Da li imate preko 18 godina?

Le Studio: Vive le théâtre!

U novom dorćolskom prostoru Le Studija razgovarali smo sa Sanjom Maljković, direktorkom pozorišta i scenografom.

2
0

Le Studio, beogradski pozorišni kutak sa francuskim šmekom, ovu sezonu otvorio je u novom prostoru, u Poenkareovoj 26, gde se nekad nalazilo skladište PIK Vrbasa, tek nekoliko stotina metara dalje od starog toplog ušuškanog gnezda u Venizelosovoj. Sanja Maljković, direktorka pozorišta i scenograf, doktorand na Scenskom dizajnu na FTN u Novom Sadu, sprovodi me kroz scenu i publiku, sale za probe, fundus, radionice, garderobu, čak i malu kuhinju, ukratko – Le Studio sada ima sve ono o čemu mašta svaka nezavisna pozorišna trupa u Beogradu.

Divim se njihovoj istrajnosti, bez imalo zavisti, naprotiv – oni su za mene primer dobre prakse kako ostvariti svoje snove, a ostati dosledan sebi i svojim idealima. Verovatno samo oni znaju koliko su puta morali da ugaze u blato ne bi li ostvarili uslove u kojima mogu relativno bezbrižno da stvaraju, a činjenica da u Sanjinom tonu ne mogu da prepoznam nijedno loše iskustvo, nijednu žalopojku, u najmanju ruku mi imponuje.

Foto: Ivana Cutura

Sada, kada je pred vama početak, u novom prostoru, da li možeš da se prisetiš i ispričaš mi kako je izgledao prapočetak Le Studija?

Sanja Maljković: Le Studio je nastao delimično slučajno, kao što se i inače velike stvari u životu dešavaju. Žan-Batist Demarinji i ja smo se upoznali 2008. godine, potpuno sticajem slučaja, i proveli ceo dan zajedno. Na kraju tog dana, deleći oduševljenje glede zajedničkih ideala o pozorišnom stvaralaštvu, sklopili smo savez o zajedničkoj saradnji na njegovom projektu Pozorište Mediterana. Žan, inače poreklom iz Francuske, došao je u Srbiju sa namerom da realizuje jedan projekat i ode, kao što je prethodno radio u Maroku, a sada je to želeo da uradi u Bosni i u Srbiji. Ja sam se pridružila projektu čim smo se upoznali. Međutim, odmah smo se suočili sa velikim teškoćama i komplikacijama u produkciji (treba imati na umu da Sanja govori o vremenu pre 10 godina, kada je nezavisna pozorišna scena bila daleko manje razvijena nego danas, prim. aut.).

Za početak, skupili smo jako malo sredstava za ono o čemu smo maštali, a to je putujuće pozorište koje bi se bavilo važnim osetljivim društvenim i političkim temama, koje bi se decentralizovalo iz Beograda, i krenulo po manjim mestima u Srbiji. Taj stav je inače i danas važan za politiku Le Studija, da pozorište treba da bude dostupno i pristupačno svima, bez obzira na geografski, društveni ili kulturološki milje. Naša prva predstava bila je “Jedan zarez nešto” (o generaciji stasaloj početkom 90ih, sa raspadom sistema i vrednosti na kojima su vaspitavani, prim. aut.). Umetnički eksperiment, u bilo kom obliku, deo je naše priče – od produkcijskih modela, preko koncepata do saradnji sa drugim umetnicima. Tako je nastao i projekat „Slobodna dramska akademija“, sa ciljem da upoznamo druge ljude i da se usavršavamo učeći jedni od drugih.

Za svaku pozorišnu trupu san je da ima svoj prostor. Kako je Le Studio osvojio Beograd?

Le Studio je prvo bio u BIGZu kao škola. Sećam se kako je činjenica da imamo svoj prostor promenila u potpunosti naš ritam života i rada. Na prvom mestu, tu je griža savest da se taj prostor, ta privilegija, ne iskoristi do kraja svojih mogućnosti. A zatim, ništa manje važna, organizacija dogovora i ispunjavanja dužnosti. Kada više nije bilo moguće raditi u BIGZu, iznajmili smo prostor u Venizelosovoj, sa idejom da ga koristimo kao školu mjuzikla i glume i probnu salu u kojoj bi nastajale predstave za distribuciju po raznim scenama. Pozvali smo dvadesetak naših prijatelja na generalnu probu pred gostovanje naše prve predstave “Jedan zarez nešto”, sećam se, Žan je okačio neke reflektore koje je doneo iz Francuske i odjednom, desilo se pozorište. Ono što smo jako želeli, a nismo bili svesni da je moguće. U roku od mesec dana, Le Studio je nastao od štapa i kanapa. Žan je pravio klupice rasturajući stare ormane, skupljali smo jastučiće od baka i deka, koristili smo polovne reflektore donirane iz Francuske. Stvorili smo uslove za rad, bez ograničenja i pritisaka, u atmosferi koju smo brižno gradili, kako za stvaraoce, tako i za publiku. To nam je nametala i priroda ambijentalne scene u tom prostoru, publika je mogla da dodirne izvođače. To stvara vrlo intiman odnos i nedvosmislen transfer.

Takva organizacija prostora bila je i za mene, kao scenografa, i ograničenje i izazov. Kada imaš skromne uslove, razvija se mašta, snalažljivost i razigranost. Ipak, mislim da sam za četiri godine, koliko je Le Studio postojao u Venizelosovoj, iscrpela sve mogućnosti tog prostora. Sada se još uvek navikavam na novi Le Studio, upoznajem njegova ograničenja i unapred se radujem novim izazovima.

Foto: Ivana Cutura

Sada Le Studio ima ozbiljnu infrastrukturu i bolje scenske uslove nego ikad. Kakve izazove to nosi?

Što se mene tiče, a mislim i ostatka tima Le Studija, trenutno je novi Le Studio funkcionalan, ali sređen na nivou osnovnih potreba. Sada je mnogo lakše organizovati sve aktivnosti Le Studija, i školu i probe, zanatske i tehničke radove i aktivnosti naših saradnika. Međutim, kao i Le Studio u Venizelosovoj, verujem da će se graditi polako, sa uživanjem, kao neka vrsta emocionalnog investiranja. Ima ljudi koji su bili veoma vezani za Venizelosovu, ali Le Studio čine pre svega ljudi. Prostor Le Studija je ukrašen našim porukama.

Koje predstave trenutno čine repertoar Le Studija?

Tri predstave su trenutno na repertoaru: „Istrajnost“, komad o balastu prošlosti i očekivanja od budućnosti, inspirisan komadom Šarla Vildraka i Kavafijevom poezijom; „Raspareni par“ komedija o muškim prijateljstvima, i „Tom Wait’s Woyzek“ koja je nastala u saradnji sa bendom Rain Dogs. Počele su probe za novu predstavu, a na proleće je u planu i veća produkcija u kojoj će se prostor razigrati, taman dok se malo uhodamo, jer otvorili smo tek pre mesec i po dana. Premijera se očekuje u decembru.

A šta još čini program Le Studija?

Jedan od meni dražih projekata je Late Night Show, muzičko-pozorišni program Le Studija koji je nedavno lansiran. U pitanju su koncerti koji se slušaju sa pažnjom sa kojom se gleda pozorišna predstava. Do sada smo imali zadovoljstvo da ugostimo Kralja Čačka, bendove Rain Dogs i Cave Dogs i Tamaru Jokić, našu glumicu koja je igrala Velmu u “Čikagu” sve dok nije otišla u Ameriku. Želja nam je da proširimo repertoar sa gostovanjima drugih nezavisnih produkcija sličnog senzibiliteta. Naša škola se i dalje održava. Ona nam je jako važna, jer je to način na koji stalno upoznajemo nove ljude i proširujemo tim saradnika, ansambl. U planu nam je da otvorimo i galeriju. Takođe, maštamo da otvorimo kutak za decu. Razvoj mlade publike važan nam je koliko i razvoj odrasle publike.

Le Studio čine Žan-Batist Demarinji (reditelj, pedagog, umetnički direktor), Bojana Đuričić (tehnika), Ivan Bobun (stolar, tehnika), Sanja Karić (dizajn), Mirko Jokić, Marko Petrović, Relja Pantić, Ilija Blagojević, Bojana Simić, Aleksandra Obradović, Biljana Mutavdžić, Kristina Simonović, Vladimir Tešović Aleksandar Mraović, Ana Ćuk (glumci), Gordana Simić (rezervacije) i Sanja Maljković (scenograf i direktor) kao i mnogi drugi saradnici i studenti.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: