„Za danas toliko“: bajkovit film koji nam vraća nadu i veru u život

Nada. To je ono što reditelj filma Za danas toliko Marko Đorđević želi da ponesete iz bioskopa kada odgledate ovaj film. Đorđević je napravio film koji će vas oraspoložiti, nasmejati, ali i rastužiti. Film koji nam pokazuje da su nam neophodni ljubav, prijateljstvo i saosećanje.

Nije Đorđević imao jednostavan zadatak. Njegov prethodni film Moj jutarnji smeh iz 2019. osvojio je Grand Prix Festivala autorskog filma i sasvim sigurno osvojio srca svih onih koji su ga gledali. Svakako jedno od najboljih debitantskih ostvarenja na ovim prostorima i jedan od najboljih srpskih filmova u ovom veku.

Za danas toliko je premijerno prikazan na FEST-u gde je Ivani Vuković pripala nagrada za najbolju glumicu, a Đorđeviću Politikina nagrada „Milutin Čolić“ za priču koja odiše lekovitom životnom radošću; za sofisticirani rediteljski postupak što omogućava identifikaciju gledaoca sa radnjom i likovima; za autentičnu atmosferu, uverljivu i duhovitu glumačku igru i istančanu likovnost slika.

Đorđević je i ovaj film snimio u Kragujevcu i, kao i u prethodnom, glavne uloge tumače, takođe Kragujevčani Filip Đurić i Ivana Vuković. Radnja počinje u jednoj predivnoj kući gde Moca (Filip Đurić) sprema čupavce za svoju ćerku Martu (Miona Pejković). Ubrzo se sa proslave vraća i Višnja (Ivana Vuković) i tu već kreće fešta. Kreće zabava. I čupavci sutradan ujutru privlače i novog gosta Vasu (takođe Kragujevčanin Nikola Rakočević). I nama je jasno da se nalazimo u domu porodice Šarenac. Moca, njegova ćerka i njihova sestra, odnosno tetka Višnja žive zajedno, dok je Vasa njihov brat (tj. stric) taj koji živi u Beogradu. Moca je lekar, Višnja i dalje studira, dok je Vasa glumac.

Početnu radost što su sestra i braća ponovo na okupu prekida jedna loša vest da je umrla Kika. Ubrzo saznajemo da je reč o ženi koja je vodila lokalnu dramsku sekciju, na koju su Šarenci išli. U jednom vrlo emotivnom delu filma akteri se zapravo opraštaju od Slavice Urošević Slaje, koja je vodila dečiju dramsku radionicu kragujevačkog Doma omladine koju su pohađali ključni akteri ovog filma (Todorović, Đurić, Vuković i Rakočević).

Sve se dešava na samom početku leta. I sve deluje bezbrižno. Ima neki prizvuk nostalgije i u pesmama koje ovde čujemo, bilo da je to noseća pesma ovog filma „Vratio sam se živote“ Kemala Montena, pesme koje sami akteri pevaju ili one koje se čitaju. Prizvuk nostalgije i pomalo sete je i mamin recept za čupavce koji je Moca usavršio. I porodična kuća. I vikendica. I odnos sa kumovima.

Film je i podsećanje na neka druga vremena, za neke i lepša, što podcrtava rečenica jednog od aktera: „Dođite kod mene da slušate ploče“, posteri nekadašnjeg kragujevačkog giganta Zastave okačeni na vratima garaže u kući Šarenčevih ili Bodirogin plavi reprezentativni dres.

Međutim ovaj film nas podseća mnogo više na ovaj trenutak sada. Na to da treba da uživamo u malim stvarima. Da se radujemo uspesima drugih. Da glasno pevamo, još glasnije pričamo i najglasnije se smejemo. Da istinski uživamo u odmoru, susretima sa porodicom i prijateljima. Da se posvetimo svojoj deci. Da uradimo nešto lepo za nekog ko nam je blizak i drag. Da ne planiramo svaki korak. Da budemo spontani. Da budemo srećni.

Celokupnoj atmosferičnosti i toplini ovog filma doprinosi odlična fotografija Stefana Milosavljevića, autorska muzika Sofije Milutinović i scenaografija Lare Bunčić. Marko Đorđević je ne samo reditelj već i scenarista i montažer ovog filma. Filipu Đuriću i Ivani Vuković, ispisnici prve klase Jasne Đuričić, naprosto briljiraju u filmu i njihova spontanost i lakoća kojom glume je predivna. Rakočević je odlično legla uloga pomalo razmaženog brata, Goran Bogdan upotpunjuje sve jednom malom, ali vrlo markantnom rolom. Devojčica Miona Pejković se sjajno snašla u svojoj prvoj filmskoj ulozi. Aplauz i za producente koji su izgurali ovaj film, na čelu sa izvršnim producentom Stefanom Jevđenijevićem.

Čaroban film. Čudesan. Bajkovit. Lepa vest je da je u tokom proteklog vikenda bio najgledaniji u srpskim bioskopima. I to je zaista mesto gde ga treba odgledati. I njegov bioskopski život treba da traje makar do početka leta, iako to možda zvuči previše optimistično. A onda ćemo obući odmor majicu, ohladiti bostan, spremiti čupavce, uživati u letu. Uživati u životu. A do tada uživajte u ovom filmu.