Bojan Đorđev: Kad razvijemo pažnju, desiće se i isceljenje

Apokaliptični i distopijski izgled naše realnosti, beskrajni saveti, zoom sastanci, seanse, dijete i pomodarstvo u ishrani, šarlatanstvo, lečenja dodirom, molitvom i natalnom kartom, samolečenja, prezasićenost informacijama, javno zdravlje i sistem zdravstvene zaštite dostupan i siromašnima i neprivilegovanima kao relikt neke davne prošlosti, otuđenje u kom nam mantraju o povezanosti sa sobom, svime ovim nas je predstava “Režim isceljenja” lupila po nosu.

U njoj se ljudi iz budućnosti prisećaju svega onoga što uzimamo zdravo za gotovo: zdrave hrane, čula ukusa i čulnosti uopšte, normalnog funkcionisanja organizma, dejtovanja uživo, izlazaka, potencije, seksa, orgazma, rađanja, suzbijanja bolesti i bola, svega čega neće biti ako nastavimo ovako da srljamo u propast.

O ovoj predstavi (u izvođenju Hrvatskog Narodnog Kazališta Varaždin) koju smo imali priliku da vidimo na nedavno završenom Sterijinom pozorju, ali i drugim temama vezanim za teatar, umetnost, kulturu i društvo, za Before After govorio je reditelj Bojan Đorđev.

Da li će ovako apokaliptično i distopijski izgledati naša realnost kad nam svi lekari odu u Nemačku, crkva se još malo inflitrira u sve pore društva, kada se nadrilekarstvo i širenje dezinformacija još razmašu i kad nam se nemar za ekološka pitanja i zajedništvo vrati kao bumerang? Misliš li da smo išta naučili iz pandemije i kako je ona restruktuirala naše živote?

Čini mi se da mi upravo živimo tu distopijsku budućnost kao sadašnjost, ali ono što je tu interesantno je anticipacija otpora i pucanja – gde i kako će se on desiti? Hoće li poteći od pacijenata iz čekaonica, posada kargo brodova ili farmi botova?

U prvim trenucima pandemije pomislio sam – ovo je sad privilegija, da nas nešto konačno SVE ujedinjuje, da prisustvujemo nekom ZAUSTAVLJANJU. A onda sam vrlo brzo shvatio – kada  sam video da su prodavnice sasvim pristojno snabdevene i da je nestašica toalet papira iz prvih par dana prošla – da i u tom zaustavljanju ima udeo klasna pripadnost i da je to da ti se život promenio znak da si zaštićen. Da nisi esencijalni radnik/ca koji mora da čisti ulice, snabdeva prodavnice, leči… Videćemo da li smo nešto naučili…

Otkud baš ideja da se baviš telom, bolešću, kolektivnim opsesijama ishranom, zdravljem i lečenjem?

Rad na “Režimu iscjeljenja” je u stvari nastavak našeg zajedničkog rada na “Režimu ljubavi” – Tanja je rešila da napiše neku vrstu drugog dela, i ja sam odmah oduševljeno prihvatio da ga režiram. Krenula je da piše a onda se desila pandemija i izmenila naše živote zauvek a “Režim iscjeljenja” stavila pred neki sasvim drugi zadatak – ta naša opsesija zdravljem sa koronom dobija apokaliptične razmere. Čini mi se da nas naše bavljenje telom – bilo da smo hipohondri, fitnes fanatici ili ga kroz neki spiritualizam negiramo – povezuje i čini odličnu temu za pozorište, a i politički to je zanimljivo kao efekat sistematskog uništavanja levičarske solidarnosti u korist desničarskog privilegovanja sopstva, identiteta, posebnosti.

Fotografija iz predstave “Režim isceljenja”, fotograf: Srđan Doroški

Često sarađuješ sa dramskom spisateljicom Tanjom Šljivar i vizuelnim umetnikom Sinišom Ilićem – šta je to što ti prija u radu sa njima?

Ja volim dugoročne saradnje – sa Tanjom evo već 8 godina i brojni projekti od praizvedbi kao što su “Režimi” preko dramatizacija, zajedničkog pisanja pa sve do jedne opere koju smo radili 2021. Sa Sinišom sarađujem još mnogo duže i u pozorištu i u vizuelnim umetnostima i svakom mogućem hibridu koji se nalazi između. Tu su još i Maja Mirković, Ana Miljanić, Goran Ferčec koji nisu bili uključeni u “Režim”, i još mnogo raznih ljudi – mi orbitiramo u međusobnim umetničkim praksama i životima. Takve saradnje čine nešto što zovem moja intelektualna infrastruktura – i kroz njih svi mi rastemo kao umetnici i ljudi.

Kako je došlo do saradnje sa pozorištem iz Varaždina i kako je tekao proces nastajanja predstave?

Senka Bulić glumica, rediteljka i upravnica HNK Varaždin, sa ogromnim iskustvom rada i na nezavisnoj sceni – je neko od koga sam godinama učio – o istrajnosti, umetničkoj rigoroznosti i posvećenosti i ljubavi prema pozorištu koja se prožima sa velikim znanjem. Nije lako udomiti tekstove koji su više eksperimentalni nego tradicionalni u jednom repertoarskom pozorištu i još izvan prestonice – ali to je upravo najveća vrednost Senkinog umetničkog vođstva. Za samo nekoliko sezona varaždinsko pozorište i po ansamblu i po repertoaru dostiže pa i prestiže neka prestonička pozorišta i pravo je zadovoljstvo raditi tamo.

Da li si pogledao još neke predstave na Sterijinom pozorju i da li ti se neka posebno dopala?

Sa velikim zanimanjem sam pogledao većinu predstava Pozorja, neke predstave i pre festivala, a posebno sam iščekivao „Sirotu Milevu…“ Narodnog pozorišta iz Subotice i koproducenata i zaista mi je otkrila neke sasvim nove svetove a opet u prepoznatljivom rediteljskom rukopisu koleginice Anđelke Nikolić.

Tvoj komad koji si režirao prošle godine, “Obraćanje naciji”, živi jedan lep život, ima dobru recepciju i kod publike i kod kritike, osvaja nagrade i ima razna gostovanja. Rekla bih da su poveznica te predstave i “Režima isceljenja” monolozi koji zvuče kao sa društvenih mreža, saveti i mudrovanja, osvežavajuća politička nekorektnost u svrhu prokazivanja pokvarenosti društva, propast zbog “kapi koju nismo zaustavili”, to što je svako postao i medij i lekar u ovom društvu, brza rešenja, neempatičnost i nesolidarnost sa slabijima i drugačijima. Šta je ono što te privuče u nekom tekstu toliko da poželiš da ga postaviš na scenu?

I za jednu i za drugu predstavu jeste karakteristična raspričanost i to je nešto što me je privuklo u tim projektima, neka vrsta potrage za pametnom komedijom – jer humor je sigurno najbolji način na koji se komunicira neko važno političko pitanje – tako je i u našoj pozorišnoj tradiciji. Dakle duhovitost i političnost nekog teksta su mi ključni u odabiru predloška za pozorišnu igru, a onda i odnos autora prema jeziku – Čelestini komunicira visoke filozofske i političke teme jezikom autobusa, a Šljivar pravi vratolomne skokove između opaski đeda iz zabiti i Suzan Zontag – to je delikatan i uzbudljiv zadatak i za režiju i za izvedbu.

Bojan Đorđev, foto: Bojana Janjić

Jedno kliše pitanje: na čemu trenutno radiš?

Trenutno radim na jednom velikom međunarodnom projektu koji nema veze sa institucionalnim pozorištem. U pitanju je Evropski paviljon, inicijiativa Evropske kulturne fondacije, kao neka vrsta razgradnje pojma nacionalnih paviljona, kakvi se viđaju na primer na Bijenalu u Veneciji, i pokušaja osmišljavanja šta je to što je nadnacionalni paviljon. Ove godine, zajedno sa Sinišom Ilićem i još osam kustosa/kinja mi taj paviljon „rastvaramo“ na četiri umetničke rezidencije na brodovima sa posadom od nas oko 30 umetnika/ca koji plove po četiri evropske reke: Dunav, Rajna, Visla, i Težo koja nas vodi i do finalne destinacije – Lisabona u kom će ceo projekat kulminirati trodnevnim festivalom. To je uzbudljiv projekat zove se Liquid Becomings (Tečna postajanja), nadamo se da će testirati, izneveriti i ponovo sagraditi sve naše uobičajene pojmove o tome kako, gde i za koga se dešava umetnost.

A onda nakon brodova vraćam se sceni.

Kada bi imao neograničen budžet i vrhunsku produkciju, šta bi voleo da režiraš i kako bi to izgledalo?

Možda neki kanon svetskih bajki pa od grada do grada, od bajke do bajke.

Šta nedostaje našem pozorištu, kako bi ocenio situaciju u regionu?

Mislim da bi važno bilo da se sistematski više prilika pruža mlađim autorima/kama: redovna scenska čitanja i budžeti za eksperimentisanje, obaveza da svako pozorište svake godine postavi nečiji prvi komad i nečiju prvu režiju – jer tako se formira jaka scena. Više međunarodne razmene koja se odvija redovno, a ne samo kad su festivali.

I za kraj: od čega najpre treba da se iscelimo? Čime se ti isceljuješ?

Mislim da je višestruko najznačajniji rad na isceljenju naše pažnje – razvijanje tehnika slušanja i osluškivanja, strpljenja, empatije… Pozorište je tu zgodna alatka za vežbanje pažnje, ali nije univerzalna. Možda je to i dobro – svako treba da nađe svoju metodologiju razvijanja pažnje i desiće se nekakvo isceljenje…