Da li imate preko 18 godina?

STOYA MEETS MOTHERLAND 2.0

STOYA o filmu Ederlezi Rising, glumi i svom intimnom emotivnom iskustvu dok je radila na filmu, o političkom i ličnom, o društvu danas i kapitalizmu.

0
2

Gotovo tri godine nakon našeg prvog susreta, sada kada je produkcija očaravajućeg srpskog naučno-fantastičnog filma Ederlezi Rising završena, i kada svet željno iščekuje da ga po prvi put vidi na predstojećem FEST-u, Stoya i ja smo se ponovo sreli u Domovini. Još jednom, njena uzbudljiva, prelepa i zaista inspirativna persona odvela je naš razgovor u mnogim pravcima, ali s obzirom na kameru tu negde, nekako smo uspeli da ga održimo zategnutim!

Dakle, dame i gospodo – STOYA o filmu Ederlezi Rising, glumi i svom intimnom emotivnom iskustvu dok je radila na filmu, o političkom i ličnom, o društvu danas i o – „nažalost, kapitalizmu“.

Hej, Stoya! Srećemo se ponovo u domovini… Kakav je Beograd prema tebi?

Predivan. Ne želim da idem kući. Ovde sam srećna osoba. Imam stvaran život, fantastično je. Prema meni se odnose kao prema ljudskom biću, što je za mene retkost.

Dakle, prošle su više od tri godine otkako je film u produkciji i svi su jako uzbuđeni da ga vide, svi o tome pričaju. Da počnemo jednostavnim pitanjem: Šta je Ederlezi Rising?

Ederlezi Rising je srpski naučno-fantastični film.

To je to?

Da. Film je o jednom astronautu i jednom androidu u svemiru, u svemirskom brodu, a zapravo o međuljudskim odnosima i usamljenosti i…

Životu?

Da, životu.

Nimani?

Nimani je android i ona nekako poput Pinokija postaje „prava devojka“. Zaplet postavlja neka vrlo aktuelna pitanja jer dok istraživanja na polju veštačke inteligencije napreduju i deluje kao nešto što može da se dogodi tokom našeg životnog veka, postavlja se pitanje šta je ljudsko, šta zaista znači zaista biti živ. Film to ispituje.

A Milutin? Ko je on?

On je astronaut… Iz perspektive Nimani, Milutin je jedan pomalo izgubljen čovek koji izaziva ozbiljne probleme i nevolje sa kojima ne uspeva da izađe na kraj.

U poslednje tri godine, tvoj kreativni proces kao performerke se očigledno promenio – nakon Ederlezi Rising i tog iskustva, igrala si u jednoj Off-Off-Broadway predstavi. Kako funkcionišeš u takvom okruženju? Neki bi rekli profesionalnom, ja bih rekao prosto drugačijem.

Ja bih definitivno rekla drugačijem. Radila sam u profesionalnoj pornografiji, radila sam i na profesionalnom filmskom setu dok smo pravili Ederlezi, a takođe smatram da je Off-Off-Broadway produkcija u kojoj glumim profesionalna. Sva tri slučaja su na jednom vrlo realnom nivou. Međutim, za mene to predstavlja mnogo više – šta sam na tom putu naučila? Dakle, dok smo pravili Ederlezi naučila sam kako da radim sa ostatkom spektra ljudskih emocija. Pornografija je vrlo… mi se bavimo strašću i požudom, i to je otprilike to. Tako da sam na Ederlezi setu naučila da odigram sve te ostale emocije, a zatim u živom pozorištu… Ukoliko izvučeš odgovarajuću emociju i preglumiš, ona prevaziđe ono što je tvom liku potrebno, a ne možeš posle da se vraćaš i to uradiš ponovo. Izvodeći predstavu za predstavom sam naučila kako da malo preciznije doziram emociju koju, u tom slučaju, donosim na scenu.

Da li to iskustvo na neki način menja tvoj rad na filmovima za odrasle?

Proces stvaranja filma Ederlezi Rising mi jeste doneo više samopouzdanja u mom radu u pornografiji, gde sam u poslednjih nekoliko godina i rediteljka i performerka, i doneo mi je više samopouzdanja da se tu bavim nečim više od samog jebanja. U smislu: OK, možemo malo da pričamo i o stvarima koje su stvarne. Međutim, trenutno preispitujem koliko zapravo ljudi žele da budem stvarna osoba. U Sjedinjenim Američkim Državama, baviti se poslom u industriji zabave… to može da bude vrlo zbunjujuće. Dakle, uticalo na moj rad na način koji je za kapitalizam užasan, ali je za kreativni izraz sjajan.

Nimani je veoma zahtevna uloga. Biti android koja je intimni pratilac astronauta na misiji u svemiru daje ovom liku veoma raznolik spektar emocija sa kojima se može igrati. Kako si pristupila tom procesu? U kom smeru je tvoje lično iskustvo odvelo ovaj lik?

Rad na ovom filmu je, nažalost, izvukao na površinu neke stvari iz mog privatnog života sa kojima zaista nisam bila spremna da se suočim. Bilo bi mnogo lakše praviti film da nisam istovremeno morala da se nosim sa svim tim.

Srećom, zamisao da se radi o androidu sa unapred programiranim podešavanjima pomogla je da lik bude praktično već „raščlanjen“ za mene. Međutim, imajući u vidu ostale okolnosti, često sam se pojavljivala na setu sa rečima: „Vidite, danas donosim ovo!“, i Lazar je tu zaista uskakao i režirao: „OK, radiš ovo, treba da idemo malo više u tom i tom pravcu, ili ovde treba malo da smanjimo ton ili malo da ga pojačamo…“. To u stvari govori koliko je on dobar kao reditelj, ta činjenica da je uspeo da me prikupi i usmeri dok sam bukvalno doživljavala nervni slom i da napravi bilo kakav film…

Takođe i Seba, Sebastian Cavazza koji je igrao Milutina, on je jako iskusan glumac i čak ponekad predaje, tako da me je od prvog dana kad smo počeli probe, podučavao neke jednostavne tehnike koje su mi dosta pomogle da obavim bolji posao na setu.

Kako se priča razvija, Nimani i Milutin prolaze kroz jako intenzivan, ponekad veoma nasilan razvoj odnosa. Tu se jasno vide sve disfunkcije jedne savremene veze, a verodostojan način na koji je predstavljena je za publiku intimno provokativan i nešto sa čime se lako može identifikovati. Za mene kao gledaoca je ovo bilo izuzetno izazovno i pokrenulo je različite introspektivne procese – kako si se ti izborila sa tim?

Pa, najkraći odgovor je da nisam uspela da se izborim sa time. Morala sam da imam pored sebe Sebastiana i Lazara da mi pomognu da se sastavim i nekako izdržim do kraja snimanja filma, a onda sam narednih godinu i po dana provela proživljavajući jedan produženi nervni slom. Prosto, tako je kako je. Postoji jedan vrlo nesrećan efekat načina na koji muževnost funkcioniše na Zapadu, gde muškarci kada žele da se povežu, iz ko zna kog razloga instinktivno koriste silu. To je sastavni deo zapleta filma, ali i nešto što svakodnevno jako povređuje žene i meni lično je nanelo mnogo zla, i jebeno ne znam šta da radim sa tim pošto je to pre svega problem muškaraca koji oni moraju sami da reše.

Zapravo dok si snimala film, izašla si u javnost povodom stvari koje su se tebi lično dogodile. Kako si se izborila sa tim?

Opet, prosto nisam… Volela bih da sam držala jezik za zubima i da ništa nisam rekla. Kada smo završili film i kada je Lazar rekao: „Možda želiš da ostaneš u Beogradu još nedelju-dve da se odmoriš?“, volela bih da sam ostala, ali sam osećala da imam obaveze u SAD kojima moram da se vratim, i žalim za tim u tolikoj meri da kada me neko pita: „Da li žališ za nečim u životu što bi promenila da možeš?“, ja kažem: „Da, trebalo je da držim jezik za zubima i da ostanem u Srbiji, da se odmorim i budem iz fazona – ma jebeš karijeru, jebeš moj posao, moram da vodim računa o sebi.” Tako da sada, dve-tri godine kasnije, preduzimam sve što mogu kako bih dovela sebe u situaciju u kojoj se osećam sigurnom i gde mi je svakodnevno dozvoljeno da budem stvarno ljudsko biće sa telesnom i emocionalnom autonomijom.

