Da li imate preko 18 godina?

Vrednosti, stavovi i elementi jugoslovenske mitologije

Intervju sa Ivanom Manojlovićem, kustosom Muzeja istorije Jugoslavije, o izložbi "Dizajn za novi svet", koja je otvorena do 29. maja.

4
0

“Gradimo socijalizam”, “Samodoprinos za škole i bolnicu”, “Radni ljudi svi na izbore”, “Šta ćete nositi ovog leta?” samo su neke od poruka ispisanih na plakatima izloženim na izložbi Dizajn za novi svet u Muzeju istorije Jugoslavije. Izložba prati ulogu grafičkog dizajna u kreiranju i širenju glavnih obeležja i postulata jugoslovenske države, fokusirajući se na najvažnije motive utkane u brend nove države, kroz osam izložbenih celina: državni simboli, kult Josipa Broza Tita, revolucija i NOB, kult radnika, u službi naroda, industrijalizacija, modernizacija, blagostanje. Njeni autori su Ivan Manojlović, kustos Muzeja istorije Jugoslavije i Koraljka Vlajo, viša kustoskinja Muzeja za umjetnost i obrt iz Zagreba. 

Na postavci je izloženo preko 250 plakata iz zbirki Muzeja istorije Jugoslavije, Muzeja za umjetnost i obrt iz Zagreba, Muzeja za arhitekturu i dizajn iz Ljubljane i Muzeja savremene umetnosti iz Beograda, kao i iz privatnih kolekcija. Izloženo je i više od 200 publikacija iz Narodne biblioteke Srbije, 100 poštanskih maraka iz fonda Muzeja istorije Jugoslavije, oko 80 kutija šibica iz fonda Muzeja za umjetnost i obrt i 300 zaštitnih znakova radnih organizacija iz fonda Muzeja primenjene umetnosti i privatnih kolekcija.

Sa koautorom izložbe Ivanom Manojlovićem razgovarali smo o konceptu izložbe, motivima revolucije, kultu Josipa Broza Tita, plakatu kao dominatnom i opšteprihvaćenom sredstvu masovnog prenošenja poruka u tadašnjem društvu i nasleđu dizajna iz vremena socijalizma.

manojlovic

Ivan Manojlović

Izložbu ste nazvali “Dizajn za novi svet”. Šta se krije iza ovakvog naslova?

Sam naziv izložbe je u skladu sa onim šta nam je, s jedne strane bila inspiracija, a s druge strane sa onim što nam je poslužilo kao osnovna literatura kada smo proučavali grafički dizajn iz tog vremena. Danas više nema ideologije, ona je očišćena, i postavlja se pitanje kako gledati na grafički dizajn. Tako da utisak da je dizajn iz vremena SFRJ danas retro, cool ili moderan može da te zavede, jer ga posmatramo iz druge perspektive. Zbog toga smo se mi, kao autori, vratili izučavanju literature i polemičkih rasprava iz onog vremena, kada taj grafički dizajn nastaje. Jedna od knjiga koja je važna, i koja je izazvala polemike kada se pojavila, bila je Dizajn za stvarni svijet Viktora Papaneka objavljena u Splitu 1973. godine. Kada je objavljena knjiga na engleskom ona je u SFRJ odjeknula, jer je odgovarala onim stavovima koje su teoretičari i dizajneri dugo godina akumulirali, pre svega kroz iskustvo, jer je Papanek imao antikapitalistički stav prema dizajnu. Teze koje je iznosio su bile prihvaćene u Jugoslaviji, što je zanimljivo naročito zbog toga što je reč o američkom autoru. Pisao je da je dizajn najgori mogući posao jer ubeđuje ljude da kupuju nešto za novce koji nemaju i da je svrha dizajna da nešto proda, a ne da nečiji svet učini boljim i funkcionalnijim. To nam je bilo polazište.

Kada se posmatraju rasprave koje su u to vreme vođenje bilo među dizajnerima, teoretičarima ili ideolozima socijalizma, svi su naglašavali da je ono što se dizajnira namenjeno novom čoveku i novom svetu koji socijalizam stvara.

Izložba je podeljena na 8 celina- državni simboli, kult Josipa Broza Tita, revolucija i NOB, kult radnika, u službi naroda, industrijalizacija, modernizacija, blagostanje. Kako ste došli do tih celina?

Naša ideja je bila da grafički dizajn posmatramo u kontekstu trenutka u kome je nastao, bilo da je reč o socijalno-ekonomskim prilikama ili ideološkim stanovništima. Izložba se može pratiti kroz nekoliko nivoa. Jedan od nivoa je kroz promene u samoj formi i jeziku grafičkog dizajna gde se jasno vidi da su u početku uzori traženi u socrealizmu sovjetskog tipa. To se dogodilo odmah nakon rata kada je uticaj SSSR bio najjajači, i kada je država oblikovana prema sovjetskom modelu. I tada vlast ubeđuje narod da treba izgraditi zemlju, da narod treba da se edukuje, leči, promeni loše životne navike. Krajem 40ih i početkom 50ih se javljaju uticaji sa Zapada, iz Evrope i SAD, što kroz literatru, i želju države da se predstavi kao moderna, sa vlastiom verzijom socijalizma, različitom od sovjetske. Već od početka 50ih javljaju se uticaji SAD ili Italije kroz popularnu kulturu, što se može ispratiti kroz izložbu.

Drugi nivo je ideja da državu zamislimo kao neku vrstu brenda koji ima svoj set vrednosti propagiranih kroz formu grafičkog dizajna. Tako smo došli do tih osam celina, koje su zapravo vrednosti, stavovi i elementi jugoslovenske mitologije kojima je Komunistička partija želela sebe da predstavi.

Recimo Motiv revolucije, pobede nad fašizmom, bio je jak tokom celog trajanja Jugoslavije. Menjao je svoju formu, značenje, nosioce revolucije, ali je bio prisutan sve vreme.

Kult Josipa Broza Tita je bio najistrajniji, najmanje se menjao. Deviza je bila da se u Tita ne sme dirati. Čak i u najapstraktnijoj fazi, Titov lik je najprepoznatljiviji, nikada ne gubi figuralnost, osim u trenutku kada nestaje i tada se svodi na potpis ili ideju svi smo mi Tito, Tito je u nama. Tada se pojavljuju plakati za 25. maj na kojima su prikazani obični ljudi koji na reveru sakoa nose Titov potpis.

22

foto: Rastko Šurdić

Treća narativna linija je mogućnost prepoznavanja aktivističkog stava u grafičkom dizajnu. Kada se pogledaju elementi državnosti vide se simboli koji su u prvo vreme korišćeni kao simboli kojima se gradi identitet, a kasnije se oni koriste kao neka vrsta subverzivnih elemenata i za kritiku. Zanimljiva je današnja pozicija iščitavanja tih plakata kao subverzivnih elemenata koji su korišćeni za kritiku sistema. To se javlja osamdesetih godina, pre svega u Sloveniji kroz plakate za kulturne događaje i kulminira Plakatnom aferom iz 1987. godine kada je umetnička grupa Novi kolektivizam pokušala da podmetne nacistički plakat. Ovaj primer možemo smatrati kulminacijom aktivističkog stava. Nama je bilo zanimljivo da vidimo da li je aktivizam moguć, da li je bio prisutan.

Celina Modernizam govori o potrebi zemlje da se predstavi savremenom i modernom, kao država koja se ne razlikuje mnogo od neke zapadnoevropske zemlje. Tako krajem četrdesetih imamo slučajeve da država angažuje poznate dizajnere i arhitekte da urede i naprave nacionalne paviljone na sajmovima širom sveta.

Nismo želeli da eksplicitno prikažemo istoriju grafičkog dizajna na ovim prostorima, jer smo smatrali da je interesantnije prikazati međuzavisnost između politike, odnosno ideologije i grafičkog dizajna.

Da li se može govoriti o tome da su postojali određeni umetnici i dizajneri koje je država direktno angažovala za dizajn plakata ili su oni ipak birani na javnim konkursima?

Ovo pitanje u fokus vraća poziciju samog dizajna u društvu koja je bila, najblaže rečeno, problematična. Zašto? Dizajn je viđen kao produkt kapitalizma čija je funkcija bila ili da te ubedi u nešto ili da ti nešto proda i to se kosilo sa onim što su ideolozi jugoslovenskog socijalizma želeli. Kada se posmatraju tekstovi u novinama vidi se da postoji potreba da se grafički dizajn kritikuje kao nešto u šta ne treba zabrazditi, jer narušava revolucionarnu borbu. A s druge strane postoji shvatanje da je dizajn neophodan, tako da se našao u čudnoj poziciji da je istovremeno i napadan i podržavan.

Kada se posmatra dizajn celog ovog perioda ne sme se posmatrati monolitno jer tu postoje promene, usponi i padovi. U početku su poslovi osmišljavanja plakata davani umetnicima, jer dizajn kao profesija nije bio prepoznat. Institucionalizacija dizajna počinje 1948. godine osnivanjem Fakulteta primenjenih umetnosti.

Tek negde početkom sedamdesetih javljaju se otvoreni  konkursi, i to je bila praksa do kraja postojanja Jugoslavije. Takvi konkursi su raspisivani i za važne političke događaje, poput dizajna plakata za sednice Saveza komunista ili proslave 25. maja. Javni konkursi su raspisani i za izradu piktograma za Olimpijske igre u Sarajevu 1984. ili logotip za Mediteranske igre 1979. Bili su to ozbiljni konkursi.

mij 1

foto: Muzej istorije Jugoslavije

Nekako se čini da je država puno pažnje posvećivala plakatima i vodila računa o tome da naglasi i građanima približi važne događaje, iako za tim nije uvek bilo potrebe, pa tako imamo plakate za izbore u jednopartijskom sistemu, sednice Saveza komunista…

Plakat je danas kao sredstvo komunikacije prilično banalizovan ili se sveo na masovnu produkciju i ne obraća se previše pažnje na njihov dizajn.

Plakat je u SFRJ bio glavno sredstvo masovne komunikacije do omasovljenja televizije.

Zbog toga su raspisivani konkursi za sednice Saveza komunista, ali su i konkursi za dizajn plakata za recimo sednice Saveza socijalističke omladine Beograda bili veoma ozbiljni.

Na ovim plakatima je često bio evidentan aktivizam, naročito kako se bližio raspad zemlje. Tako su neki od glavnih simbola države marginalizovani ili nestajali sa plakata tokom osamdesetih. Na jednom od plakata za konferenciju Saveza socijalističke omladine Hrvatske vidite samo haljinu i nogu balerine bez ijednog simbola partije ili Jugoslavije. Dizajneri su tada videli prostor da prikriveno iskažu neka svoja razmišljanja. Ili mi na to tako gledamo. Pitanje je kako su oni na to gledali.

Postavku čine i intervjui sa nekim od najznačajnijih dizajnera tog vremena i primetio sam da se u nekima od njih potencira značaj slobode u dizajnerskom pristupu.

Na to treba pažljivo gledati i pažljivo razmatrati šta sloboda znači. Verovatno u većini slučajeva nije bilo direktne cenzure i upliva partijskih kadrova, ali je pitanje u kojoj meri je bila prisutna autocenzura. Ako je dizajner znao da nešto ne sme da se nađe na plakatu, on to nije ni stavljao. Kada se priča o toj vrsti slobode – to je mač sa dve oštrice.

Kada smo razgovarali sa Batom Kneževićem, koji je radio plakat za 29. novembar, rekao nam je da je stavio fotografiju sa Titom koji potpisuje neki dokument, a iza njega se vidi lik Aleksandra Leke Rankovića. Onda su mu rekli da bi Rankovića trebalo skloniti sa plakata, a Knežević je odgovorio da će preći još jednim slojem crne i da se tako njegov lik neće videti. Međutim i posle štampe je njegov lik ostao na plakatu. To je jedini slučaj za koji smo mi čuli da su tražene neke promene.

Ovde nisu izloženi samo plakati, imamo novčanice, poštanske marke, šibice…

Cilj nam je bio da predstavimo što više različitih medija. Plakat dominira jer je bio namasovniji, ali je i bio poligon za istraživanja u oblasti grafičkog dizajna.

Novčanice su bile direktan odraz ideologije. Tako je na novčanicama koje su bile u opticaju u oslobođenim teritorijama 1944. godine pa do 1946. na svim apoenima bio prisutan motiv partizana.

Već posle rata se pojavljuje motiv radnika i seljaka i na taj način se pozivalo u obnovu zemlje. I taj motiv je bio prisutan do samog kraja Jugoslavije.

Umetnici i dizajneri su jako voleli da kreiraju poštanske marke. Meni su posebno interesantne bile šibice koje su se nalazile u gotovo svakoj kući, jer su se ljudi većinom grejali na drva. Tako da su šibice bile mesta za plasiranje nekih ideja ili reklamiranje proizvoda od polovine šezdesetih. Imali smo šibice sa turističkim motivima, pozivima da se da krv, da se narod što pre opismeni, da se školuje…

47

foto: Rastko Šurdić

Zanimljiv je i dizajn turističkih brošura jer prikazuje državu u onom svetlu u kojoj je vlast želela da je predstavi.

Meni je žao što se nismo bavili dizajnom omota za gramofonske ploče, ali srećom, paraleleno sa ovom, u Muzeju nauke i tehnike imamo izložbu o Jugotonu. Postoje i drugi mediji koji zaslužuju ozbiljnije istraživanje, poput omladinskih novina. To ostaje za neku drugu priliku.

Kakvi su vam planovi za dalje? Hoće li ovu izložbu videti publika u drugim gradovima nekadašnje Jugoslavije?

To nam je namera, jer smo izložbu realizovali u saradnji sa Muzejem za umjetnost i obrt iz Zagreba. Ideja je, da posle Zagreba, izložba gostuje u drugim gradovima u regionu. Zanimljivo je dati neko novo viđenje i čuti neka druga mišljenja. Tako nam se recimo javio Bole Miloradović i rekao da je jedan plakat, koji smo označili kao delo nepoznatog autora, zapravo njegov.

Postoji interesovanje kod mlađih ljudi koji žele da saznaju šta se zapravo dogodilo i kakav je bio život u Jugoslaviji. Posebno smo ponosni na segment izložbe, za koji je zadužena naša koleginica Sara Sopić, koji prikazuje radove studenata Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu. Sa njima smo raspravljali o tome da li ovaj grafički dizajn vide kao svoje nasleđe.

*cover foto: Rastko Šurdić

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: