Da li imate preko 18 godina?

Srđan Popov kao Sergio Lounge kao Srđan Popov

Pored priče koja stoji iza alterega Sergio Lounge-a, njegovih naočara i magične tastature, Srđan nam otkriva i kako izgleda posmatrati publiku iz perspektive izvođača i profesionalnog muzičara.

16
0

Sergio Lounge je muzički projekat Srđana Popova, njegovo drugo ime i prostor izražavanja. Razgovarali smo sa njima dvojicom – o stvaranju, sceni, osećanjima. 

Sergio Lounge je alterego Srđana Popova. Upoznaj nas sa njima dvojicom.

Sergio Lounge je nastavak moje ličnosti, u njega sam skupio i fokusirao osobine koje volim da primetim kod sebe, a izbacio stvari koje me nerviraju. Sergio je mnogo bolji na bini od mene, sigurniji je u to šta radi, pomalo arogantan i bez dlake na jeziku. A Srđan je pristojan momak, odgovoran i vredan, samo ima malo uvrnut smisao za humor. Otud i Sergio.

Kako si ovih dana? Čime se uglavnom baviš?

Trenutno ne radim mnogo toga. U proteklom periodu sam radio dosta različitih stvari, uglavnom usko vezanih za muzičku produkciju – sa Fish in oil na njihovom novom albumu, sa Autoparkom na novom singlu, sa Weird Fishes na njihovim pesmama. Takođe, učestvovao sam u izradi novih pesama benda MAiKA, radio sam sa novim bendom Han Oslo, na njihovom prvom singlu, kao i sa bendom About Lorna. Željno iščekujem prvi album benda Coucou Abel, što je bend koji imam sa svojim bratom Pavlom.

A naravno da je tu i Sergio Lounge, najbitnija stvar za mene, i time stižem da se bavim u međuvremenu. Večito radim na novim pesmama, spremam se za snimanje novog albuma koje će biti tokom novembra.

Čemu se raduješ?

Radujem se kad završim stvari. Pošto imam dosta posla i volim da se posvetim svemu, prilično me rasterećuje saznanje da sam nešto završio, da je izbačeno u javnost. Omogućava mi da nastavim da razmišljam o nečemu novom, a to je uvek uzbudljivo.

 

Koje emocije imaš par minuta pred izlazak na binu?

Uvek je uzbudljivo pred nastup. Srećan sam kad sviram, kad imam priliku da postanem Sergio. Potrebno mi je neko vreme da bih ušao potpuno u taj lik, i to je ono čime se trudim da se bavim pred sam nastup – da prizovem lik Sergio-a u sebi, koji će da izadje na binu pun entuzijazma, sigurnosti i harizme.

Šta sve publika ne može ni da pretpostavi da izvođači vide sa scene?

To jako zavisi od same scene – postoje bine sa kojih jasno mogu da ugledam svaku individualnu reakciju u publici. I publika često toga nije svesna, da ih posmatram, da im pratim reakcije. Pošto je to šta radim pomalo neuobičajeno, ugledam ponekad nekoga ko sa puno pažnje, jako zbunjeno, posmatra šta se dešava na stejdžu, pa onda namerno fiksiram pažnju na njega/nju i uradim nešto neočekivano (šta tačno, zavisi od momenta) samo zato što mi je mnogo zabavno da dalje pratim tu reakciju. Zabavlja me kad vidim nekoga da se muči da shvati šta ja to tačno radim i zašto.

Koji su ti najveći strahovi pred nastup?

Uvek postoji rizik da nešto ne radi na bini, a stvari su dodatno otežane i rizične zbog mog izbora instrumenta i specifičnosti samog nastupa i postavke. Koliko god se spremili pred nastup, osigurali u slučaju raznih problema, povremeno se dešava da nešto ne radi, pa mi to neretko okupira misli pred nastup: šta sve može da podje po zlu i kako to da sprečim.

Najneočekivaniji događaj na sceni?

Najveće iznenadjenje na nekom koncertu koje sam doživeo se nije dogodilo na sceni, već ispred nje. To je bilo u Zagrebu, kad sam ugledao u publici ljude kako nose Sergio Lounge naočare – one bez jednog stakla. Prvi put sam se osetio kao neki trendseter, bio je to dobar osećaj.

