Urška Ristić, protagonistkinja dokumentarnog filma „Telo“: Nisu svi srećni i plastični kao na instagramu

Mnogo puta smo čuli onu frazu da je život ponekad neverovatniji od filma. Da ono što se dešava u životu, ne bi smislio ni najveštiji scenarista, niti bi pomislio/la da je neka takva životna priča realistična.

U dokumentarnom filmu „Telo“ slovenačke rediteljke Petre Seliškar, koji je nedavno imao srpsku premijeru na Beldocsu, nekadašnja manekenka i sada profesionalna pijanistkinja Urška kaže kako „sakuplja retke bolesti“. Ona iz lagodnog i lahorastog mladalačkog života, koji vidimo kroz raw kameru privatnih snimaka drugarice Petre, pada u komu i preživljava encefalitis, pa nekoliko godina kasnije i još ređu bolest vaskulitis, taman kad je konsolidovala život. Film spaja intimne razgovore, lične arhive i kreativna vizualna rešenja kako bi “istražio misterije ljudskog tela i moć umetnosti i prijateljstva u razumevanju njegove suštine”.

Sa Urškom smo se sreli par sati pred srpsku premijeru filma i razgovarali o ovom ostvarenju, ali pre svega o tome šta ovaj film znači za nju samu i za druge ljude kojima se obraća.

U filmu „Telo“ gledamo snimke iz raznih perioda tvog života, otkad ste ti i Petra bile veoma mlade pa sve do nedavno. U kom trenutku se rodila ideja da sve to postane film?

Ja sam baš kasno shvatila da će to biti film. Kad sam se prvi put razbolela tek smo odradili prvi deo u Makedoniji. Tad smo snimali road trip i nije bila ideja da to bude neki film. Petra i Brand (Ferro, direktor fotografije, op.a) su hteli da naprave film o Mitku, koji se bavio lečenjem biološkom energijom, ali nisu dobili pare za to. Onda sam se ja razbolela, doveli su ga tamo i on me je lečio, ali ni ja ni oni nismo još shvatili da je to film.

Kad sam se drugi put razbolela, pošto sam deset godina bila van sistema što se tiče tehnologije, zvala sam Petru i pitala je na čemu se sada snima, kako da se recimo dobro snimi muzika. I onda mi Petra kaže da će me oni snimati. Tad sam polako shvatila da možda razmišlja o filmu.

Kako si reagovala kada se pojavila ta konkretna ideja?

Malo sam se bojala, pošto nisam znala kako će me ona prikazivati. Videla sam neke njene filmove i svi su bili OK, ali ovo je sad bilo baš o meni. Kako li će to ispasti? Onda sam zbog te činjenice i rekla Petri – to je tvoj film i ne mešam se. Ako film bude loš, to je tvoj rad i ja nemam ništa s time. Tako sam se ponašala da bih se zaštitila, jer to je sve bilo jako intimno.

Kako si doživela to čitavo snimanje – da li si ga posmatrala kao nešto znači tebi lično, ili kao nešto što bi trebalo da bude okrenuto drugim ljudima?

Nadala sam se da će i nekom drugom značiti, ne samo meni. Ovaj film otvara neke stvari. Kad ste recimo na poslu, ne pričaš puno o tome kako si ti bolestan. To je neka slabost, nije nešto čime se ponosiš. Kao da si na primer povređena životinja, pa je druge napadaju. Mislim da je isto tako na poslu, misle da si nesposoban. To kriješ u realnom životu, a u stvari bi se nekako svi trebalo suočiti s time da nije sve u redu. Nikad nije sve u redu. Nismo svi sretni i plastični kao na instagramu. Puno ljudi se bori s problemima, s bolesnim detetom, roditeljima, i tako dalje.

Misliš da bi film trebalo da pomogne ljudima tako što bi se otvorili, razgovarali o onome što im se dešava?

Da, ali s prijateljima i ljudima u koje imaju poverenja.

U periodu kada se boriš s prvom bolešću, u jednom delu filma kažeš kako su te svi pitali samo za kilažu, a jedino Petra i o nečemu drugom, o tome šta ti se dešavalo dok si bila u komi…

Ta kilaža je bila ogromna. To je bila naduvanost od kortikosteroida, i stvarno sam od manekenke došla na izgled nekog ko ima sto kila. Stvarno je bilo teško. Neki me nisu čak ni prepoznali, tražili su me po sobi, pitali se gde je moja drugarica, a ja mašem  – evo ovde sam!

Kako si doživela te promene?

Prvo mi je bilo teško ali sam bila vedra. U smislu – mlada sam, oporaviću se, brinu za mene. Možda nisam više pijanistkinja, možda ću sad pisati neke dečije knjige, šta ja znam. Stalno sam razmišljala šta mogu. A drugi put bila sam razočarana, besna. Bilo mi je jako teško palo. Zašto baš sada kad imam drugo dete, imam muža, kad mi je sve mi krenulo lepo. Opet moram da se borim i ne da mi se više.

U filmu kažeš da te je sve to navelo i na preispitivanje sebe kao ličnosti.

Sad sam recimo vratila na posao, nisam više samo invalid već radim pola radnog vremena. To utiče na mene tako što recimo nisam više toliko ambiciozna. Hoću da objasnim svim tim mladim ljudima, koji su sad svi zdravi, puni radosti i ambicija, da to nije sve. Da treba pogledati još malo u dubinu sebe.

Imala si podršku porodice kroz sve što ti se dešavalo?

Moj suprug Bojan i ja smo bili jako povezani. Njemu su se dešavale jako teške stvari – recimo taj vaš rat koji je bio tu, pa su se oni odselili u Sloveniju, pa mu je umrla majka, i tako dalje. On nije površan čovek. Ni u jednom trenutku mi nije izazivao osećaj da sam ja sad nešto ružna, ili kako god. Njemu sam uvek lepa. On me gleda kao da sam lepa osoba, i to je to.

Kako ste reagovali porodično kad ste gledali film?

Uh, plakali smo! Kada je film bio gotov, Petra mi je pokazala poslednju scenu gde ja plivam, i onda teško izlazim iz vode. To sam videla i pomislila – kako tako teško izlazim? Nisam se tako sećala tada. I pukne nešto u meni. Odjurila sam van da se sama rasplačem. Plakao je i Bojan, a i cure su plakale i grlile se.

Kako su prošle dosadašnje projekcije? Film je imao premijeru prošle godine u Sarajevu…

Tamo je bilo vedro. Ljudi su se smejali mojim šalama. To mi je bilo baš lepo, jer reakcije su uvek različite. U Sarajevu je bio šou, svi su se smejali i čestitali mi. U Ljubljani su bili uzdržani, a tu su bili i moji prijatelji koji su napunili salu, koji su me znali, ali ne i sve kroz šta sam prošla.

Da li su ti prilazili ljudi koji su imali slične zdravstvene situacije?

Da da, bilo je mnogo toga. U Skoplju je do mene došao jedan čovek i pričao mi je, mislim 45 minuta, o svojim bolestima. Malo me je već smorio pa sam pobegla na pivo. To mu se izvinjavam, ali nisam više mogla (smeh).  On je došao kod mene sa stavom pobedio sam. Šta ste pobedili? O meni bi mogla biti tri filma. Takmičio se! To nije baš redak slučaj. Takmičile su se i neke bake kad sam bila na rehabilitaciji – koja je bolesnija. Ima puno takvih, da. Kad nemaš s čime, onda s time što imaš.

Kakav je bio tvoj mentalni pristup tokom svega? Da li si razmišljala kako moraš imati pozitivan stav, ili si se prepuštala osećanjima kako su dolazila?

Prvo plačem, a onda sam puno besna. Sva osećanja sam proživela i ne razmišljam uvek samo pozitivno. Razmišljam kako se prilagoditi, uvek razmišljam šta mogu, a ne šta ne mogu.

Kroz film provejava tvoja tvoj vedar stav.

Ali nisam uvek sretna, nisam uvek pozitivna. Ponekad tako, samo plačem. A i to je u redu.

Vidimo pred kraj filma da želiš da se vratiš na posao. Šta se dešavalo nakon poslednje klape? Kako si danas?

Vratila sam se na posao s pola radnog vremena. Morala sam da prođem kroz celu proceduru i svi su mi govorili da to ne radim. Ali šta da radim sa 500 evra? To mi nije bilo dobro, a i ne želim biti samo domaćica, iako ih sve volim. To nisam ja. Radim sa decom i ona me ispunjavaju. Išla sam na rehabilitaciju, posmatrali su me psiholozi, pa sam dokazala da mogu da radim četiri sata dnevno. Sada sam se vratila i uživam.

Kupili smo kuću i sređujemo je polako pošto je bila jako stara. Ali imamo neki plan da budemo tamo sami nas dvoje, a ne porodično. Zoja je već na fakultetu, studira grafički dizajn i uz fakultet radi dva posla jer je nezavisna osoba. Mia je sad na violini, krenula je tatinim stopama. U Mariboru je na prvoj godini. Nije baš loš život!

*Fotografije: Brand Ferro