DŽOKER: Sukob dva filmska mišljenja

Film Džoker (2019) Toda Filipsa postao je kontroverzan pre nego što ga je iko uopšte pogledao – zbog svoje agresivne marketinške kampanje, zbog Hoakina Finiksa u glavnoj ulozi (i ovakvih vesti), zbog toga što se promoviše kao novi Taksista, a dolazi od strane autora koji je radio filmove kao što je Mamurluk. Osim toga, premijera filma koji smo smatrali još jednim holivudskim blokbasterom odigrala se na jednom od najstarijih evropskih filmskih festivala, u Veneciji, gde je osvojio Zlatnog lava. Onda je došao u bioskope i podelio ljude na oni koji ga smatraju pretencioznim smećem i na one koji u njemu vide revitalizaciju kinematografskog smisla. Takva dva mišljenja (premda manje dramatična) su pred vama. Predlažemo da pre čitanja ipak pogledate film. 

O TOME ZAŠTO SMO UOPŠTE POGLEDALI DŽOKERA

NATALIJA: Videla sam trejler još pre nekoliko meseci i pomislila kako mi se sviđa to što biraju scene koje već pokazuju „raspad psihe” pa sam želela da vidim šta do toga dovodi i kako će dalje voditi priču. Dobar marketing (pored navedenog trejlera) omogućio je da se održava hajp tokom najvećeg dela godine, a i Gugl se baš trudio da mi servira sve vesti o filmu. Nakon premijere su se ljudi u mom okruženju potrudili da urade isto.

JOVAN: Ovako nešto jednostavno ne možeš zaobići, ako si ljubitelj filma. Jedan od najharizmatičnijih negativaca u istoriji pop-kulture dobio je priliku da postane (anti)junak, da vidimo njegovu stranu priče. Naravno, marketing je uradio dobar posao, ali tu je i Zlatni lav u Veneciji. Festival na kome su pretežno pobeđivali arthaus filmovi (jedan Lav Diaz na primer), sada nagrađuje holivudskog reditelja i film sa naslovnim junakom iz stripovske kulture.

O PERSPEKTIVI I EMPATIJI 

NATALIJA: Dobro je izabran ugao koji bi trebalo da omogući lakše i brže empatisanje sa glavnim junakom. To je ta magija približavanja perspektivi lika. Šteta što ništa od toga nije ostvarilo efekat.

JOVAN: Mislim da pitanje perspektive predstavlja jednu od glavnih prednosti filma. Prvi i najbitniji zaokret učinjen je već time što je Džoker, koji je bio (vrlo simpatični) negativac, postao protagonista. Možete uzeti bilo kog negativca i staviti ga u ulogu glavnog junaka i već ste dobili antiheroja, jer ga sada morate oslikati kao čoveka, dati mu jake motive. Poenta ovog filma i jeste u tome: dati jake motive liku, objasniti kako je Artur postao Džoker. Međutim, to je samo prvi sloj ako govorimo o pitanju narativne perspektive, jer upravo perspektiva glavnog lika nije pouzdana: naracija se suptilno prebacuje između subjektivnog (Džokerovog) ugla i objektivnog (ugla društva?).

U filmu zapravo nema nijedne čvrste tačke gledišta koja bi barem načelno pružila sigurnost gledaocu, jer nije samo Džokerov unutrašnji svet u stanju dezintegracije, već se i celo društvo raspada, održavajući samo privid stabilnosti.

O OČEKIVANJIMA I DOPADANJU 

NATALIJA: Ne volim da dajem apsolutne odgovore pa ću reći – nije mi se dopalo skoro ništa u ovom filmu. Dve scene koje su zapravo bile uznemiravajuće – scena kad kupa majku koja je ekstremno nelagodna i uverljiva i ona kad razbija glavu kolegi. Najjednostavnije rečeno – očekivanja su mi bila potpuno izneverena, i to ne na „dobila sam mnogo više nego što sam očekivala” način, već sam prosto dobila sva predvidiva i razočaravajuća rešenja koja sam se nadala da ću izbeći.

JOVAN: Meni se dopala najpre gluma Hoakina Finiksa. Iako nemam naviku da u kritikama mnogo pažnje posvećujem glumi, ovo je izuzetak, jer je Džoker najvećim delom film jednog glumca i ne mogu da zamislim doslovno nikoga sem Finiksa ko bi ulogu izneo tako ubedljivo. Sledeća stvar je atmosfera: toliko je intenzivna, osećaš se uronjenim u nju. To je kvalitet koji se prima senzitivno, ne racionalno, i meni obično ostaje kao dominantan utisak nakon gledanja (dobrog) filma. Iako se teško može opisati, mogu pomenuti činioce koji utiču na formiranje takve atmosfere: izuzetna, mračna fotografija (koja ima pomalo i retro šmek, nije `ispeglana` i napadno digitalna), kao i izbor enterijera i eksterijera koji na ekspresionistički način predstavljaju s jedne strane naličje Gotama (ili bilo kog grada), a sa druge Džokerovo unutrašnje stanje. Treća stvar je simbolika, mnoštvo potencijalnih tumačenja koja film može pokrenuti.

Hoakin Finiks i Tod Filips na snimanju filma “Džoker”

O GLUMI I O NOMINACIJAMA

NATALIJA: Gluma je prepatetična, a opet ekstremno površna i bez emocije. Očekivala sam da dođe do identifikacije sa Arturom/Džokerom i očito je i predviđeno da se to desi. Njegov govor u studiju trebalo bi da vas stavi na istu stranu, ali sam bila totalno ravnodušna. Čini mi se da je najveći razlog za izostanak ove reakcije, pored činjenice da neko nije pojma imao kako da predstavi mentalnu bolest (osim one genijalne rečenice da je najveći problem sa mentalnom bolešću to što svi žele da se ponašaš kao da je nemaš, koja zapravo pogađa poentu), potpuno odsustvo motivacije likova.

Ljudi su zli zato što su zli. Nasilni su jer su besni. Besni su jer su siromašni. Siromašni su zbog sistema, a o tom sistemu ne saznajemo gotovo ništa. Osim da je zao jer ga vode bogati. Koji su zli.

JOVAN: O glumi sam već rekao šta mislim. Mislim da Finiksova uloga izdvojena sama za sebe funkcioniše kao samostalno umetničko delo. Njegovi groteskni pokreti, kao što je način plesanja, sugerišu mnogo.

NATALIJA: Sigurno će dobiti nominaciju za glavnu mušku ulogu. Ne bi me čudilo ni da dobije Oskara. Akademija voli jasnu demonstraciju napaćenosti. Sve što je suptilno nije dovoljno dobar materijal jer, daleko bilo, može da promakne gledaocima. Prošle godine su za najbolji film proglasili Green Book. Dodatni primeri njihove potrebe za slanjem ako ne dubokih, a ono bar intenzivnih poruka nam ne trebaju. Pored toga, ovde je i omiljena dilema Holivuda – da li se ovo stvarno dešava ili je samo u glavi glavnog junaka. Na to se kači još jedno popularno pitanje – da li je ovo naša stvarnost? Znam, apsolutno je originalno. Svake godine bar po jednom nas strefi ista originalnost.

JOVAN: Ne znam, Oskar za mene stvarno nema nikakvu težinu i apsolutno je nebitno hoće li film dobiti neku nominaciju ili ne. Mislim da Finiksovu glumu ipak neće moći da zaobiđu, ali sve ostalo se ne uklapa u šablon koji Akademija gaji godinama unazad: politički korektne i pretežno nezanimljive drame. Ono što je mnogo bitnije jeste činjenica da je film koji nije samo puka zabava dostigao ogromnu gledanost u bioskopima, da je publika koja gleda isključivo blokbastere dobila mnogo materijala za razmišljanje.

O DIJALOZIMA I NJIHOVOM ODSUSTVU

NATALIJA: Dijaloga u filmu gotovo da nema – uglavnom su u pitanju scene gde on jednostavno postoji ili se nekontrolisano smeje, a ljudi su nasilni. Dijalozi su tu da pokažu da je on van sveta, a kako se bližimo kraju i da on vidi više od tog sveta koji ga odbacuje. Tu su i genijalni momenti poput onoga kada ga na početku biju dok ponavljaju: „Udri ga! Udri ga!” gde dijalog daje neophodno dodatno značenje sceni. Vrhunsko pisanje.

JOVAN: Nisam naročito obraćao pažnju na to kako mi dijalozi zvuče, što znači da mi nisu smetali. Dijalozi su funkcionalni, ovo nije film koji se mnogo oslanja na dijaloge. Jedina moja zamerka u tom pogledu jeste Džokerov monolog u TV emisiji: nije bilo potrebe da nam on govori jednu od ideja filma, naročito jer nije bio predstavljen kao lik koji bi bio u stanju da je na taj način artikuliše. Ali, to su sitnice kojima ne pridajem poseban značaj. Kriterijum uverljivosti nije primenljiv na sve filmove, a naročito ne na ovakve poput Džokera. Pored subjektivne i objektivne perspektive, on oscilira i između realizma i ekspresionizma, arthaus drame sa elementima trilera i stripovske naracije.

O ODNOSU PREMA BETMEN FRANŠIZI, ALI I UZORIMA

NATALIJA: U nizu filmova o Betmenu ovaj se može opušteno gledati izdvojeno, s tim što, naravno, imamo priču o mladom Brusu koji posmatra ubistvo svojih roditelja.

