Veština u kojoj su ruke presudne

Rođen u Subotici početkom osamdesetih, Nemanja se preselio u Novi Sad gde je naučio frizerski zanat i otvorio svoj salon. Uz dugogodišnju vezu, provodio je više vremena u Beogradu nego u Vojvodini. U Prag je došao sa planom da ponovo formira svoje mesto, ali mu je sudbina odredila neku drugu putanju.

Zašto danas živiš u Pragu?

Prag je za mene idealno mesto. Ovde čovek ima slobodu koju zamisli. Mirno je i sigurno. Prvo sam došao probno na par nedelja. Odmah nakon toga sam rešio da se ovde preselim, tako da živim ovde od 2012. godine.

Kako ti je bilo na početku?

Od kada sam došao, sve je u mom životu krenulo naopako. Sve što sam do tada planirao, nije se desilo kako sam to hteo. Zato sam u par navrata imao egzistencijalne krize i razmišljanja o svemu. Tada sam prolazio kroz ona tipična psihoanalitična pitanja «a šta ću ja u stvari ovde? zašto sam došao? kako sada?» posle kojih sam upadao u mini-depresije. Voleo sam Prag, ali je pravo pitanje bilo «da li Prag voli mene?» zato što sam se konstantno borio da opstanem. Nisam pričao ni engleski, ni češki, bio sam bez kinte. Uprkos većem broju problema, nisam hteo da se vraćam za Srbiju. Jednostavno sam izbrisao tu opciju.

Zbog čega si otišao iz Srbije?

Nisam bio sretan, nisam imao izazova. Posao mi je išao dobro, ali jedino sam ja u krugu prijatelja mogao sebi da priuštim neki komfor. Na kraju i ne uživaš ako si okružen drugarima koji ne mogu da te isprate. Nezadovoljstvo i nemaština okruženja mi najmanje prija. Onda sam zatvorio svoj salon, prodao sve što sam imao, i počeo sve iz početka.

Da li si nastavio da se baviš istim poslom i u Pragu?

Jesam, šest meseci sam radio kod nekog poznanika. Nakon toga sam pokušao da se osamostalim ali mi nije krenulo. Dosta sam se mučio oko preporuka, mušterija, nabavke. Trenutno mi dolaze klijenti u stan, jer je posao u salonu zahtevan a ne mnogo fleksibilan – zavisiš od vlasnika, nemaš povlastice, plaćaš za mesto… Zato sam započeo neku novu priču, idem u radionicu kod majstora za ručno rađene cipele, i učim zanat kod njega.

Opet veština u kojoj su ruke presudne.

Uvek sam se divio elegantnim cipelama, ali nikada nisam prepoznao tu ljubav. Iako isključivo nosim patike, volim da vidim lepu cipelu, gledam kako je sastavljena. Dok sam živeo u Beču, naišao sam slučajno na staru radnju unikatnih cipela i zadržao se unutra skoro sat vremena, odušveljen svakim parom. Ali nikako nije dopiralo do mene da je ta moja fascinacija zapravo želja da se bavim time. Shvatio sam da stvaranje rukama ima neku posebnu dimenziju za mene, stvara osecaj koji me vodi kroz gradove, države i zanimanja. Tek kada sam se vratio u Prag, našao sam desetak obućara visokog kvaliteta, kontaktirao svakoga od njih sa ciljem da naučim sve o tome.

Koliko je to složen posao?

Najbrži proces izrade cipela traje minimum nedelju dana. Ali pošto radimo više pari uporedo, porudžbine šivenih cipela možemo da završimo tek posle više meseci. Radi se o visokoj modi. Samo varira vrsta kože, od koje zavisi i cena. Trenutno je nojeva koža omiljena. Lepljene cipele možemo da isporučimo već posle par meseci, i one su malo jeftinije.

Da li imaš neke ambicije u tom pravcu?

Da, imam viziju da napravim svoju kolekciju. Već sam počeo prve skice, i hoću da se bavim tim poslom. Sada sam konačno spreman da započnem novo poglavlje. Odlučio sam da ova godina bude moja godina. Dosta sam se glupirao.

Spomenuo si kako si živeo i u Austriji. Koliko dugo si boravio u Beču?

Oko pola godine. I tamo sam radio kao frizer u nekom balkanskom salonu. Tada sam prvi put izbegavao da kažem odakle sam poreklom, jer sam se nagledao svega i svačega, i konačno razumeo zašto nas u Evropi doživljavaju kao nekulturne seljake. A inače ne podnosim malograđanštinu. Zato sam i otišao, i ponovo se vratio ovde u Prag.

Šta ti se ne sviđa u Pragu?

Smatram da su Česi prilično depresivni, nisu nasmejani. Zato se i družim sa strancima. Smeta mi i nagla promena vremena, koja jako utiče na moje raspoloženje.

Zašto imaš dva stana?

Moja kuća je putujuća. Da imam mogućnosti, imao bih i tri, ne drži me mesto. Stan u kome se nalazimo koristim kao radni prostor, tu sam se uselio pre manje od godinu dana, i delim ga sa cimerom koji skoro nikada nije tu. Onaj drugi stan delim sa dobrom prijateljicom.

Da li te neka pesma podseća na zavičaj?

Bolje da ne pričam o domaćoj muzici. Javlja mi se na primer Jamie Woon, Night Air.

Da li se ponekad vratiš u Srbiju?

Samo sam dva puta bio tamo. Prvi put sam ostao tri dana. A skoro sam se vratio zbog neke povrede i ostao malo duže. Jedva sam čekao da ponovo nestanem.

Da li ti bar nešto ili neko nedostaje?

Samo vinjak, čvarci i turska kafa. Prijatelji mi svakako non stop dolaze u posetu, uvek imam goste, a oni mi i donesu pomenute namirnice.