Koja je tvoja omiljena odevna kombinacija za koncert?

Kroz jedan jako dugačak proces razmišljanja, došao sam do zaključka da je najbolja odevna kombinacija za Sergio-a ona najjednostavnija: crna košulja, crne pantalone, ponekad i crni sako. Jedino u toj kombinaciji ima smisla kad stavim preko ramena tu veliku šarenu tastaturu – tad stvarno može da dođe do izražaja. Za bend isto volim da su obučeni u neutralne, ali elegantne varijante, i tu se izbor svodi uglavnom na sakoe. Često ih teram da zavrnu rukave na tim sakoima, to mi je iz nekog razloga baš šmekerski.

Koliko se Srđanov stil razlikuje od Sergevog?

Dosta se poklapaju, obzirom da dolaze sa istog mesta, iz iste glave. Sergio je samo malo otvoreniji u tome, što je dobro za scenu.

A koliko njih dvojica utiču jedan na drugog svakodnevno?

Sergio se jako retko pojavljuje van bine, tako da ne naročito. Najviše je mene uticalo saznanje da tako nešto postoji u meni, i da je ta moć transformacije jako dostupna. Otvorilo mi je neke druge karakterne osobine za koje nisam znao da sam sposoban.

Šta misliš da bi bio da se ne baviš muzikom?

Verovatno nešto dosadno, programer ili možda montažer. To su mi bila interesovanja pre nego što sam se u potpunosti posvetio muzici. A možda bih potpuno poludeo i krenuo da se bavio pisanjem, što mi je isto bila velika želja kad sam bio tinejdžer.

Šta bi voleo, a ne smeš da probaš?

Hm, nisam naročito ekstentričan po tom pitanju, ne padaju mi na pamet varijante koje ne bih smeo čak ni da probam.

Da li postoji život na drugoj planeti i ako da, kako izgleda?

Parafraziraću Artura Klarka u njegovom prologu za reizdanje “2001: Odiseja u svemiru” (pošto ne mogu trenutno da nađem knjigu na polici): Koliko god se trudili da zamislimo nešto tako neverovatno kao što je neka druga vrsta života, koliko god bili kreativni u tome, istina će uvek biti daleko neverovatnija od bilo koje fikcije. To razmišljanje mi daje dosta inspiracije i jedan je od razloga zašto toliko volim da čitam naučnu fantastiku. Ako doživimo to u naše vreme, neće ličiti ni na šta što smo do sada mogli da zamislimo, jer su nam razmišljanja neminovno ograničena na ono što nam je poznato i dostupno našim čulima i razumom.

Sviraš kontrabas, flautu, basgitaru, klavijature, a na sve to si odlučio da zasviraš kompjutersku tastaturu. Kako ti je to palo na pamet?

Nijedan od tih instrumenata ne sviram virtuozno, niti sam ikada stremio ka tome. Te instrumente rado sviram kao prateći član benda, ali nikad kao frontmen. Tastatura je došla potpuno slučajno, sticajem okolnosti, dok sam u početku razmišljao na koji način bih mogao da izvodim pesme Sergio Lounge-a. Trebalo mi je nešto što je otkačeno, ali opet i dovoljno muzikalno i svirljivo. Ugledao sam tu tastaturu, zamislio je kako je držim kao gitaru, kao keytar, i sve je imalo smisla.

Koje su neke od najluđih reakcija na ovu zamisao?

Uvek su mi smešni ljudi koje to nervira, kao da ih vređa to. Srećom, retki su. Jednom prilikom sam čak dobio komentar da sviram tastaturu zato što ne umem da sviram nijedan drugi instrument. U početku su me jako zabavljale reakcije ljudi koji me poznaju, da gledam tu količinu zbunjenosti kod njih. Niko nije tada očekivao da ću uraditi tako nešto. Vremenom su se valjda navikli.

Šta od predmeta bi još voleo da možeš da pretvoriš u instrument, ali je nemoguće?

Pa ništa nije naročito nemoguće pretvoriti u instrument, samo je pitanje koliko je praktično potruditi se za to. Skoro sam imao unplugged nastup gde sam svirao pisaću mašinu, što je unplugged varijanta tastature, zar ne? :) Povezao sam je na taj način da sam puštao neke semplove sa nje i to je bilo dosta zabavno, ali i prilično nepraktično sa izvođačke strane. To sam uradio više kao foru, manje kao nešto što stvarno ima smisla uraditi. Tastatura recimo ima dosta smisla kao instrument, dozvoljava neke stvari koje su nemoguće na drugim, konvencionalnijim instrumentima.

Za koja tri događaja u životu bi rekao da imaju najveću uticaj na tebe danas?

Prvi događaj bi bio povratak u Beograd, kad sam kao tinejdžer upoznavao grad, ljude, a najviše od svega samog sebe kroz tu interakciju. Drugi je kad sam upoznao i zaljubio se u moju prvu veliku ljubav – kad smo krenuli da živimo zajedno i na jedan prilično naivan način razmišljamo o budućnosti. Taj odnos me je dosta oformio kao ličnost i razlog je zašto sam krenuo da volim i pravim ljubavne pesme. Treći događaj je bio kad sam se zaposlio u studiju u kojem sam i dalje, HillRiver Studios, i kad sam prvi put krenuo da shvatam šta to znači biti profesionalni muzičar i producent u Beogradu.

Koja ti je najurezanija uspomena sa muzičkih početaka?

Moji muzički počeci su bili baš davno – kad sam imao 9 godina sam bio u bendu Sve ili ništa, koji je tih ranih 2000-ih imao dosta uspeha, delom zbog toga što smo bili deca koja su svirala svoju autorsku muziku, i to smo radili sasvim solidno za svoje godine. Sećam se prvog koncerta, svirali smo dve pesme, a naš bubnjar je tad prvi put seo za pravi set bubnjeva – do tad smo koristili kante izlepljene selotejpom. Sećam se snimanja prvog demoa, na moj deseti rodjendan. To mi i dalje ostaje jedan od najdražih snimaka, pošto je potpuno autentičan, savršeno oslikava naše tadašnje muzičke domete. I zapravo rezultat uopšte nije loš, naročito kad se uzme u obzir da smo svi imali po 10, 11 godina. To su bili sami počeci, ostatak je priča za neku drugu priliku.

Šta je neki od najpaklenijih planova za budućnost?

Uf, spremam svašta za narednu koncertnu sezonu – do sledeće godine proširujem bend, uvežbavamo nove stvari, pravimo malo drugačiju koncepciju nastupa, jer nakon svih nastupa ove godine uvideli šta je ono što nam se najviše radi i što najbolje prolazi medju publikom. Pun sam ideja, jedva čekam da ih prezentujem javnosti.

Neki savet za kraj.

Potrebno je našoj sceni da ljudi krenu da budu dosta otvoreniji prema drugoj muzici. Žanr kao pojam nestaje, sve je odavno postala mešavina svega, a bavljanje tom temom može samo da bude povremena razonoda, ali ne i opterećenje kao što je nekada bilo. Muzika je toliko krupan pojam, toliko neraskidiv od naših života, toliko inspirativan, a tako često je uzimamo zdravo za gotovo.

Slušajte muziku drugih zemalja, šta to rade naše komšije, šta rade ljudi u Aziji, sve je to jako inspirativno. Šta su svirali ljudi 60ih, 70ih? Kako smo došli do ovog momenta u muzici? Koja muzika je trenutno najpopularnija kod nas? Šta možemo da naučimo iz toga, i koje kvalitete i lekcije ta muzika ima da nam ponudi? Da li stvarno poznajemo našu nacionalnu tradiciju? Zašto je balkanska muzika toliko popularna na zapadu? Šta su radili avangardni kompozitori sa početka XX veka? Šta rade danas? Tužno mi je kad vidim ljude zatvorene u svoj krug ljudi, u svoju scenu, kako se žale kako muzika nema ništa novo da ponudi. To je jako daleko od istine.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: