Buč Kesidi – indi rok na srpski način

Nekoliko dana pred nastup na Mikser festivalu, razgovarali smo sa mladim nadama domaće muzičke scene, momcima iz benda Buč Kesidi. Evo šta su nam rekli o debitantskom albumu, muzičkim uticajima, saradnji sa drugim bendovima, koncertima, ali i tome ko najbolje vozi skejt, ko je zaljubljen u Grimes, a ko je od vernog obožavaoca postao punopravni član grupe. Kako bismo izbegli zabunu, kao malu napomenu ističemo da se na svim fotografijama bend Buč Kesidi nalazi u staroj postavi, sa Alenom na basu. Srđan, sa kojim smo razgovarali u ovom intervjuu, je novi basista i pojaviće se na foto materijalima u veoma skoroj budućnosti.

Za početak, može li svako od vas da se predstavi? Čime se bavite, kada niste na bini?

Srđan: Studiram pravo iz čiste strasti prema borbi protiv nepravde. Zabavljam narod istinitim pričama koje zvuče previše dobro da bi bile istinite. I mnogo uživam, i sa stilom.

Zoran: Studiram pozorišnu režiju na FDU i bavim se boksom amaterski. Svi vozimo skejt, ali ja vozim najbolje.

Luka: Ja studiram elektrotehniku i učim da brže rešavam Rubikovu kocku.

Zašto baš Buč Kesidi? Da li vam išta znače vestern filmovi? Da li filmovi, uopšte, imaju uticaj na vas?

Luka: Meni se dopalo zato što zvuči dobro na srpskom, kao ime benda, ne mora da ima smisla, ali zvuči dobro. Sviđa mi se i vestern konotacija zato što volim ritam vestern filmova i naša muzika bi trebalo da radi na isti način – napeto, brzo, naglo, nasilno, ali sve vreme opasno i kul.

Zoran: Buč Kesidi po Lukinom i mom omiljenom vestern filmu, Buč Kesidi po prvom filmu koji smo Luka i ja zajedno odgledali još dok smo tek krenuli da se družimo, upoznajemo i volimo. Volim ritmiku vestern filmova, vestern je dobar za kad se vratiš pijan posle grada pa uzmeš nešto da gledaš jer ti se ne spava.

Srđane, ti imaš najkraći staž u bendu, budući da si nedavno zamenio bivšeg basistu Alena Duša. Reci mi, da li je proces adaptacije završen i kakav je tvoj osećaj u vezi sa sviranjem u grupi?

Srđan: Adaptacija je prošla kao iz šale, zato što smo kao porodica – nas trojica, a i Alen, smo najburnije trenutke provodili zajedno tokom rane srednje škole; Alena dobro poznajem 15 godina, a Luku i Zorana samo malo kraće. Ukratko, družimo se blisko, što je skoro pa isključilo potrebu za adaptacijom. Jednostavno smo se okupili i u komotno kratkom roku – usvirali.

Zoran: Srđan mi je bio ortak iz klupe u srednjoj i sa njim sam napravio svoj prvi bend. Ako će neko da svira u Buč Kesidiju onda je to Srđan.

Prošle godine, objavljen je vaš debitantski album “Posesivno-ospulsivni hospul“. Sa ove vremenske distance, da li ste zadovoljni učinjenim ili mislite da je nešto moglo bolje da se uradi?

Luka: Često mi padne mi na pamet kako je nešto moglo drugačije da se uradi i iznerviram se oko toga. Ali siguran sam da je tako uvek kada stvaraš, nikad nećeš moći bez greške da preneseš nešto tako čisto kao što je ideja u stvarni svet, pa nastavljam da radim i uprkos tome. Ali sve u svemu sada kada čujem album zadovoljan sam, zapravo dopada mi se; mislim da smo napravili dobar album.

Zoran: Teško mi je da komentarišem svoj rad. Znam da smo se jako trudili da napravimo taj album, vežbali smo svaki dan i dobro se pripremali za snimanja. Postoje neke sitnice koje bih promenio ali se verovatno ne bi ni primetilo.

Kako izgleda vaš proces rada? Ko piše tekstove, kako nastaju pesme? Pretpostavljam da svako od vas daje određeni kreativni doprinos prilikom procesa stvaranja.

Zoran: Luka piše tekstove i muziku, ali mu se dosta mešam u to. Luka donese neki skelet pesme a ja neke “hukove” pa to spojimo i izdefinišemo. Nekad se desi da donesem neki tekst i akorde. Kad napravimo pesmu i dobro je uvežbamo onda pozovemo producenta Milana Bjelicu koji nam izbaci pola jer predugo traje ili nema smisla.

Luka: Glavna stvar je taj huk – nešto što će zagolicati slušaoca da se vrati pesmi, ili nešto što će da mu ostane u podsvesti. To dolazi slučajno, Zoranu ili meni. Zarazna melodija, rif, zapamtljiv deo teksta. Od toga gradimo ostatak pesme. Na ovom albumu sam ja pisao tekstove jer sam provalio odakle imam da vadim te priče, ali već neko vreme i Zoran piše pesme. Držim fige da će i Srđan krenuti da piše. Aranžmane posle radimo zajedno sva trojica, na probi, pa sa producentom, i na kraju u studiju.

Kada je u pitanju lirika i muzički stil, osećaj je da su na vas dosta uticali indie-rok gitarski bendovi sa početka 21. veka? Da li grešim? Možete li nam reći nešto više o tome?

Zoran: Verovatno ima velikog uticaja jer je to muzika koju najviše slušamo, ali nikad se ne trudimo da napravimo pesmu koja će da podseća ne neki bend ili da vuče na neki žanr. Takav način rada je besmislen i u većini slučajeva se neće napraviti dobra pesma već samo neki loš pokušaj ničeg.

Luka: Pa da, to je muzika uz koju sam ja odrastao, a onda od srednje škole Zoran i ja pratimo takve bendove i pronalazimo nove. To volimo da slušamo, to volimo da sviramo i to nam je u krvi. Ali pronalazimo uticaje sa raznih strana, štagod da najbolje radi posao za datu pesmu. Otvoreni smo za sve opcije, i uz zatvorenu povratnu spregu preko producenta i preko Stevanovića (iz studija Krokodil) širimo krug uticaja i različitih tehnika da se napravi ili odsvira pesma.

Vaš album, ukoliko se ne varam, objavljen je u digitalnom i CD formatu, za sada. Da li biste želeli da se jednog dana ime vašeg benda nađe na nekom vinilnom izdanju?

Luka: Ja bih izbacio ploču jedino ako je album snimljen za ploču – dakle analogno, na trake, i tako direkt na vinil – ne bih izbacivao ploču od digitalnog snimka, čisto da imamo ploču kao merch.

Zoran: Više bih voleo da je album na ploči ali nema veze, i CD je kul.

Pored samih pesama, mnogo pažnje posvećujete spotovima. Koliko je za vas značajan taj vizuelni momenat?

Zoran: Spotovi su bitna stvar danas jer je to najbolji način da ispromovišeš pesmu. Radimo ih sa ljudima koje znamo, koji nas kontaju i sa kojima se družimo. Veoma nam je bitno da se to što se snimi poklopi sa vajbom pesme.

Luka: Meni su spotovi podjednako važan deo priče koju pokušavamo da ispričamo kao bend, a uz njih i studijski rad i živi nastupi, i zato se toliko i posvećujemo svakom spotu, kao da je naše dete jedno malo. Bebica.

Vaš, prvi hit, ako se tako može reći, jeste “Jaa (imam plan)” koji sadrži stihove “Ovaj graad hoće žive da nas pojede / O daa, ovaj jad, / Ovaj graad će nas uništiti oboje”. Šta vam se sviđa u vašem rodnom Pančevu, a čime ste nezadovoljni, odnosno šta biste promenili?

Luka: Kapiram da je kao i u svakom manjem mestu, lepo je što je mali grad, osećaš se ušuškano, sve ti je blizu, znaš sve ljude. Ali onda kad upoznaš sve, postane mrtvo more, nemaš gde dalje. Izlasci su sve bedniji, jako retko se dogodi dobra svirka ili žurka, a nema ni prostora ni kreativne energije za to. Ok je za život, ali ne i za veće ambicije.

Zoran: Pančevo ima neke super stvari, ali je od skoro počeo da se raspada. Sve je manje dešavanja, nema svirki, nema većih okupljanja što je depresivno. Ima kul momenata (Pančevo Film Festival, Ex-teatar Fest…) ali su to samo trenuci u godini. Može bolje, ljudi su željni dešavanja kao i svuda.

Već nakon nekoliko početnih  nastupa uspeli ste da stvorite reputaciju kvalitetnog koncertnog benda, kako od strane publike, tako i od strane kolega. Veoma ste energični i ne štedite se na svirkama. Kako reagujete na takve pohvale?

Srđan: Ako će neko od ove dvojice ostati skroman i bez reči, javljam se kao doskorašnji fan i čovek s one strane bine, iz publike. Mislim da je nastup uživo stub ovog benda, jedna od najbitnijih stvari, pored kreativnosti koja nekako sa lakoćom izvire. Naravno da imamo još štošta da naučimo i trudimo se da ne gutamo pohvale bez samokritike, ali prvenstveno se u nastupima uživa. Bend uvek treba više da uživa od slušalaca.

Zoran: Volimo da sviramo, dosta vežbamo i trudimo se da zvuči pristojno.

Luka: Pa da, energični smo zato što nam se sviđa to što radimo; pisali smo pesme za koje nam je zabavno da ih sviramo, pa i nije teško.

Ostvarili ste odličnu saradnju sa Bojanom Slačalom, budući da ste u više navrata nastupali kao predgrupa za Stuttgart Online i Artan Lili? Šta za vas to predstavlja?

Zoran: Slačala je jako kul lik, mnogo volimo Slačalu! Artani i Štutgarti su dosta dobri bendovi od kojih možemo svašta da naučimo, skupimo fanove i tako to. Bilo je nezaboravno iskustvo da sviramo sa Artan Lilijem pred punim Mikserom prošle godine.

Sa kime biste najviše voleli da sarađujete u budućnosti? Bilo da su regionalni ili strani muzičari u pitanju.

Luka: Haim. Jednostavan a odličan bend, tri sestre sa gitarama, i zaljubljen sam u sve tri. A i nas je trojica, mogli bismo nešto da miksamo. Takođe Grimes, svirao bih joj bilo šta u bendu. Ili da radimo neke nove stvari zajedno. Bukvalno bilo šta. U nju sam isto jako zaljubljen.

Zoran: Hoćemo da radimo sa Bajagom ali Bajagu je teško uloviti.

Kako iz vaše perspektive izgleda trenutna muzička scena kod nas?

Luka: Pa znamo da 90% scene odavno čini neukusna, nemaštovita i zaglupljujuća muzika centrirana oko Grand produkcije i turbo folka. Tu su pare, oni prave koncerte za koje se publika broji u desetinama, stotinama hiljada. Sa druge strane imam osećaj da rok scena radi istu stvar već dvadeset godina, vrti se u krug i stagnira, i proizvod toga su mahom neoriginalne pesme i prosečni nastupi. Pravi se da je sama sebi dovoljna, a očigledno može bolje.

Srđan: Slažem se sa Lukom, ali ipak imam malo svetliji pogled. Mislim da se pre nekih desetak godina ipak počela javljati sitna i tiha nada za kulturu, i da se Grand/Pink antikultura polako tetura na sve krućim nogama, pod svojom sve većom debljinom. Narodu postaje muka da ga hrane glupošću i dekadencijom. Ali i dalje baš sporo to ide.

Zoran: Rokenrol scena se raspada. Trenutno vladaju beogradski bendovi koji misle da je bučno isto što i energično, ne trude se da nauče da sviraju nego im je postala fora to što ne znaju da sviraju svoje instrumente. Mada uvek postoji par odličnih mladih bendova kojima je potrebno više prostora: Vizelj, Moloa, ＲＯＧＩ, Mladi Džek…

Pred vama je još jedan nastup u Beogradu, u okviru Mikser festivala. Šta očekujete od te svirke, i uopšte, šta mislite o festivalima u našoj zemlji?

Zoran: Mikser Festival ćemo da pokidamo. Festivali su strava, ali je teško doći do njih pogotovu kad si nov na sceni i ne znaš nikog. Velika klopka je kad ti veliki festival ponudi da sviraš na nekom Demo konkursu. Ništa ne dobijaš od toga jer ti daju loš termin kad nema nikog, a oni dobiju popunjen lajnap i džaba bend. Mi smo u pregovorima sa nekim festivalima po Srbiji i regionu tako da će leto biti zabavno.

Luka: Manji festivali (kao što je Mikser) uvek mogu da imaju prijatna iznenađenja, uglavnom u vidu kvalitetnih regionalnih izvođača. Ali što se tiče svetskih imena, aktuelnih sviračkih nastupa, komšiluk to radi mnogo bolje. Evo ove godine InMusic u Hrvatsku dovodi Arcade Fire, Kasabian, Slaves… Jedini festival u Srbiji koji može da dovede takva imena je Exit, a on se umesto toga fokusira na mnogo jeftinije vidove zabave, elektroniku i drogu.

Srđan: Ima šunda, ima i kvaliteta. Za promenu, makar možemo da biramo, što nekada nije bilo moguće.

Na kraju, može li svako od vas našim čitaocima da preporuči neki novi bend ili album koji vas je oduševio u poslednje vreme?

Luka: Bend se zove The Lemon Twigs, skoro su izbacili prvi album. Sve rade odlično – pesme su im originalne i zarazne, ekscentrični su, imaju zabavne spotove, i razbijaju kako sviraju. Pritom momci imaju 17 i 19 godina.

Srđan: Trenutno mi na pamet pada samo jedno ime, i to sa domaće scene. Grupa Ti. Ima ih dvojica, i pojedinačno su na sceni već neko vreme, ali ova kombinacija “Ti” je meni nezamislivo osveženje. Spontano, kao od šale, momci napraviše revoluciju, genijalni su. Ko prepozna, složiće se.

Zoran: Rey Pila šuri i ne mogu da prestanem da ih slušam. To su novi Džulijan Kazablankasovi (The Strokes) ljubimci koji su previše melodični. On im je novi producent što se baš čuje. Preporučujem njihov novi “Wall of Goth” EP.

Autorka svih fotografija: Staša Bukumirović

Nastup benda Buč Kesidi na River stejdžu Mikser festivala zakazan je za 28. maj od 19h, a iste večeri svirke će održati Fikusi, Justin’s Johnson, kao i Jura Stublić i Film.