Da li imate preko 18 godina?

Stefan Stojačić: Olimpijske igre kao ostvarenje sna

Priča o nesvakidašnjoj karijeri momka iz Novog Sada koji je svetski prvak i u košarci i u basketu 3x3.

Stefan Stojačić je sa reprezentacijom osvajao titule svetskog i evropskog juniorskog šampiona. Bio je član večitih rivala, afirmisao se u Megi, a najlepše trenutke karijere doživeo u Vojvodini. U novosadskom klubu je sa samo 23 godine okončao košarkašku karijeru i posvetio se obrazovanju. O svemu ovome, ali i o odluci da se vrati košarci, a zatim se posveti i novom olimpijskom sportu, basketu 3×3, razgovarao je sa Nemanjom Neškovićem.

Kao klinac bavio si se drugim sportovima u kojima si ostvarivao vrlo zapažene rezultate. Koji je tvoj prvi dodir sa košarkom i kako si se odlučio da je košarka, zapravo, tvoj sport?

Košarku sam počeo da treniram prvenstveno zato što je moj otac, takođe, bio košarkaš, pa me je on opredelio da se bavim nekim aktivnim sportom, jer sam ja pre toga igrao šah. U tome sam bio zaista uspešan, osvojio sam i treće mesto u Evropi na takmičenju u Temišvaru u kategoriji dece do 10 godina, ali kako sam se približavao profesionalizmu u šahu, onda su roditelji doneli odluku da pređem na neki drugi sport. Okušao sam se u borilačkim sportovima, tenisu, ali je gledanje očevih utakmica preovladalo, ipak sam se odlučio za košarku, tako da od svoje 13, 14 godine sam se totalno opredelio za košarku.

Da, tvoj otac je igrao za BFC Beočin u onom famoznom finalu plejofa protiv Partizana.

Jeste, on je čitavu svoju karijeru igrao u ligama Jugoslavije, a bio je član i te ekipe BFC-a koja je izgubila od Partizana 3:2 u finalu ’96. godine nakon vođstva od 2:0.

Zanimljivo je kako rad sa trenerom Mutom Nikolićem povezuje tvoju i očevu karijeru.

Tačno. Njemu je bio trener u Beočinu, a mene je povukao u reprezentaciju sa godinu dana starijom ekipom baš za svetsko prvenstvo do 19 godina u Novom Sadu. Kao osamnaestogodišnjak bio sam među najmlađima, ali se taj njegov potez ispostavio kao pun pogodak.

Kao junior, debitovao si u Partizanu. Kakva te sećanja vežu za taj period?

U suštini, kao junior, debitovao sam za Partizan. Pre toga sam igrao u Grbavici, potom sam prešao u Vojvodinu, pa sam dobio poziv od Partizana. Donekle sam i preskočio igranje u juniorskoj konkurenciji, odigrao sam svega nekoliko utakmica. Oni su imali seniorsku selekciju koja je igrala prvu B ligu, te sam se ja priključio tom timu i sa nekih 15, 16 godina  počeo da igram seniorsku košarku.

Vežu me lepe uspomene na taj period, ali sa ove vremenske distance mislim da sam možda i prerano počeo da igram na tom nivou. Kada se tako mlad osamostališ i budeš prepušten sam sebi i počneš da igraš seniorsku košarku, to nosi i dobre i loše stvari.

Ko je bio tada sa tobom u ekipi?

Nama su se priključivali igrači koji su tada bili članovi prvog tima, pa su tu bili Novica Veličković, Bakić, Đurković, Samardžiski, a standardni u ekipi bili su Strahinja Dragićević, Stevan Tapušković, Maksim Kovačević…

Ipak, nisi dobio priliku da zaigraš za najjači tim Partizana?

Nikada nisam odigrao zvaničnu utakmicu za prvi tim Partizana, to je tačno. Posle osvojenih medalja na svetskom i evropskom šampionatu za mlade, dobio sam ponudu od njih da ostanem, međutim, i dalje bi bila ta priča da bih uglavnom igrao za drugi tim i ponekad se priključivao prvoj ekipi. To mi se nije svidelo, pa sam se odlučio za Megu i Miška Ražnatovića gde sam imao lidersku ulogu i sa 19 godina bio drugi strelac prve lige. U poslednjem kolu pretekao me je Zlatko Bolić.

OK, hajde, onda, da pričamo o tvom igranju za reprezentaciju u mlađim kategorijama koje je protkano uspesima. Najpre, na svetskom prvenstvu igrača do 19 godina 2007. godine u Novom Sadu, osvojio si zlatnu medalju.

Da, kao što sam već rekao, trener Muta Nikolić je Mačvana, Katnića i mene uvrstio u godinu dana stariju selekciju koja je izgledala moćno. Tu su bili Jeremić, Bobi Marjanović, Stefan Marković, Čakarević, Raduljica, Despotović…

U finalu ste se na najbolji način revanširali Amerikancima za poraz u grupi.

Jeste, oni su nas savladali u grupnoj fazi takmičenja i važili su za glavne favorite za osvajanje prvog mesta. Tako su i igrali tokom čitavog prvenstva. Onda je došla ta famozna finalna utakmica gde je proradio srpski mentalitet. Igrali smo na sve ili ništa, Spens je bio pun, imali smo ulogu autsajdera, ali odigrali smo jedan fenomenalan meč.

I dalje se prepričava kako je Stojačić nadigrao Stefa Karija…

Jeste, mi smo se tada međusobno čuvali, a ja sam dao sve od sebe, malo ga tukao, malo bio bezobrazan. On je objektivno i tada bio bolji igrač od mene, ali je odigrao, sigurno, najgoru partiju na tom svetskom, a ja najbolju.

Kad vratiš film, čega se najradije sećaš povodom tog trijumfa? Bio si jedini Novosađanin u ekipi.

Prvo, oni su tad imali opasan tim. Pored Karija, tu su bili Majkl Bizli, DeAndre Džordan, Dion Tomson, Beverli. Ovakva ekipa bi i sad igrala plejof NBA lige. Međutim, Jeremić je odigrao fantastično, Mačvan, kasniji MVP prvenstva, takođe, svi smo imali neku svoju ulogu. Početak prvenstva i nisam odigrao baš najbolje, ali kako smo se bližili završnici, postajao sam sve bolji, pa sam bio najbolji u najvažnijim momentima.

Naravno, to što sam bio jedini Novosađanin u timu nosi posebnu neku slast. Prosto, pred svojom publikom sam igrao, pred punim tribinama, osam hiljada ljudi je gledalo utakmicu. Za mene je to doživaljaj karijere i nešto što ću pamtiti celog života.

Tri nedelje nakon osvojenog svetskog zlata, sa svojim vršnjacima popeo si se na krov Evrope u Madridu. U finalu ste savladali Grčku, koju je tada predvodio kasniji MVP prvenstva Kosta Koufos, sadašnji NBA igrač.

Pre toga, pobedili smo i Špance za koje je igrao Rubio, Hrvatsku je predvodio Bojan Bogdanović, tako da je to bila jedna dosta dobra generacija igrača koji će kasnije napraviti ozbiljne karijere. Katnić, Mačvan i ja smo se nakon SP u Novom Sadu, bez priprema priključili ekipi za evropski šampionat, tako da je svetska medalja starija tri nedelje od evropskog zlata.

Naredne godine, na U20 šampionatu Evrope u Rigi, ponovo si sa svojim saigračima osvojio zlato, i to, poprilično ubedljivo.

To je bilo baš, onako, dominantno osvojeno evropsko prvenstvo i opet smo nas trojica mlađih igrača bili priključeni starijoj selekciji. Razloge naše dominacije u tom uzrastu možemo tražiti u tome na koji način Srbija posmatra košarku. Za nas je košarka život ili smrt, što je sa jedne strane dobro, sa druge baš i ne. Lično, nisam pristalica da to tako treba da bude. Ovde, od najmlađih kategorija počinjemo da igramo takmičarsku košarku, pa taj takmičarski karakter bude izražen već dok smo u kadetima.

Iste godine, poneo si dres seniorskog nacionalnog tima na Stanković kupu u Kini. Da li si tada razmišljao na način da si ostvario dečački san?

To je bio revijalni turnir i nije bila najjača selekcija. Tada su u ekipi bili igrači koji su najpre bili na širem spisku reprezentacije, pa su tim činili mlađi košarkaši od kojih se u budućnosti očekivalo da budu okosnica državnog tima. E, sada, kada se setim toga, mislim da ipak nisam tada mislio da mi je to ostvarenje sna. Sigurno da sam osećao dodatni podstrek, ali za mene je to samo bio početak onoga što je trebalo da usledi.

Jedina mrlja u karijeri u mlađim reprezentativnim  selekcijama jeste EP 2009. godine gde ste zauzeli 11. mesto. Ti si bio kapiten te ekipe.

Jeste, to je najveća mrlja u mojoj karijeri i taj debakl je dosta uticao na mene. Dosta loših stvari je zadesilo tu reprezentaciju. Katnić se povredio pred prvenstvo, Mačvan je priključen univerzitetskoj selekciji, ja sam doživeo potres mozga na jednoj utakmici, probudio sam se u bolnici. U meču odluke protiv Turske, realno, bio sam jedan od glavnih krivaca za poraz. Moja loša igra posledica je lične nedovoljne posvećenosti tom prvenstvu, sada to mogu da kažem. Baš u tom možda i najvažnijem trenutku moje karijere me je uhvatio period lutanja i bežanja od direktnog suočavanja sa problemom. Verovatno zbog prevelikog pritiska koji sam sam sebi nametnuo. Verujem da nisam bio 100% spreman za taj šampionat.

Tada si već igrao na najvišem nivou, igrao si u Megi, gde si proveo tri sezone.

Mega je poznata da pruža šansu mladim igračima da se afirmišu, pa je to za mene bilo značajno iskustvo da sam bio lider tih godina i da sam imao toliku minutažu. Bio sam drugi strelac lige, došli su i ti reprezentativni uspesi, pa su onda krenule razne priče šta se sve može očekivati od mene. Uradiću ovo, potpisaću onaj ugovor. To je sve delovalo kontraproduktivno na mene i počeo sam da se tražim u vankošarkaškim oblastima. Mege se sećam kao najvećeg uspona, ali i kao početka pada moje karijere. Poslednje godine sam bio među najstarijim igračima, sa mnom su bili Jelovac, Anđušić, Jaramaz. Finiš te sezone odradio sam u Crvenoj Zvezdi i to je bio moj poslednji impuls da nešto napravim u košarci.

Igrao si i u Partizanu i u Zvezdi. Šta za tebe predstavlja to što si nosio dres oba večita rivala?

Mogu da kažem da sam navijač Partizana, ali dok sam nosio dres Zvezde, bio sam najveći Zvezdaš. Nisam ostrašćen i nisam imao problema sa tim. Žao mi je što nisam odigrao zvaničnu utakmicu za Partizan, ali dok sam derbije igrao za Zvezdu, nikako nisam bio navijač crno-belih.

Posle Zvezde, prelaziš u kragujevački Radnički gde si bio u timu sa rođenim bratom, Strahinjom.

Da, odigrao sam jednu sezonu tamo. Početak sezone je još bio i dobar, nakon toga bilo je sve gore. Tada sam već bio nezainteresovan za košarku, okušao sam se u drugim stvarima. Završavao sam dva fakulteta, učio da sviram klavir, želja za igrom se gasila. Tako se sećam tog perioda.

Međutim, vratio se u Novi Sad i u Vojvodini provodiš dve sezone, gde ste oba puta bili najbolji u domaćoj ligi, a izborili ste i plasman u ABA ligu.

Vojvodina je tad napravila prilično respektabilan tim koji bi u sadašnjoj ABA ligi imao zapaženu ulogu. Sa mnom u ekipi bili su Kalinić, Radovan Marković, Bunić, Filip Čović jednu godinu, Boltić, Dunđerski, Ivelja druge godine… Osvajali smo ligu ubedljivo, te druge sezone glavni takmac nam je bila Mega koja je u svojim redovima imala Bobija Marjanovića, Micića, Drču, Dangubića.

Ne bih da zvučim prepotentno, ali tada je to za mene bio korak unazad, tako da su se mnogi neuspešno trudili da me privole da se više zainteresujem za košarku. Za mene je to bilo prosto odrađivanje posla.

U 23. godini, nakon osam seniorskih sezona rešio si da prekineš košarkašku karijeru i posvetiš se akademskom obrazovanju. Kakve su okolnosti dovele do takve tvoje odluke i kakva je bila reakcija ljudi iz tvog okruženja?

Neki bi rekli da je to najluđa odluka, ali što se mene tiče, reč je o najboljoj odluci u mom životu. Reakcije su bile podeljene, retko ko je bio srećan zbog toga što sam prestao sa košarkom da bih upisao i treći fakultet. Bio sam zasićen košarkom, nije mi se igrala, nisam je ni voleo više. Resetovao sam sve i počeo iz početka. Rešio sam da se posvetim nauci pa sam upisao mehatroniku (robotiku) na Fakultetu Tehničkih Nauka u Novom Sadu.

Tri godine si bio košarkaški neaktivan, da bi se posle vratio u Vojvodinu iz puke želje da im pomogneš da se domognu prve lige. Sa tobom su to i uspeli, a ti si proglašen za MVP lige.

Tri godine ja nisam potrčao. Zatim me je moj sadašnji saigrač iz ekipe Liman Tesla Voda, Aleksandar Ratkov, pozvao da igram basket 3×3 za FTN, gde smo mi počeli da osvajamo nekoliko turnira zaredom po Srbiji. Onda je usledio poziv od strane Vojvodine, ali ja sam tad radio na fakultetu na nekim projektima. Rekao sam im da ne mogu da se maksimalno obavežem i da ne mogu da budem redovan na treninzima, čak ni na nekim utakmicama. Čelnici kluba i trener su prihvatili takav moj angažman.

Iz takvog jednog neprofesionalnog odnosa se meni vratila ljubav prema košarci, jer sam ja igrao isključivo onda kada sam želeo. Potrefilo se da kada sam završio sa ispitima u prvom semestru, nisam imao više obaveza na faksu, tako da sam u špicu sezone mogao da doprinesem timu. Odigrao sam izuzetno dobro taj deo takmičenja, zaređali smo 8, 9 pobeda, pa smo par kola pre kraja obezbedili povratak u KLS. Proglašen sam i za najkorisnijeg igrača lige, i mogu reći da mi je to najemotivnija nagrada i najemotivnija sezona koju sam u životu odigrao.

Nova sportska era za tebe počinje povratkom na početak, odnosno pikanju basketa na betonu. Kako ti je sve u prvi mah izgledalo? Da li ti je bilo čudno ili si imao osećaj, ok, ovo sam radio pre 15 godina, nastavljam kako sam i započeo?

Ratkov i kolege sa fakulteta pozvali se me da igram za univerzitetski tim, čak ne ni oficijelna 3×3 takmičenja. Tu 2016. godinu mogu okarakterisati kao probnu, gde smo se upoznavali i igrali još uvek na amaterskom nivou, menjali smo igrače, ali i osvajali turnire. I FIBA nas je pozvala da učestvujemo na jednom međunarodnom turniru u Lozani, gde smo izgubili u polufinalu.

Nije mi bilo teško da se adaptiram, jer što se fizikalija tiče, ovo je sport za mene. Ja sam teški bek, poprilično dobar u igri jedan na jedan, što je u basketu veoma izraženo jer nema strane pomoći. Stvarno sam se pronašao i brzo prilagodio ovoj igri.

Godina 2017. je prekretnica za vaš tim.

Tako je. Lično, još uvek nisam bio načisto da ću ovako aktivno igrati basket, čak sam i saigračima saopštio da nisam siguran da ću moći da postignem sve. Bio sam zauzet naukom, osvojili smo državno prvenstvo u robotici, odakle i potiče moj nadimak Mr. Robot. Sezona je za nas počela kad nas je FIBA pozvala da idemo na turnir u Mongoliji. Tu sam se premišljao, mislim se, šta ću ja sad da idem u Mongoliju da igram basket? I onda meni deda kaže: “Ma, idi u tu Mongoliju, kad ćeš sledeći put ići tamo? Ideš i vidiš kako je tamo.” Mi smo tada bili ekipa bez sponzora, platio sam karte do Ulan Batora, pa sad šta bude bude. Trenirali smo možda tri, četiri dana pred turnir, ali nas je sreća pogledala, pa smo kao autsajderi došli do finala gde smo trojkom Ratkova u produžetku pobedili favorizovani tim Novi Sad Al Wahda. Time smo stekli uslov da se pojavimo na Masters turniru.

Nakon toga, seli smo i razgovarali o tome šta ćemo dalje. Zaradili smo i neki novac, pa ‘ajde da probamo. Počeli smo i da ozbiljnije treniramo, pa smo nakon početnih slabih izdanja na turnirima u Kanadi i Japanu, osvojili zaredom Meksiko Siti i Debrecin. Te sezone bili smo pravo iznenađenje, dobili smo i nagradu za tim koji je najviše napredovao, jer smo praktično od nule došli do treće ekipe na svetu. Dobio sam i nagradu za najboljeg igrača čitave sezone, imali smo najduži niz bez poraza, zbog svega toga FIBA  je odlučila da meni dodeli MVP titulu.

Prema tvom mišljenju, u kojoj meri se razlikuju basket i košarka?

Razlika je ogromna. Prvo, za odbranu u basketu se može reći da je pola rukomet pola košarka, dok su napadi mnogo brži i dinamičniji, jer od momenta kad pipneš loptu ti imaš samo 12 sekundi da šutiraš na koš. Nikako ne mora da znači da neko ko je dobar igrač u košarci je i dobar igrač basketa i obratno. Zatim, razlikuje se u načinu fizičke pripreme za turnire, potpuno je drugačija vrsta umora. Neko ko je spreman za sezonu 5×5, posle dva basketa se raspada.

Veća je i sloboda koju igrač ima tokom igre. U košarci trener postavlja akcije, dok se u basketu sve toliko brzo dešava da ti ne ostaje mnogo vremena za to.

Iako smo kao profesionalni tim ove godine doveli trenera Milana Isakova, coaching je zabranjen, kao i u tenisu. Najbitniji je individualni kvalitet igrača koji znaju da igraju 3×3 i njihova međusobna uigranost.

Da li ti basket predstavlja veće zadovoljstvo i uzbuđenje u odnosu na košarku?

U ovom trenutku, sigurno da. Basket je fajterski sport, sve kratko traje, turnir se završi u dva dana, mnogo je dinamičniji sport. Nije kao u košarci, jedno kolo sam dobar, drugo loš, ovde je turnir za turnirom, nema vremena za greške. Ukoliko ne kreneš dobro, kasnije se teško vraćaš. Adrenalin je veći.

Ove godine si bio član reprezentacije Srbije koja je na svetskom prvenstvu na Filipinima osvojila zlatnu medalju. Prema mom mišljenju, ti si najzaslužniji za to prvo mesto.

Prvi put je naš košarkaški savez odlučio da napravi selekciju potencijalnih reprezentativaca, pa su se na SP našli top četiri igrača u tom momentu. Za mene je to svojevrsno ostvarenje cilja u datom trenutku. Dao sam sve od sebe da igram za nacionalni tim i u tome sam i uspeo. U principu Srbiju su predstavljali članovi ekipe Novi Sad Al-Wahda i ja sam im se priključio. Prihvatio sam ulogu koja mi je namenjena, jer su oni imali više iskustvu i osvojenih turnira od mene. Mnogi su sumnjali kako će to izgledati na terenu zbog nekih ranijih dešavanja na terenu i van njega, jer mi smo i najveći rivali, igramo za dva najbolja tima po rejtingu. Prioritet nam je bila zlatna medalja i to smo i ostvarili.

Nedugo potom održano je i evropsko prvenstvo, ali tada nisi učestvovao u srpkom timu. Razlog?

U momentu predavanja spiska potencijalnih kandidata, ja sam bio prvi igrač na svetu. Međutim, odlučeno je da ne budem u reprezentaciji pod obrazloženjem da oni pokušaju da osvoje Europe Cup, jer im je samo to nedostajalo. Iskreno mi je krivo, jer sam u vreme evropskog prvenstva bio u mnogo boljoj formi u odnosu na svetsko prvenstvo. Više sam zasluživao da budem član reprezentacije na osnovu svojih igara na prethodnim turnirima. Nadam se da će sledeće godine biti postavljeni jasni kriterijumi po kojima će se birati članovi nacionalnog tima.

Trenutno ekipa Limana zauzima prvu poziciju u Masters seriji, a ovogodišnji ste osvajači i državnog prvenstva.

