Čuvari formule – I mi Openhajmera za trku imamo

Pre više od 60 godina, Alfred Hičkok je zamišljao kako se u bioskopima budućnosti uopšte neće puštati filmovi, već da će posetioci bioskopskih dvorana biti prikačeni za mašine, koje će im dozirati različite emocije u određenim intervalima, dok će reditelj, negde iz prikrajka, dozirati te emocije u onoj meri koju on smatra prikladnom za najugodniji bioskopski (mal)tretman. U 2023. koja će se nesumnjivo okončati vešću da je pojam godine bio “singularitet”, takvo predviđanje deluje malodušno. Svejedno, može nas naučiti šta je ključna vrednost filmske (pa i svake) umetnosti: raznolikost emocija u vremenskim intervalima.

Ako bi se pojedinac, vođen ovom misli, zapitao kako bi onda izgledao bioskop budućnosti u viziji proslavljenog nam reditelja, glumca, producenta i dobrovoljnog davaoca nokauta, Dragana Bjelogrlića, dovoljno je osvrnuti se na promotivni materijal za svaki od njegovih filmova (sa akcentom na poslednja dva) da bismo zaključili sledeće: u idealnoj bioskopskoj sali budućnosti, isped sedišta bi nas sačekali daska, nož i par glavica crnog luka, koje ćemo seckati dok se svi siti ne isplačemo, dok reditelj iz prikrajka roni u našim suzama. Kolektivna katarza odvedena u kolektivnu plakažu. Šalu na stranu, štogod rekli o toj lančanoj reakciji koja od pročišćenja vodi do kiše suza, kauzalnog lanca očigledno ima ako je suditi po utiscima sarajevske publike koja je svesrdno nagradila film.

Film Čuvari formule (2023.) nedavno je na festivalu u Lokarnu osvojio dve nagrade: jednu za najbolji film u selekciji “Piazza grande”, drugu kao nagradu žirija koja se dodeljuje filmovima sa najupečatljivijom porukom. Tokom poslednjeg Sarajevo Film Festivala nagrađen je i nagradom publike, osvojivši najviše glasova gledalaca. Film je deo selekcije na na festivalu u Sao Paolu, a beogradska premijera zakazana je za 24. oktobar.

U prvim kadrovima filma susrećemo se s prizorom laboratorijskog pacova koji se koprca u poslednjim trenucima svog pacovskog života, koji je samo još jedan u nizu uginulih u eksperimentima profesora Žorža Matea (Alexis Manenti), francuskog lekara i naučnika koji vrši eksperimente u nadi da će postupkom transplantacije koštane srži stići do “formule života” koja bi bila odgovor na mnoge bolesti. Brzo shvatamo da će se junaci filma — mladi istraživači Vinče: Rosa (Alisa Radaković), Života (Ognjen Micović) i Radojko (Jovan Jovanović), vođeni svojim  mentorom Dragoslavom (Radivoje Bukvić) — naći u istoj ulozi tih laboratorijskih pacova kada ih država bude poslala za Francusku na lečenje nakon čuvenog nuklearnog akcidenta u Vinči 1958. godine. Ali, kako se radnja filma odmotava shatamo da dva profesora, Dragoslav i Mate, dele to da vole da se igraju  životima drugih bića, vođeni opsesijom o naučnom i civilizacijskom progresu, zbog čega će se profesor Mate, zakleti protivnik svakog nuklearnog naoružanja, naći pred moralnom dilemom: da li da pomogne naučnicima iz Jugoslavije ako će time doprineti i razvitku nove atomske bombe? Ukoliko naučnici Vinče prežive, svoj život nastavlja i formula totalnog uništenja, ali u isto vreme, to znači i otkriće formule spasenja života.

Osvrnemo li se na prethodne Bjelogrlićeve režije, mogu se primetiti nastojanja ka sve ambicioznijim produkcijskim poduhvatima, što se u neku ruku može reći i za Čuvare formule, s tim što su produkcijski poduhvati ovog filma ambiciozniji u drugom pogledu.

Iako na papiru i ovaj film odlikuju slični kvaliteti — film epohe smešten u neobičnom mestu radnje (neobičnom za savremenog gledaoca), po motivima istinite priče o izuzetnim pojedincima — on se znatno razlikuje od svih prethodnih projekata po tome što je neobičnost lokacije svedena većim delom na enterijere, nasuprot impozantnijim eksterijerima koji bi trebalo da nas prebace u drugo vreme i mesto. Pored toga, svi prethodni Bjelogrlićevi filmovi crpe šarm iz lokalnog humora, dok je Čuvari pretežno na francuskom jeziku. Tako gledano, ovde reditelj pred sobom ima dvostruko težak zadatak: zahtevi internacionalne produkcije pretpostavljaju veću komplikaciju što se tiče organizacije i zaokruživanja finansijske konstrukcije, a s druge strane nema mnogo očiglednih prilika da se veličina tog poduhvata očigledno i demonstrira kao u Tomi, Senkama nad Balkanom ili Montevideu, koji iako svi imaju veći ansambl, vizualno zanimljivije lokacije i generalno radnje koje su više vizualne a manje kontemplativne. Tako gledano, Čuvari formule se mogu posmatrati i kao Bjelogrlićeva verzija Tarantinovih Prokletnika (Inglourious Basterds, 2009.) u onom pogledu u kom se na Čuvare može gledati kao i na esej koji odgovara na pitanje kako jedan autor kompenzuje i prevazilazi sve tehnike i šmire koje je ustanovio u svojoj dosadašnjoj karijeri i kako izgleda varijacija na priču u apolonskom registru, kada je se dohvate reditelji koji vladaju pretežno dioniskim stvaralačkim principom?

U Bjelogrlićevom slučaju, to su razni pokušaji da se ti isti trikovi i razna šmiranja prošvercuju u drugačijem registru. Prisetimo se Tirketovih flešbekova na trenutak kada je prvi put zaigrao fudbal nakon saznanja da mu je otac poginuo na frontu (Montevideo), ili jukstapozicije Tomine prošlosti uporedo sa scenama sa doktorom. Umesto rutinskog i hronološkog prepričavanja događaja, Bjelogrlićevi filmovi su mahom crpeli vibrantnost iz ogromne količine lokalne boemštine, oslanjajući se na trop izdrživih i šarmantnih Balkanaca koji su u stanju da lumpuju i bludniče tokom čitave noći, ali da kada jutro svane budu izuzetno vešti majstori svojih zanata, obremenjeni nekom teskobom koja se iščitava sa njihovih lica. Naravno u scenama bludničenja neizostavno je erotsko beleženje žene kao misterioznog predmeta muške želje, koja jedino može da sagleda ponor tuge koju junak nosi u sebi, i što je sve naravno naglašeno paralelnom montažom sa ključnim događajima u prošlosti.

Ovo može delovati kao izvrgavanje ruglu, ali stvar je u tome da se ova sredstva ponavljaju u filmovima (ne samo Bjelinim) zato što su delotvorne na publiku: a rade jer nas angažuju emotivno svim mogućim planovima. Od projektivne identifikacije, do strasti, napetosti uzbuđenosti itd. Bjelogrlić osvaja publiku tako što ih preplaviti senzacijama dok mu se ne predaju. Kada uzmemo sve ovo u obzir, iako se radi o uspelom filmu, nemoguće je neodupreti se utisku da Bjelogrlić sa ovim materijalom radi jednom rukom vezanom iza leđa, jer su mu glavni aduti oduzeti, ali ipak krijumčari poznate adute gde i kako može.

Dok su junaci još uvek u Beogradu, ipak se provuče jedno boemsko veče, uz još po koju usputnu pijanku u samoj bolnici, odolevajući teskobnoj atmosferi francuske klinike uz pesmu “Čamac na Tisi”, koja će se ponavljati kao određen lajtmotiv. Tu su naravno motivi sukoba monarhije i komunističkog režima, koji su pozadina i ranijih rediteljevih dela. Snaga libida svedena je na sam minimum, što ne znači da su ženske grudi proterane iz ovog filma. Jedina istinski libidalna scena našla je svoje mesto pri početku filma, dok je već duga scena, više subverzija Bjelogrlićevih slikanja ženskih grudi, time što se to dešava tokom zahvata transplantacije koštane srži, što još više ide u prilog tezi da je ovo esej o jednom Bjelogrlićevom filmu. S obzirom da veličina klinike “Kiri” nije raskošnih dimenzija, pokreti kamere svedeni su na rutinska plaćanja, ali onog trenutka kada se kroz flešbekove prebacujemo na scene u srcu samog nuklearnog reaktora, odmah dobijamo i dobro poznate kinetičke energije i a detaljna procesualnost radnji u kojima junaci učestvuju u samom reaktoru ne samo da ostavljaju autentičan utisak, već su i pune napetosti. I naravno, tu je dosta (dobrog) humora na račun Francuza koji ne razumeju srpski jezik, a ne manjka ni humora kroz kontrast ruralnog i urbanog.

U tom pogledu, iako nije sasvim tipičan za Dragana Bjelogrlića, Čuvari formule uspeva da zahteve i okolnosti teme prilagodi onome šta on vrednuje kao potentno filmsko iskustvo, koje je uostalom publika prepoznala u više navrata i za koje je nagrađen i na bioskopskim blagajnama. Stoga je o filmovima tog tipa možda i nepravedno suditi van konteksta populističkog filma (u smislu da je namenjen široj publici), ali tu nailazimo na izvestan problem. Iako uspešan kao populistički film, tu je i dalje utisak da sama tema ili ograničava postupak ili zahteva pristup koji nije populistički, a na tom polju Bjelogrlić odbija da napravi ustupak. Sama tema istraživača koji su izloženi smrtonosnoj dozi radijacije, tradicionalno je tretirana u ključu horora, pa čak i body-horrora, u kojem pravcu je išla i miniserija Krejga Mejzona Černobilj (Chernobyl, 2019.). Bjelogrlić, s druge strane, nikada ne ide toliko daleko jer i dalje želi da ostane u komercijalnim okvirima, ali samim tim i pretnja po likove deluje mnogo manjom, što možda i jeste vernije  iskustvu naučnika u Vinči. Ali, ako se držimo toga, čemu onda opredeljenje da je akcident u Vinči nedvosmisleno bio rad i na atomskoj bombi (što je ipak domen spekulacije). Ako ulazimo u domen nadogradnje stvarnosti, zašto onda tu spekulaciju ograničavati? U tome su Čuvari formule bliži Openhajmeru (Oppenheimer, 2023.) gde se vizualni i doslovan horor menja onim misaonim hororima. Zato je zanimljivo to što je film poređen sa Openhajmerom, jer je Nolan reditelj koji je tu kontradikciju u izrazu, to sedenje na dve stolice komercijalnog i umetničkog filma, doveo do savršenstva. Kako emancipovati populistički film na način da on biva na ničijoj zemlji?

Bjelogrlić je zapravo tek zakoračio u te vode, svodeći svoju emancipaciju materijala na nimalo suptilne monologe o “lančanoj reakciji” (što je i podnaslov filma) i tome kako “postojanje nije tačka u vremenu” već težnja za konstantnim tokom da “život krene dalje”. Kulminirajući u zaključku da “formulu smrti mora zameniti formula života”. Što zapravo sve i zvuči kao jedan monolog u nolanovskom ključu, poput onih iz Međuzvezanog (Interstellar, 2014.) ili Početka (Inception, 2010.). Što opet dovodi do pitanja je li pravedno o tome suditi kada ukoliko je to očigledan pravac koji je uspeo da razgali i stručni žiri međunarodnih festivala kao i festivalsku publiku, dok se u isto vreme njegov holivudski parnjak polako penje ka zaradi sa devet nula!

Kada smo kod Nolana, tu poređenja ne prestaju jer su filmovi po tematici dosta bliski. Oba filma se bave izuzetnim pojedincem koji, vođen svojim opsesijama, nadilazi društvo iz kojeg je ponikao, i to zarad višeg cilja. Kao i Openhajmer, i Dragoslav je osuđen da zamišlja razmere svoje katastrofe i živi sa tim saznanjem, teskobnost koju Radivoje Bukvić uspešno prenosi na platno u najbolje ostvarenoj ulozi u njegovoj dosadašnjoj karijeri. Zanimljiva je i paralela u tome kako se i Openhajmer i Dragoslav ispovedaju — Openhajmer pred Makartijevom komisijom, a Dragoslav u razgovorima sa profesorom Mateom koji igra sličnu ulogu kao i doktor u Tomi (2021.), koji su tu da leče i duh i telo junaka. Postavka koja se može ektrapolirati na ceo film koji ima namere da zadovolji i duhovne potrebe (meditacijama o “lančanoj reakciji” koja od smrti vodi ka životu) i telesne potrebe (plakanje), u kojoj meri jedan princip podupire ili odvlači od ovog drugog, potvrdiće sud publike. Uprkos tome što se vide šavovi gde je serija prekrajana u dugi metar (što je moja pretpostavka, ali sve i da jeste Čuvari su slučaj uspešnog prekrajanja), kao i to gde bi Bjelogrlić u drugim okolnostima pojačao na dionizijskom ugođaju, ovde se svakako radi o ostvarenju koje najupečatljiviji utisak ostavlja na velikom platnu.

Režija: Dragan Bjelogrlić

Scenario: Goran Milašinović  (adaptacija romana), Dragan Bjelogrlić, Vuk Ršumović, Ognjen Sviličić

Uloge: Radivoje Bukvić, Alexis Manenti, Ognjen Micović, Jovan Jovanović, Alisa Radaković, Jérémie Laheurte, Olivier Barthélémy, Predrag Miki Manojlović, Dragan Bjelogrlić

Trajanje: 118 min.

Jezik: Francuski, Srpski