Što se tiče ostalih segmenata koje inspirišu The King of Comedy, Taxi Driver, Fight Club ne znam šta bih mogla da kažem. Što bi rekao jedan lik sa Jutjuba, valjda pokazuješ da nije krađa i neoriginalnost nego omaž ako dovedeš De Nira.

JOVAN: Autorski tim je iz priče o Betmenu izvukao ono što je već u njoj bilo implicitno prisutno. Tu pre svega mislim na klasne razlike između Betmena i Džokera. Brus Vejn je buržuj i neko ko nastoji da održi oficijelni poredak društva, hijerarhiju i stabilnost. Međutim, Džoker nije revolucionar, već čista sila destrukcije, gotovo nesvesna toga što radi. On jeste nus-proizvod društva, ali bez ikakve mogućnosti da ga menja, bez novih vrednosti. Utoliko je on opasniji i naša identifikacija sa njim problematičnija.

O BORBI ČOVEKA I SISTEMA

NATALIJA: Mnogi kažu da je ovo prilično realan film o borbi čoveka i sistema, ali već sam rekla da od tog sistema nisam videla ništa. Imamo bogate i siromašne i iz nekog razloga se podrazumeva da treba da se identifikujemo sa drugima. Iako su ovi drugi predstavljeni kao nasilnici predvođeni ludakom (a možda je sve to u njegovoj glavi?!). Pre bih, ako ćemo da se bavimo ovom temom, opet gledala i preporučila film Parazit, u kome preteranost ima funkciju i smisao, a iza zaoštrenih granica izmedju klasa postoji dubina, da budem precizna – provalija nepremostivih razlika. I na kraju ti zapravo bude loše čak iako si se na startu smejao. Ovde si na startu osuđen na ozbiljnost i patos jer eto.

JOVAN: Džoker mi se ne čini ni kao revolucionaran ni kao kontrarevolucionaran film. Mislim da je i namera bila da se relativizuju oba stanovišta: Džoker ima svoje lične psihičke probleme, ali je istovremeno i proizvod kapitalističkog društva (sa akcentom na ulogu medija u njemu). Možemo reći da je film angažovan u onom aspektu u kome dijagnostifikuje naše današnje probleme, ali nije angažovan u smislu da nudi odgovore, završava se prilično crno: grupa demonstranata sa maskama (ironijski citat iz Vendete) koja i ne zna zbog čega tačno protestuje kao svog lidera uzdiže jednu tragičnu figuru koja je tu takođe dospela bez ikakve jasne namere.

Bitan segment strategije ovog filma jeste manipulacija našom naklonošću: sažaljevamo Džokera, ali ne možemo da se poistovetimo sa njim. Čini mi se da gledaočeva emocija prema njemu ne izostaje, ali je neprestano nečim ometana, uvek je tu nešto što nas distancira, upozorava.

Takođe, osećamo izvesno zadovoljstvo dok gledamo kako se jedan nepravedni i licemerni sistem, barem trenutno, raspada. E sad, da li je to realno prikazana borba čoveka protiv sistema – to je drugo pitanje. Nije realna ako je poredimo sa filmovima Kena Louča, recimo. Mislim da ceo nesporazum u vezi sa tumačenjem ovog filma ide iz pristupa: ako ga tumačite kao psihološku dramu (što on jednim delom jeste) onda će vam se verovatno činiti kao bućkuriš u koji su autori ubacili sve što im je palo pod ruku. U drugom pristupu Džokera posmatramo ne samo kao lik, već kao koncept ili simbol, nešto što prevazilazi psihologiju. Mislim da je to ispravniji put, jer će vam film tako dati mnogo, a u suprotnom dobijate zadovoljstvo u traženju grešaka.

O TOME HOĆEMO LI PAMTITI OVAJ FILM

NATALIJA: Ostaće zapamćen verovatno kao onaj film zbog koga je Džoker dobio Oskara i za glavnu ulogu. Moguće i kao film koji je izazvao loženje lažnih boraca protiv sistema. Očekujem pojavu klovnovskih maski bar na nekim protestima inače je sav magični marketing za ovaj film izneverio.

JOVAN: Jako je teško prognozirati to za bilo koji film u vreme kada svake nedelje izlaze neki novi i kvalitetni sadržaji. Mislim da može biti upamćen kao deo jedne šire pojave, za mene vrlo pozitivne, prevazilaženja trenutnih šablona u filmu. Holivud je već dugo neinventivan, ali takođe i evropski arthaus pokazuje sličan stepen umora i konvencionalnosti (samo drugog stila). Zato mi je zanimljivo kada scenarista Hangover-a napiše Černobilj, a sada reditelj iste komedije režira Džokera. U tome vidim onu više puta dokazanu tendenciju u umetnosti: da se novi potencijali često nalaze u potcenjenim pojavama.