Umetnik Kartelović, od Berlina do Brača: Ulična umetnost, nostalgija i festivalska kultura

Epicentar street art subkulture u Hrvatskoj građen je godinama na nekonvencionalnom mestu za ovakvu vrstu umetnosti  – na dalmatinskom ostrvu Braču, u mestu Bol, na festivalu Graffiti na Gradele. Još jedna jedinstvenost festivala, pored njegove lokacije, je to što se svake godine isti zidovi na tzv. “Bijeloj kući” ponovo oslikavaju. U pitanju je napušteni hotel, koji je izgrađen početkom 20. veka kao gimnazija za katoličke sveštenike.

I ove godine festival je opravdao svoju reputaciju zahvaljujući, između ostalog, tome što je jedan od zidova oslikao nemački umetnik Kartel. Povremeno se predstavljajući kao E. Kartelović, rođen je u Moldaviji (u oblasti Pridnestrovlje), a odrastao u Hanoveru. Trenutno živi i radi u Berlinu. Studirao je grafički dizajn, a grafitima je počeo da se bavi sredinom 2000-ih. Njegovim radovima dominiraju apstrakcija i minimalizam, koji skrivaju čitav mikrokosmos značenja.

Sa njim sam na festivalu Graffiti na Gradele razgovarala o nostalgiji, Berlinu, Braču i Čačku, kao i o razlikama i univerzalnostima ovih mesta.

Nostalgija je primarni i emotivni motiv u tvom radu. S obzirom na to da je apstrakcija kao forma često bez emocija, kako ih povezuješ? Da li je kroz sopstvenu interpretaciju i inspiraciju?

Zaista volim kontrast. Ako stvari predstavite direktno i realistično, to može biti pomalo dosadno. Kao grafički dizajner, volim drugačiji pristup. Jedan od mojih glavnih fokusa je kompozicija. Upijam dosta inspiracije i utisaka, a zatim razmišljam kako da ih oživim, na primer, na zidu. Mislim da moj pristup kao grafičkog dizajnera utiče na način na koji interpretiram i predstavljam ove elemente. To je jednostavno moj način razmišljanja. Npr, da sve organizujem ne samo prema razmeri već i sa osećajem za intuiciju. Takođe, vodim računa da sve bude postavljeno ispravno, kao kad radim na rasporedu ili nečemu sličnom. To je deo forme s kojom radim. Lepota apstrakcije leži u njenoj složenosti, omogućavajući više interpretacija. Ljudi vide različite stvari u njoj. Zaista mi se sviđa što ne vide svi stvari na isti način.

Ali ljudi takođe primećuju sličnosti – mnogi, bez obzira na svoju kulturu, prepoznaju tradicionalne elemente u mom radu. Na primer, kada sam slikao mural u Maroku, ljudi su komentarisali koliko je on tipičan za Maroko. Plava boja, koja je česta u mnogim kulturama, doprinosi tom prepoznavanju i sličnostima.

To je univerzalna stvar?

Da, ljudi direktno vide i osećaju povezanost.

Nešto s čime svaka kultura može da se poistoveti ili pronađe značaj.

Mislim da ovo može pomoći mnogima jer je apstraktno. Kada neko posmatra duže, možda će u njemu videti nešto značajno, poput refleksije. Ponekad inkorporiram elemente poput brojeva, s kojima se mnogi ljudi odmah povezuju zbog nostalgičnih asocijacija – poput sećanja iz detinjstva. Dok apstrakcija može biti izazovna, ona takođe ima nežniju stranu koja nudi direktnu povezanost. Naravno, neće svi to videti na taj način, ali je vredno kada se ljudi povežu sa radom isključivo iz apstraktnog ugla.

S obzirom na to da te nostalgija inspiriše, smatraš li sebe izrazito emotivnom osobom?

Verujem da većina ljudi doživljava nostalgiju, razmišljajući o dobrim starim vremenima i detinjstvu. Mnogi je osećaju, a ja možda imam jedinstvenu interpretaciju te nostalgije. Na primer, nalazim lepotu u stvarima koje drugi često zanemaruju, kao što su “trashy” ili svakodnevni predmeti koje mnogi ne smatraju značajnim. Uvek uživam u fotografisanju tih predmeta kako bih uhvatio momenat.

Znam da si prilikom prošlogodišnjeg boravka u Čačku na DUK Festivalu pronašao neke artefakte u silosima.

Da, pronašao sam vintage pakovanje sladoleda iz doba SFRJ, i to me je naravno podsetilo na prošlost. Volim da otkrivam i uključujem svakodnevne predmete u svoj rad. Na primer, ovaj sladoled je nešto što možete kupiti i danas, ali ponekad nalazim stvari od pre 20-30 godina koje niko više ne pamti i koji se više ne proizvode. Stavljanje tih predmeta u novi kontekst zaista me raduje.

Kada je reč o konceptu originalnosti u današnjoj umetnosti koja je tvoja percepcija?

Izazovno je stvoriti nešto autentično i verno sebi, dok istovremeno pokušavate da unesete novine. Ne razmišljam uvek svesno o tome da li je nešto novo ili ne; jednostavno kreiram. Ponekad drugi mogu da razmišljaju o originalnosti nekog rada, ali se ja ne fokusiram stalno na to. Naravno, desi se da sumnjam u sebe, posebno kada sam oslikao deset murala tokom godine i osećam potrebu za promenom. Inspiracija je tok i uvek je izazov pronaći nešto novo. Ponovno stvaranje i rad na istom može biti u redu s vremena na vreme. Kada radite pod pritiskom, gotovo je nemoguće postići pravu originalnost.

Takođe spajaš zanatstvo i digitalni dizajn. Šta te je inspirisalo da kombinuješ ova dva polja i šta bi za tebe bio najvažniji aspekt ove fuzije?

Imam mindset grafičkog dizajnera, ali takođe crpim mnogo inspiracije iz zanatstva. Veoma me inspirišu radionice i posmatranje kako ljudi rade u potpuno različitim oblastima. Tradicionalni tepisi, ćilimi i drugi predmeti tipični za prošlost su mi takođe fascinantni.

I deo su kulture…

Da! Na kraju, skice kreiram digitalno, a potom ih prenosim na zid, što pruža potpuno drugačiju dimenziju. To je iskustvo novih medija i to mi se sviđa. Kada transformišem dizajn – kao što je izrada paterna tepiha u slojevima – počinjem sa digitalnom verzijom na iPadu i zatim je prenosim na zid. Ovaj proces ima potpuno drugačiji uticaj. Ponekad nije potrebno izumiti nešto potpuno novo; mnogo inspiracije može se naći u reinterpretaciji postojećih ideja.

Koliko ti je važno da izađeš iz zone komfora, kao što je bio prošlogodišnji projekat u Čačku – oslikavanje silosa?

Veoma mi je važno. Projekat u Čačku bio je izrazito mentalno izazovan, ali sam bio potpuno ispunjen kada sam ga završio. Oduševile su me pozitivne reakcije ljudi. Izazov je ono što me u konačnici čini zadovoljnim i ispunjenim.

Graffiti na Gradele je takođe jedinstven festival, jer se održava u hotelu i svake godine donosi nove murale na obali. Kako bi opisao ovaj festival?

Mislim da je zaista poseban. Retko je pronaći festival poput ovog, gde se svake godine oslikavaju novi murali u tako jedinstvenom okruženju. Kombinacija lokacije uz obalu i street art-a čini Graffiti na Gradele zaista izuzetnim.

Mislim da ne postoji festival poput ovog u Zapadnoj Evropi.

Nikada nisam video ništa slično. Možda postoje slični festivali, ali ne znam gde. Na primer, HNRX, koji je bio u Čačku, čak mi je rekao: “Hej, stvarno si otišao tamo? Kako? To je kao…” Bio je malo ljubomoran. Neverovatno je jer festival kombinuje odmor, uživanje i rad na tako jedinstven način.

I dobro vino (smeh).

Da, naravno (smeh). I to je ono što zaista volim. Skroz je drugačije. Svi se ovde zabavljaju, i jednostavno je sjajno. Veliki sam fan jer je sama zgrada predivna – cenim njenu arhitekturu i kako se integriše sa okolinom. Fascinantno je – zaista neverovatno.

Kako biste opisao evropsku street art scenu? Kako vidiš njen razvoj za nove i nadolazeće umetnike, s obzirom na razlike između Istočne i Zapadne Evrope?

Ono što zaista volim je kako umetnici, čak i u zemljama sa ograničenim resursima, pronalaze jedinstvene načine da se izraze. Ponekad rade sa samo jednim sprejom, i uprkos tim ograničenjima, stvaraju impresivna dela. S druge strane, u mestima gde su resursi dostupniji, umetnici imaju pristup svemu što im je potrebno. Mislim da se mnogi umetnici u Istočnoj Evropi veoma dobro snalaze s takvim ograničenjima i nalaze kreativna rešenja.

Koliko slobode imaš u svom komercijalnom radu, s obzirom da si se već etablirao kao zreli umetnik sa sopstvenim stilom?

Ponekad je važno balansirati između komercijalnog rada i razvijanja svog ličnog stila. Iako je bitno uzeti u obzir finansijske aspekte i, ako je potrebno, upućivati klijente na druge, rad na svom stilu je ključan za kreativni rast. Oslanjanje samo na komercijalne projekte može ograničiti ovaj razvoj.

Da li ste ikada razmišljao o organizovanju street art festivala u Berlinu, ili već postoji previše konkurencije sa postojećim festivalima?

Mislim da Berlin nije pravo mesto za organizaciju takvog festivala, jer je njegovo vreme prošlo.

Čula sam da je Hamburg novi Berlin.

Možda. Hamburg takođe ima nekoliko festivala.

Možeš li objasniti trenutnu situaciju sa umetničkom scenom u Berlinu?

U Berlinu svako želi da bude umetnik, što može biti prilično preplavljujuće. Grad je prepun grafita i street art-a do tačke da se oseća prenatrpanim. Ljudi često zahtevaju nove murale što dovodi do povećanja cena. Za mene je zanimljivije raditi na mestima gde nije tolika gužva na sceni. Trebalo bi da budemo otvoreni za istraživanje drugih kultura i zajednica. Na primer, na Braču se osećam kao deo porodice, što je zaista ispunjavajuće.

Fotografije. Marko Lopac