako to Lakan kaže na jednom mestu „izvestan broj perverznih sklonosti nastaje iz želje koja se ne usuđuje da izgovori svoje ime’’, meni je važnije što je predgrađe baš i ovo i ono. Predgrađe nije ni grad ni selo, već i jedno i drugo. Veza između ta dva, između glave i tela. Odnosno, periferija je mesto gde ima mogućnosti da stvar bude živa.

Gde ima mogućnosti za pun govor, jer u sebe sabira glavu – onoga koji misli, analizira, ume objekat da vrti, okreće, vodi, objašnjava, ali i telo – onoga koji raspoznaje. Opet se vraćamo na osnov, gde ima imaginacije, ali, takođe, simboličkog i poretka. Zato periferija. Jer nikad nije čista stvar, podrazumeva uvek i jedno i drugo. I tom posledicom, neprestana je dubina. Uvek nekakav lov u mutnom. Uostalom, kao i na individualnom planu, jedino čovek koji ima telo i glavu, u punom značenju tih reči, ima, zaista, dubinu.

Pogledamo li samo izraz lica Isidore Simijonović u filmu “Klip”, u bilo kojoj sceni, o tom mutnom, misterioznom, dubini, o toj vezi i spoju, odmah će nam sve biti jasno. O spoju, naravno, ne o prepoznavanju same stvari, koja posle filma ostaje još misterioznija, još autentičnija, još više, u biti, to što jeste.

Sunce je osnovni motiv tvoje priče. Je l možeš da nam kažeš nešto o tome? Šta si o suncu čitala kod drugih pisaca (znam da ti je bio zanimljiv Kami) a šta kod tebe može da se pročita o njemu, šta ti ono znači ili šta treba da znači? Koju ulogu ima u tvojoj priči?

Sunce je osnov. Sunce je sam jezik. Tamo gde se raspoznajemo. Tamo, gde je dozvoljeno da nam ono unutrašnje postane, kao što Prust kaže – prevodivo. Sunce nije jedan registar, ono je zbir – sve. Ono obuhvata sve i svakog (to je stvar sa Kamijem). Ono je, u tom smislu, i mogućnost da se nešto napiše, ali i da to napisano bude od čistog izvora. Ne samo stvar dana, vremena i koncentracije, obuzetosti trenutnim temama, političkim korektnostima, mogućnostima da se tu napiše sve što treba, da se napiše, jel, poželjan roman, i ostale prevare i nebitnosti. Već mnogo, mnogo istinitije, izvornije. Kao rana zora i umivanje. Zato Sunce.

Iako je radnja smeštena na početak 21. veka, nulte ili desete, duh devedesetih je prisutan od početka do kraja priče i provejava svuda kroz pripovedanje. Da li su devedesete prisutnije u predgrađima?

Pa da, jeste. Pisala sam baš dvehiljadite godine, koje, ako su ono što, zaista, jesu, moraju biti i nekakvo provejavanje, prošlost, da bi imale mesto u budućnosti, i samim tim, na pravi način ocrtavale sadašnjost. Zbog te organske veze, koja je, upravo, kao i ona veza o kojoj smo pričali, koju nosi i predgrađe, stvari žive. Ne brišu se da bi se upisale sasvim nove vrednosti, već imaju svoj spontani i prirodni razvoj. Nisu nasilne prema istini, koliko god, ljudi često mislili drugačije, čak, suprotno.

Ne želim da postavljam ono tipično kliše pitanje koliko autobiografskog ima u romanu, ali ti se sama kroz tekst ne distanciraš od takvih unosa. Na jednom mestu se pominje da glavna junakinja ima svoje ljiljane, one iz tvoje zbirke pesama, i da voli da pravi aluzije, aluzije kojih je pun tekst u kom se reči slivaju jedna u drugu praveći nove reči i nova značenja. Koliko si sebe dala glavnoj junakinji ili koliko je ona uzela od tebe?

Ima, da. Ima te neke žive i impulsa koje sam dala junakinji, ili kako Kolarić kaže “nežno-drskog tona”. Zato ima i mojih spoljašnjih kretanja i mesta, prvenstveno, naselja u kom sam odrasla. Ja taj puls razumem. Ja ta kretanja razumem. Tu je sazrevala nekakva moja istina i ljubav prema životu. Bez ikakvog gađenja i kritičkih oduzimanja.

Tekst se može okarakterisati i kao roman o odrastanju, Bildungsroman, a tu je, sa tim buđenjem života, nad njim ili oko njega uvek prisutna smrt i ta Orlovača, groblje, krstovi. Kakav si efekat želela da postigneš sa tim?

Tu okretnica igra glavnu ulogu. Zato je i kafić smešten baš tamo, jer to je neko polje gde je sve moguće. Polje čuda i raznih komešanja, koje, istovremeno, doziva i svetlost i smrt. Izlaz na magistralu i Orlovaču, ali je, istovremeno, buđenje, jutro i nekakav svetlosni zrak. Ima jedan deo u romanu koji baš to objašnjava.

Ali, sa druge strane, htela sam da pokažem i nekakvu istinu, a ako je istina, onda je svakako i vrednost vremena. Tako da, na račun prethodno rečenog o svetlosti i tami, nije džabe opisana ni ta karakteristična moda dvehiljaditih – krstić i cirkon.

Isti je efekat.

Zanimljiv je i duhovni momenat, religijski, hriščanski koji neprestano izbija iz opisa svakodnevnog, materijalnog, tela, garderobe. Ti tako praviš svojevrsnu apoteozu periferijskog prigradskog iskustva života.

Da, baš ovo što sam maločas govorila. Takvi su spojevi bili, takva je bila privlačnost vremena. Ili pre, možda bolje rečeno, tako je bio iskazan osnovni rivalitet, nekakva rudimentarnost, sačinjenost vremena – pa i kroz modu.  Jer kad malo zagrebemo, nije takav modni trend bez uzroka, kao ni bilo koja druga stvar na svetu. Kao, uostalom, što ni poetska proza nije bez razloga, takva kakva je danas.

Zanimljiv mi je početak i kraj sa jezikom patike. Da li je to referenca na tvoj književni jezik ili nešto drugo? Kakav je to jezik?

Ta referenca je data u smislu vremena o kojem pišem, zato što patike, pored helanki i prsluka, jesu glavni znak devojke/devojčice u tom periodu odrastanja. Jer nije to bez ikakvog daljeg značenja. A ponajmanje jezičkog. Patike jesu nekakva utemeljenost tela. Presabiranje u poretku. Mesta gde se nalazimo. Takođe, važnost za progovaranje sopstvenog koraka i hoda, i ako nismo, i ako jesmo u tekstu. Odnosno, onog opasnog hoda po ivici, periferiji, ali i po samom razumevanju stvari. Jer treba se razabrati u tome, da bi se, na kraju krajeva, rodio nekakav jezik.

Ime junakinje? Ko su Ana i Marija?

Glavna junakinja nije imenovana, tu sam, negde, ostala verna onoj misterioznosti, o kojoj smo pričali, a Ana i Marija su drugarice. Koje su, naravno, kao i sve verne drugarice, još iz ranijeg perioda, još iz zbirke. Tamo znače i drugarice, ali i jednu pesmu. Koja je težila poznatim zvukom da obuhvati i priču i imena i vreme, radi se o pesmi “Ana Marija“ Dada Polumente.

Imena su takva, jer su se uklopila u prosečnost generacija o kojima govorim, a one su preplavljene baš njima. Jer, kad smo već kod toga, bitan značaj periferije i odrastanja na periferiji je i taj, da se ne igra na posebnost.

Knjiga još nije imala svoju zvaničnu promociju. Kada možemo da je očekujemo i gde možemo da je nabavimo?

Biće, valjda, uskoro, ne znam, ako, uopšte, i bude. :) A knjigu možete kupiti ili poručiti u Beopolisu, Štriku i Delfi knjižarama (SKC, Terazije, Knez Mihailova, Zmaj Jovina) ili na sajtu izdavača No rules publishing.