Priča ovog filma je, reklo bi se „starija od vremena“ i može biti vrlo tipična, ali u ovom konceptu je očišćena od svakodnevnog šuma i smeštena u daleku budućnost. Kako ti osećaš ovu priču i šta ona provocira, kako se ona obraća nama – ljudima današnjice? “Dobrim ljudima današnjice”, da se prisetimo našeg prethodnog intervjua?

Sam kostur priče je umnogome ta saga o Adamu i Evi, a ja mislim da ljudi koriste priče kako bi razumeli svet oko sebe. Kada se bavimo stvarnim životom, nečim tragičnim ili uistinu zastrašujućim, imamo sve te reakcije koje se tu umešaju pošto ne želimo da se bavimo sopstvenim osećanjem krivice koje proističe iz spoznaje da smo saučesnici u nekom problemu. Ali u jednom jasno izmišljenom svetu, gde imate svemirski brod ili imate čarobne konje koji govore ili šta već, možemo da se bavimo tim temama na jedan čistiji način. Mislim… Nadam se…

Da li stavljanje moći u ruke ženskog androida kreiranog samo da bi bila saputnica muškom astronautu i dekonstrukcija njegovih odluka i slabosti trenutno predstavlja jedinu mogućnost da razumemo kako društvo danas funkcioniše? Da li izmeštanje te ideje iz naših aktuelnih stvarnosti u fantaziju pomaže?

Moram da zadržim neku nadu da će ljudi pogledati film i razmisliti, da će otići kući sa nekoliko zanimljivih tema za razmišljanje koji će ih možda uputiti u nekom malo suptilnijem smeru.

Misliš da je ovaj film osnažujući za žene?

Ne mislim da je bilo koji medij osnažujući osim ako je povezan sa konkretnom akcijom. Još od 70-ih u SAD cirkuliše ideja „lično je političko“, političko takođe mora da bude i lično! Sasvim je moguće da će mnoge žene pogledati film i pomisliti da je feministički ili kakav već, ali ukoliko se ne poveže sa njima na ličnom nivou i prouzrokuje promenu, onda je to samo zabava. Jeste divna zabava, ali je ipak samo zabava. Isto mislim i o dobrom delu priče o osnaživanju i hrabrosti u mejnstrim medijima, ali morate imati na umu da su mediji u ovom trenutku istorije takođe u najvećoj meri zabava. Ja se trenutno osećam kao u Bermudskom trouglu – mene smatraju „snažnom“ ili se to što sam uradila smatra „osnažujućim“, ali ja ne osećam nikakvu dodatnu moć, ne vidim nikakve efekte toga u svetu… Tako da ne znam, stvarno ne znam.

Ali Nimani svakako poznaje veštine zbog kojih pomislimo tako nešto?

Sa jednog stanovišta, Nimani je prosto žena. Od nje se očekuje da bude bolničarka, da bude psiholog, da bude seks-igračka, da se stara da Milutin pravilno jede, a on je u tom pogledu jedna velika beba. Sve se to zapravo svodi na priču o jednom muškarcu i jednoj ženi. Pošto je ovo naučna fantastika, ona je android, ali radi se o istim očekivanjima kao u životu.

Sama produkcija filma je veoma progresivna, za srpske standarde naročito. Film je visoko estetizovan, „retro“ takoreći, ali u najsavremenijem smislu te reči. Tehnički besprekoran, jedinstveni slika i zvuk filma povlače neke stare reference, ali još više uvode neke nove. Reci nam nešto više o kreativnom konceptu i ljudima koji stoje iza njega. Iz tvoje perspektive, naravno.

Sve dok nisam stekla više glumačkog iskustva, nisam shvatila koliko su neverovatno glatko i skoro savršeno tekle stvari na setu i u radu sa glumcem sa kojim sam sarađivala, tako da sam nakon rada na ovom filmu pomislila: „Možda ne želim više nikada da glumim, pošto je ovo prošlo jako dobro.“ Ali onda sam nastavila da se bavim glumom i shvatila: „Oh, pa ovo je… stvarno ozbiljan rad“. Retkost je da se svi pojave na vreme i daju sve od sebe, ceo dan. Ne samo da to izgleda nije norma u Srbiji, to nije norma nigde, i to definitivno nije norma u SAD. Tako da, bilo je zaista magično, svima koji su radili na filmu je bilo jako, jako stalo do toga i davali su sve od sebe po ceo dan, a zatim se vraćali sledeći dan u 9 ujutro, i opet sve to radili ceo dan.

Dimitrije, scenarista, je bio svakodnevno dostupan za pozive u vezi sa filmom, po ceo dan. Set je zaista izgledao kao da ste u svemirskom brodu ili na nekoj tematskoj vožnji u Diznilendu. A kostimi (smeh)… Stvarno se nadam da su one pantalone još uvek negde, pošto ih želim. Kostimografkinja je zaista talentovana i ona je… mislim, kada pogledate film biće vam jasno da je kostimografkinja jako talentovana.

Rajsferšlus je takođe obavio posao… nije bio rajsferšlus?

A, da! Jakna je tako skrojena da mi je zatezala ramena unazad i držala ih nekako ukočenim. Reakcija nekih mojih prijatelja koji su pogledali film je bila: “Wow, kako hodaš… izgledaš baš kao robot.” Dok sam nosila kostim, to je bio najprirodniji način kretanja i tako, ponovo bez moje zasluge, sve mi je bilo namešteno tako da pružim najbolje moguće izvođenje.

Kako si se osećala kada si prvi put odgledala ceo film?

Moja prva reakcija je bila: “O, jebote čoveče. Sada sam naučila mnogo više o glumi, hajde da sve ponovo uradimo! (smeh) Sve ostalo je sjajno, ali možda bih ja sada mogla to da odigram malčice bolje.” Međutim, kada sam odgledala film do kraja, pomislila sam: “Wow, holy shit! Napravili smo nešto! Napravili smo nešto koherentno i prelepo, nešto što govori o zaista užasnim stvarima a da nije samo tužno.”

Kakva su tvoja očekivanja? Za koga je pravljen ovaj film?

Moje predviđanje je da će imati dug život kao kultni film. Slojevit je kao i većina stvari u kojima uživam, što zahteva od publike da bude spremna da razmišlja i da se bavi temama koje su pomalo neprijatne, pa nisam baš sigurna ko će imati muda da bude otvoren za tako nešto. Nadam se da ga neće gledati samo publika koji vole kultne filmove, i da će usvojiti nešto od toga, ali ko zna.

Neko reče da bi trebalo napraviti nastavak. Ako ga bude, da li će to i dalje biti kultni film? Da li je otvoren za nastavke?

Definitivno je otvoren za nastavke, ali i za prednastavke. Postoji mini-strip koji će pratiti izlazak filma i koji govori ponešto o pozadini priče. Dimitrije i Lazar imaju skicu sveta koji je stigao do trenutka kada Ederlezi korporacija šalje ljude u svemir da instaliraju različite ideologije, što naravno povlači i temu Trećeg svetskog rata – kako je on prošao? Zašto svi ti ženski roboti izgledaju kao ta porno zvezda iz druge decenije 21. veka? Tu ima toliko prostora za nastavak filma, ali možda i za prednastavak i… ko zna. Ključno je da publika film gleda putem odgovarajućih kanala i da se to gledanje plati, a ne da se npr. krade sa nekog piratskog sajta. Na taj način će se omogućiti nova produkcija jer nažalost – kapitalizam.

Pa, da. Mislim da je to adekvatan kraj ovog razgovora.

Da, savršen Stoya intervju – nažalost, kapitalizam.

Pa, srećno na ovoj misiji.

Hvala ti.

prevod intervjua: Saša Vasić 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Draganče says:

    Odličan intervju! Hvala Stoji što je bila toliko otvorena. Jedina zamerka je što ne znamo šta joj se to desilo tokom snimanja filma, što ju je potreslo.

Ostavite komentar:

Slični članci: