VIZELJ – nezaustavljivi beogradski cunami

U subotu 23. februara u beogradskom Drugstoru održava se Hali Gali #1 Požar, svojevrstan jednodnevni festival koji predstavlja sudar rokenrola, garaže, psihodelije i eksperimentalnih derivata ovih žanrova, a kao glavni protagonista apostrofiran je bend Vizelj. U pitanju je trio koga čine basista Aleksa Nedić, gitarista Veljko Milinković i najsvežija akvizicija na poziciji bubnjara Nikola Bajčetić.

Pred ovu vrelu koncertnu noć, članovi ovog sve popularnijeg benda razgovarali su sa nama o muzičkim i personalnim promenama koje su im se izdešavale, dosadašnjim studijskim izdanjima i svirkama, trenutnom stanju na sceni i nadirućem novom talasu bendova čiji je barjak upravo u njihovim rukama.

Dame i gospodo, predstavljamo Vam grupu Vizelj, mlade heroje alternativne srpske scene.

Pozdrav, momci. Kako ste ovih dana?

Veljko: Kujemo zle planove ovih dana tako da smo vrlo zauzeti. Ove godine planiramo svašta nešto novo i dobro. Čuće se za nas.

Da krenemo redom. Šta nam možete reći o vašim počecima? Startovali ste kao kvartet, čak i snimili EP kao četverac. Bilo je tu par personalnih pretumbacija, zar ne?

Aleksa: Tako je, prošli smo kroz razne reforme, počeli smo kao pank bend kom je jedan od glavnih uzora bio Satan Panonski, ovo sad je limunada u odnosu na to vreme. Koga zanima taj period nek pita bilo kog vlasnika u čijem klubu nam je zabranjeno da sviramo, a ima ih.

Vaš bivši bubnjar, talentovani Andrej Mladenović u jednom vremenskom periodu svirao je u bar četiri benda. Koliko je to otežavalo rad Vizelja?

Veljko: Prilično je otežavalo ali tako funkcionše rad sa bubnjarima kojih je malo. Nismo se rastali na neprijateljski način.

Pitanje za Nikolu – da li si uopšte osećao pritisak kada si uskočio umesto Andreja? Kako se osećaš sada kada si postao punopravni član benda?

Nikola: Naravno da sam osećao pritisak, Andreja sam upoznao u osmom razredu osnovne, bio je bubnjar u mom prvom bendu gde sam pevao,  a pet godina kasnije menjam ga za bubnjevima. Biti punopravni član Vizelja je jedan super osećaj.

foto: Aleksa Vitorović

U opisu muzike koju svirate stoji „transcedentni rokenrol“. Meni zvučite kao garažni pank/psihodelični rok bend. Kako vi gledate na to?

Aleksa: Taj izraz je s jedne strane fora, ali s druge strane, mi crpimo energiju iz tog rokenrol stava nevezano za konkretni žanr. U duši smo i dalje pankeri, barem na način na koji se postavljamo, kako u kreativnom aspektu tako i u organizacionom.

Mnogobrojna publika, čak i vaše kolege sa scene, smatraju vas predvodnicima novog talasa mladih i talentovanih bendova kod nas. Kakve su vaše reakcije na to?

Veljko: Činjenica je da smo prvi krenuli a bilo bi nam drago ako smo možda i inspirisali ostale bendove sa scene. Konstantno se trudimo da na sve moguće načine čitavu priču podignemo na viši nivo, ali to nije samo naš zadatak.

Prvi vaš singl koji se izdvojio jeste „Nosorog“ koji ima književne reference. U kojoj meri ono što čitate utiče na muziku koju stvarate?

Aleksa: Tada su možda knjige uticale u velikoj meri, ali smo vremenom skapirali da se iskreni životni impulsi i situacije mnogo bolje i direktnije prenose na muziku. Možda ne direktno, ne pričamo o konkretno našem svakodnevnom životu, ali sada najviše inspiracije upravo iz toga crpimo.

Vaš full debi album instantno je pokupio hvalospeve regionalne kritike, a i publike. Kakve su vam misli prolazile kroz glavu tada?

Veljko: U tom trenutku nam je to delovalo potpuno prirodno. Bend postoji od kako smo bili manje više klinci, imali smo oko 16 godina kada smo snimali taj album a čekali smo dve godine da ga objavimo kako valja. Snimanje i izbacivanje novog materijala nam je jedan od omiljenih aspekata u radu benda i trudimo se da na tom planu ostanemo konstantni i uporni. Sad nam je posebno drago što smo se u te vode ubacili dosta rano. Smatramo da smo još uvek prilično mladi, a imamo dosta iskustva iza sebe.

Da, zašto je „Naj Bolji“ i zašto ste potpisani pod nadimcima? Koja je priča iza toga?

Iskreno, nemamo ništa pametno da kažemo, glupa fora je u pitanju, priznajemo!

Na koji način funkcionišete, kada je u pitanju proces rada? Kako dođe do toga da baš ta pesma završi na vašem izdanju?

Aleksa: Veljko i ja pišemo pesme, za sad. Uglavnom nam je od samog nastanka pesme jasno da li će biti dobar singl ili material za EP/album. Ako pesma vozi na probama i ako se ložimo dok sviramo, znamo da bi trebalo da je snimimo. Naravno, poslednja provera kvaliteta je uvek koncert, ako pesma ne zapali publiku, često je otpisujemo.

Na vašem Superspektakularnom drugom EP albumu nalazi se i pesma „Pustinja“ za koju ste uradili i spot u kome se pojavljuje glumica Ana Mandić. Postoji li neka zanimljiva anegdota sa snimanja? Na šta se odnosi „pustinja“?

Veljko: Uvek smo voleli da snimamo spotove impulsivno i bez preteranog plana. Kada su u takvu priču uključeni profesionalci, kakve su Ana Mandić i snimateljka Staša Bukumirović (sa kojom smo se tad tek upoznavali) može da dođe do mučnih situacija, ali se nadamo da ih nismo pretarano namučili. Upravo zbog toga što nismo radili to produkcijski organizovano već manje-više na crno, dolazili smo u čudne situacije i izbačeni smo vrlo brzo sa skoro svake lokacije na kojoj smo snimali. Međutim, možda je najčudnije bilo snimanje scene u kadi, na kojoj je Staša insistirala, i koje je trajalo prilično dugo, u hladnoj vodi, da bi na kraju odabrala samo jedan kadar od dve sekunde.

A što se tiče skrivenog značenja iza reči pustinja, to je na ljudima da provale i osete. Meni je ta reč, a i cela pesma, u tom trenutku predstavljala neku gotovo dogmatsku posvećenost svesnom gubljenju vremena. Pa ko shvati…

Nedavno ste nastupali na Ment festivalu u Ljubljani. Kakve dojmove nosite odatle? U pitanju je showcase festival, pa kakvo je vaše mišljenje o takvim događajima?

Nikola: MENT je fenomenalan i ludo smo se proveli. Showcase festivali su u suštini pozitivna stvar jer su prilika da bend stekne pažnju muzičke industrije. Međutim, to je takođe stepenik do kod treba stići radom i trudom, niko nikada nije napravio karijeru zbog dobrog termina na showcase festivalu.

foto: Aleksa Vitorović

Kako gledate na začarani krug scena (izvođači)-publika-koncertni promoteri? Kakva je situacija kod nas?

Veljko: Predviđamo da će taj začarani krug uskoro pući. Scena se trenutno menja, nastaju novi mladi bendovi koji privlače publiku koja ranije nije bila zainteresovana za rokenrol događaje, a samim tim se otvaraju neki novi zahtevi, ali i pristupi celoj priči. Svakako će doći do velikih promena, ali ne znamo još na čemu će se završiti.

Posedujete mladalački bunt, energičnost benda koji je u naponu sviračke snage, kreativnosti, šarma i humora vam ne nedostaje, pa da li zaista mislite da možete postati „najbolja balkanska grupa još od Bijelog dugmeta“?

Aleksa: Vreme je drugačije i teško je dostići taj stadijum, ali samo se takvim pristupom može napraviti nešto. Voleli bismo kada bi svi ovi mladi bendovi pokušavali da postanu novo Bijelo Dugme, ili novi Stonsi, ili šta god. Svi pucamo visoko i trudimo se da pokrenemo nešto novo.

Hajde sada da pričamo o događaju koji vi organizujete. U pitanju je revija mladih bendova i izvođača, ne samo iz rokenrol priče? Naziv ovog jednodnevnog festivala je Hali Gali #1 Požar, pa da li to znači da će biti i #2, #3…?

Veljko: Hali Gali je zamišljen kao celonoćna rokenrol vožnja. Nastao kao spajanje naših ideja o sceni i ideja ekipe Noćnih Mora, koji su u nekim mračnijim, eksperimentalnim vodama, a spojio nas je i zagrejao Marko Radojković (Kišobran) koji nam služi kao mentor i moralna podrška. Shvatili smo da je klasična klupska svirka dosadila publici i da je potrebno naći neki novi pristup. Umesto da čekamo da se neka starija glava toga seti i proba, a pitanje je da li bi se iko setio, odlučili smo da mi sami napravimo to što nam treba.

Hali Gali će definitivno nastaviti da se razvija, imamo razne planove, međutim prvo moramo da prođemo ovaj test drajv. Nismo sigurni koliko ima prostora za naše ludorije ali se optimistično nadamo da će ljudi prepoznati to kao nešto dobro i lepo i da ćemo moći tu priču da proširimo na razne načine.

Ukoliko se ne varam, planirate da uskoro objavite kompilaciju? O čemu je tu reč?

Aleksa: Svaka generacija treba da ima kompilaciju koja je predstavlja i opisuje. Mladi beogradski bendovi sa kojima sarađujemo odlučili su se na snimanje jedne takve ploče, sa potpuno novim autorskim stvarima i uniformnim konceptom. Možete je očekivati polovinom ove godine, obećavamo da će biti predobro.

Ono što uvek pitam jeste da nam preporučite neki novi bend ili ploču, bilo domaći, bilo strani koji su vas oduševili u poslednje vreme.

Slušajte mlade bendove, ima ih previše! Gazorpazorp, Slonz, Šajzerbiterlemon, proto tip, Sitzpinker, Buč Kesidi, Johanbrauer… Lista se nastavlja. Pratite, idite na svirke, nabijajte preglede, jedino tako možemo da izguramo viziju!