Jeste, to državno prvenstvo je jače od mnogih turnira Masters serije, pa nam to zaista predstavlja pravi podstrek. Imamo dva osvojena turnira i još tri puta smo gubili u finalu…

I to sva tri puta od ekipe Novog Sada

Jeste, sva tri puta od njih. Bilo je uvek na jednu loptu, bilo je tu i nekih nesretnih poraza. U Lozani smo bili najbliži, imalo smo šut i zicer za pobedu, ali ipak su oni slavili na kraju. Ipak, smatram da je sezona za sad veoma uspešna, očekuje nas turnir u Maleziji, gde imamo šansu da budemo prvi nosioci na završnom Mastersu u Pekingu, budući da ekipa Novog Sada nije obezbedila učešće tamo.

Individualno, po rejtingu, trenutno si drugi igrač na svetu, posle Dušana Domovića Buluta. Strašan je rivalitet između vas dvojice.

Taj rivalitet je poprilično eskalirao nakon mog proglašenja za MVP sezone, ali u pitanju je pravi sportski rivalitet. U jednom trenutku FIBA je na društvenim mrežama postavila pitanje ko je najbolji basketaš u Srbiji.

Bulut je prva ličnost ne samo basketa kod nas, nego u čitavom svetu i da nije njega, verovatno ni sam sport ne bi došao do ovakvog nivoa popularnosti.

Ima ogromnu bazu fanova, pa je u toj anketi on pobedio dobivši više glasova od mene. Usledile su neke prozivke, pa sam ja odgovorio da bih voleo da javno odigramo jedan na jedan. I dalje stojim iza toga, pa još uvek čekam da li će se druga strana odazvati. Prošli put je izbegao taj odgovor rekavši da ne želi da igra protiv nekoga ko svira klavir. Tada su tenzije bile zaoštrene, ali sve se vratilo u normalu. Mislim, oni su bili neprikosnoveni, i onda je došla jedna ekipa, još iz istog grada i pomrsila im račune.

Kako objašnjavaš činjenicu da dve ekipe iz istog kvarta jednog grada u Srbiji dominiraju svetskim basket terenima?

Tu najviše zasluge ima ekipa Novog Sada i Bulut lično, jer su fenomenalnim marketinškim potezima doveli basket 3×3 na ove grane gde je sad i zbog toga prema njima gajim ogroman respekt. Mi smo mogli da gledamo njih kako oni to rade, da učimo od njih, pa nam je to i bio motiv, da probamo da budemo bolji od njih. Nekada smo i trenirali zajedno, sada od toga nema ništa, ali oni su zaista zaslužni što je i stvorena i ekipa Limana.

Basket 3×3 je postao olimpijski sport i svoje inauguralno takmičenje imaće u Tokiju 2020. godine. Da li imaš ambicije da se pojaviš na OI? Ako se slažeš, tamo bi naša ekipa bila prvi favorit za titulu olimpijskog šampiona?

Ovaj sport se razvija nenormalnom brzinom i mislim da će sledeće godine biti već za 50% jača konkurencija, pa tu ulogu ne treba olako shvatati. Ipak, Srbija će biti najveći favorit, ma ko bio u sastavu.

Lično, učešće na Olimpijskim igrama je moja glavna motivacija i najveći razlog zbog čega sam počeo profesionalno da se bavim ovim sportom.

Prestao sam i da radim u jednoj kompaniji, posvetio sam se maksimalno tom cilju, da budem u nacionalnom timu u Tokiju. To bi bilo ostvarenje mog sna.

To je tvoj ultimativni cilj?

Posle svih tih lutanja koje sam imao u karijeri i životu, moj cilj je da u određenom trenutku dam svoj maksimum. Ne želim više da se razlijem na tri različite strane, već da me određeni motiv vodi ka jasnom cilju. Moja intimna želja što se košarke 5 na 5 tiče jeste da odigram jednu sezonu za Partizan, makar i za džabe, samo da vidim koliko mogu. Smatram da sam ostao nedorečen, nisam pokazao sve što mogu u košarci i mislim da bi se mogli iznenadili onim šta još mogu da postignem na košarkaškom terenu.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Jelena says:

    Divan tekst. Stefanu svu sreću želim u daljoj karijeri, a uspesi su neminovni sa takvim igračima.

  2. Bgd says:

    Dugo nije bilo ovakvog teksta. Svaka cast Stefanu

Ostavite komentar:

Slični članci: