Igor Zupe: Laibach je najveća art muzička grupa na svetu

Na jubilarnim 10. Danima slovenačkog filma u Beogradu, održanim od 10. do 14. maja u Jugoslovenskoj kinoteci, jedan od gostiju bio je i reditelj Igor Zupe, ovde najviše poznat po svom recentnom radu s grupom Laibach. Njegovo dokumentarno ostvarenje “Muzika je vremenska umetnost 3: LP Laibach” iz 2018. bilo je svojevremeno na repertoaru više festivala i filmskih smotri u Srbiji, a ovom prilikom je retrospektivno prikazano zajedno sa kratkim videom “So Long, Farewell“, spotom za istoimenu numeru Laibacha.

Sa Zupeom smo razgovarali o gorepomenutom filmu, o prvom zvaničnom objavljenom albumu grupe Laibach, a po prirodi stvari razgovor se proširio na priču o značaju ovog najuticajnijeg slovenačkog benda svih vremena, odnosno o (ne)mogućnosti umetnosti da menja svet u kome danas živimo. I upravo dok smo razgovarali tik ispred Sale Makavejev Jugoslovenske kinoteke, nimalo slučajno dotakli smo se i Zupeovih afiniteta prema ovom velikanu domaće (i evropske) kinematografije.

Kako si se lično prvi put susreo, upoznao sa Laibachom, nevezano za tvoj filmski rad?

Mi se znamo odavno, i ja sam ranije bio muzičar. Pevač Laibacha i ja smo iz istog kraja tako da samo se upoznali pre nego što je on ušao u bend. To je jedan mali kraj, i mi koji smo štrčali smo se odmah povezali, iako nismo ista generacija. Jedan moj prijatelj je dobro rekao – istorija umetnosti je istorija prijateljstva.

Zašto si snimio film baš o prvom albumu Laibacha?

To je poseban format koji se zove Long Play Film. A ovo je treći film u trilogiji. Napravljeni su o tri ploče za koje smatramo da su na neki način uticali na društvo, dok je muzika još imala takav uticaj. U prvom filmu su Pankrti, u drugom Buldožer – tu sam bio samo producent a ne reditelj. Koincidencija je da su sva tri albuma bili prvi albumi tih bendova, to nije bilo namerno. Bilo je tu i produkcijskih razloga, jer da smo hteli uzeti „NATO“ (album Laibacha iz 1994. godine, op.a) tu bismo imali probleme s autorskim pravima za muziku.

Dakle, ovde su prvi albumi zapravo bili najbitniji. Pankrti su početak panka, prvi pank album iza Gvozdene zavese. Onda Buldožeri, za koje mislim da su bili jako bitni za čitav ex-yu prostor. I onda Laibach. Format Long Play Film se tako zove iz prostog razloga jer je to film formatiran na ploču. Znači, ti slušaš muziku od početka do kraja, i na to gledaš film. I na to se priča neka priča. Po tome je različit od drugih muzičkih filmova.

LPfilm Laibach, Jani Novak

Na koji način misliš da je Laibach uticao na slovenačko društvo, a možda i šire?

Apsolutno šire. Kao prvo, bitna je razlika između Pankrta i Buldožera s jedne i Laibacha s druge strane. Pankrti i Buldožer – to je generička muzika. Kao što imaš generičke farmaceutske kompanije, pa jedna pronalazi lek, a onda ostale na osnovu toga prave generičke lekove, kao Krka kod nas. Tamo se pojavio pank pa su oni (Pankrti, op.a) to doveli. Isto tako, tamo je bio Frenk Zapa, da su Buldožeri doveli to.

Laibach je drugačiji, ušao je na muzičku pozornicu iz totalno artističkog bekgraunda. Po mom mišljenju, oni su još uvek, i sve više, najveća art muzička grupa na svetu. Samim odabirom imena u to vreme… kad se svake godine se slavila pobeda nad fašizmom, oni uzmu ime Laibach (nemački naziv za Ljubljanu u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata, op.a). Znaš, kada to uđe u društvo, to je direktan mentalni atak na neke principe razmišljanja u određenom društvu.  Nije bitno šta je tvoja namera u pozadini, može biti i čista dadaistička provokacija, ali ako uđeš u mentalni sklop društva onda se tu počinje nešto događati.

Da li danas Laibach ima mogućnost da menja društvo, koje se takođe promenilo? Promenila se i umetnost, i način na koji konzumiramo muziku…

Postoje dve vrste umetnika. Oni koji su pronašli Sveti gral, i umetnici koji ga traže. Laibach taj gral ima od početka. On je u samom imenu, u samom simbolu. Koje god vrednosti u društvu da se dotaknu, samim tim što se zna kakav je njihov modus operandi, postoji neka sumnja da tu nešto ne valja. Ovde je prikazan i „So Long, Farewell“, poslednji video koji sam radio za njih. To je direktan atak na Trampovu Ameriku. Ti unutra imaš svastiku, pa se video nije smeo prikazivati u Evropi – jer u Evropi ne smeš upotrebljavati svastiku van istorijskog konteksta. Premijera je bila u Americi. Pa dalje, kad oni pevaju Love Is Still Alive, to znači da s tom ljubavlju nešto ne valja.

Čim ti imaš taj gral, on te nosi kroz karijeru. U Jugoslaviji je takav bio Makavejev, recimo. Ili Branko Vučičević – za mene je on bio neprevaziđeni lik Crnog talasa.

Da pomenemo i tvoj autorski izraz u ovom kontekstu – koja su to vizuelna, estetska rešenja koja su ti bliska?

Ja sam imao stipendiju za UCLA. Mene je Robert Vajs, reditelj filma „The Sound of Music“ (u srpskom prevodu „Moje pesme, moji snovi“, op.a) pozvao u Los Anđeles, da studiram tamo. Nisam otišao – bio sam klinac i jednostavno sam razmišljao da ako odem tamo, bio bih jedan od generičkih reditelja. Meni je bliži bio eklektički princip, gde ti možeš preneti formu iz jednog na drugi medij. Ako to implementiraš onda si inovativan. Ti ne možeš – incestuozno je iz vlastitog medija vući neke stvari (smeh), ne možeš napraviti bitan pomak. Zbog toga mi je i Makavejev toliko blizak.

Radio si filmove o muzičarima i muzici, i sam si potekao sa te scene – a kako vidiš slovenačku muzičku scenu danas? Ima li uticaj na društvo?

U Sloveniji je muzički underground uvek bio kvalitetan, a mainstream ne. Jednostavno nismo imali kvalitetan mainstream, i još uvek ga nemamo. Sada su neki novi, mladi rok bendovi stvarno kvalitetni. Prošle godine su na Eurosongu bili Joker Out, onda imaš MRFY, Koala Voice, pregršt nekih mladih bendova koji stvarno nisu loši. Tako da postoji revival tih muzičkih bendova koji su kvalitetni i utiču na mlade. Ali to su više koncertni bendovi, za žurku, nije da ti počneš o nečemu ozbiljno da razmišljaš. To je jednostavno kvalitetna rok muzika, kvalitetnija nego što je bila u nekom vremenu pre toga. Ali da ima neki veliki uticaj na društvo, to je nemoguće.

Igor Zupe, foto: Jelena Radusinović

Misliš li da je trud da se napravi muzika sa uticajem na društvo danas izlišna, osuđena na neuspeh?

Umetnost je uvek jaka, samo što je društvo toliko atomizirano da svako sledi svoj vlastiti put. Ranije je bio jedan radio i jedna televizija, dok sada svako ide svojim algoritmom. Nema dovoljno kritične mase koja bi mogla ući kroz umetnost. Uticaj na društvo bi mogao da ima jedino onaj umetnik koji bi, umetničkim metodom, radio politiku. Na taj način bi imao uticaj – kada uđeš u politiku kao umetnik. Ali znamo kako su se takve situacije završile kroz istoriju.

Razgovaramo na Danima slovenačkog filma, pa se nameće pitanje tvoje ocene slovenačke kinematografije u poslednjih desetak godina – možda bi prokomentarisao scenu u tvom stilsko-žanrovskom delokrugu?

Na to ne bih mogao da odgovorim, ali bih izdvojio baš jedan igrani film koji je prikazan ovde – „Neću da budem luzerka“. To je jedan mali lični film rediteljke Urše Menart, jedan od retkih filmova koji će ostati kao stvarno sjajan dokument vremena. Videćeš, kad uđete u Evropsku uniju, pa se se seti tog filma. O prekarijatu, o jednoj devojci koja traži posao pa ga ne nađe, pa svi beže van ali ona neće. To je sjajan, simpatičan film.