BITEF: The Making of

Uoči 49. izdanja Beogradskog internacionalnog teatrskog festivala posetili smo kancelarije na Terazijama i na kratko uzurpirali završnu fazu priprema ovogodišnjeg izdanja. Dok smo sedeli na ušuškanoj terasi, oko nas je zadihano, sa paketima sveže odštampanih kataloga, tutnjalo desetak devojaka. Pod budnim okom portreta Jovana Ćirilova, žene na kojima je ostalo “njegovo čedo” trude se da sačuvaju jedan od najvrednijih i najstarijih događaja koje Beograd ima da ponudi svojim građanima, ali i svetu. Kako u tome uspevaju, zašto je važno da istraju i šta nudi ovogodišnji BITEF, pričali smo sa Jelenom Bogavac, art menadžerkom festivala.

Kako teku pripreme?

Ovo je već možda dvadeseti Bitef koji ja radim sa ovom ekipom, na čelu sa izvršnom direktorkom Jelenom Knežević i svim ovim ženama. Ovo je zaista uigran tim i mislim da bismo produkcijski i veći zalogaj od ovogodišnjeg Bitefa lako izneli. Naravno, kao i svake godine, najveći problem su pare. Ali, kako ide ono – “Pare nisu problem, para nema”.

Kada zapravo počinje organizacija festivala i kako se formira program?

Organizacija festivala se zapravo radi cele godine. Deo tima koji se time bavi je već u ovom trenutku u pregovorima za sledeću godinu i već postoji neka preliminarna ideja kako će ona izgledati. Sve je to naravno, prema željama naše selektorke Anje Suše koja tokom cele godine gleda predstave. Selekcija se zna otprilike šest meseci pred festival, a da li će se to razvijati u željenim ili neželjenim okvirima zavisi uglavnom od para.

Kako uspevate da održite postojanje koncepta sa tim finansijkim ograničenjima?

Mi kukamo, jer znamo da smo mogli da dovedemo još dve odlične produkcije, ali i iza ovoga što smo uspeli – u potpunosti stojimo. Dakle, nismo imali para za petnaest dana, nego za deset. Ove godine je jubilarna godina, pa će grad možda iduće naći sluha za to da je Bitef jedan od četiri najstarija internacionalna festivala u Evropi i da je kao takav konkurentan. Neki ljudi možda ne znaju tačno šta je Srbija, ali odlično znaju šta je Bitef. Gde god da sam se našla u nekoj internacionalnoj produkciji ili festivalu, on je bio moja kulturna lična karta i moja prva odrednica, jer je to nešto po čemu te ljudi mapiraju i shvate ko si.

S jedne strane, Bitef ima vernu, višedecenijsku publiku. S druge, čini mi se da je veliki izazov da se ta publika osvežava.

Pa jeste. Tako je. Pored toga, to je gradski festival, veliki broj karata odlazi na protokol, zvanice, ljude iz pozorišta. Mislim da bi za ovaj grad bilo dobro da festival ima više sredstava, pa bi kao ranijih godina, mogle da postoje reprize. Mi se trudimo da bar za studente umetničkih fakulteta bude otvoreno, pa organizujemo tako da praktično svaka generalna proba može da se gleda.

Kod mene na blogu radi dvadesetak ljudi sa umetničkih fakulteta koji imaju mogućnost da gledaju sve predstave, što je velika stvar. Imaju mogućnost da pričaju sa zanimljivim gostima, upoznaju žiri i grade svoje kritčko mišljenje u analizi pozorišnog sadržaja. Meni je taj blog, koji je ranije bio Bilten užasno drag i značajan, pošto smo među tim malim novinarima kao pačići počeli Vuk Ršumović, Ana Tomović, Miloš Lolić, Periša Perišić, Minja Bogavac, ja. Bili smo boranija Biltena, a danas su tu neki novi ljudi, koji su tu sad već nekoliko godina i predstavljaju naše najbolje mlade ljude iz pozorišta – Ana Grigorović, Vanja Nikolić, Tamara Bijelić, Tamara Baračkov, Luka Kurijački.

Da li je to i razlog postojanja Bitef Polifonije?

Čini mi se da je Polifonija najšire pozicioniran program festivala, to je na neki način Festival u festivalu, takoreći Bitef za mladu publiku. Ove godine zaista ima šta da ponudi. Glavni program bude i prođe. Male su sale, obično nema repriza, koliko to ljudi vidi – vidi. Ali Bitef nije samo glavni program i mislim da u ovom vremenu i ne sme da se oslanja samo na njega. Zapravo, mislim da je to čime mi taj glavni program okružimo izuzetno bitno za opstanak festivala u ovako surovim ekonomskim uslovima.

Upravo zbog toga insistiram na Polifoniji. To su besplatni programi, a to je jako važno. Bitef bez mladih ljudi ne može da opstane, a Polifonija je jako lep uvod za ljude koji će sutra možda imati novca da kupe taj komplet karata.

Bitef zona će biti potpuno otvorena, dolaziće strani gosti, organizujemo radionice. Važno je zajednici zainteresovanoj za avangardno i novo pozorište kojoj su karte, kao i meni preskupe, izađemo u susret sa zaista nabildovanim pratećim programom. Bitef na filmu sa Verom Konjović na čelu, koja je inače jedna od retkih iz te prve garde festivala, je najstariji prateći program Bitefa i takođe ove godine odličan.

Imaćemo još jedan dodatni prateći program pod nazivom “Bitef Zona” u okviru kog će svakog dana će biti otvorene probe predstave koju ja režiram. Proba će biti svaki dan u isto vreme i ljudi će moći da participiraju u tome na svaki mogući način – da daju mišljenja, predloge.

Koliko je Bitef važan za stasavanje i formiranje pozorišnog ukusa mladih umetnika?

Jako je važan. Doduše, ljudi i predstave sad ipak više putuju. Nije kao za vreme gvozdene zavese, kada je Bitef bio susret istoka i zapada i jedino mesto gde se moglo komunicirati, između Rusije i Amerike. Ali, naravno da je jako važno.

Jedino što je uticalo na 25 godina moje karijere je bilo ono što sam videla i pipnula i osetila na Bitefu i jako sam ponosna na to što nije uspeo da me zatruje naš malograđanski, učmali teatar. Bitef je zaista enciklopedija 20. veka u pozorištu. Prosto, ne postoji jedno značajno ime teatra koje nije posetilo festival, i zaista je važno negovati tu vrstu kulturnog iskoraka te naše male zemljice.

Kako misliš da je uspeo da istraje u tome?

Jovan Ćirilov i Mira Trailović. Posle njene smrti, Jovan je bio taj genijalni diplomata, motor pokretač i neverovatan čovek koji je uspevao da sa ovakvom gromadom sretno uplovi u luku svake godine, a da ne doživi sudbinu Titanika. Mislim da je ova ekipa koju je upravo on oformio u stanju da se za isti taj Bitef bori, dokle god stojimo na nogama. Ostavio je dvadesetoro “svoje dece” da brinu o njegovom čedu. Svi se trude da daju sve od sebe da se njegovo odsustvo ne oseća, ali naravno da se oseća. Kao da je neko izvadio bateriju.

Ako bi morala da izdvojiš dve predstave koje ne bi trebalo da se propuste, koje bi bile?

Otvaranje i zatvaranje.