Stara mesta: beogradske šeširdžije i kapadžije

Nakon što smo posetili časovničare i poslastičare, prirodnim putem došli su na red kapadžije i šeširdžije. Kako se bave nečim što nam je sve bliskije zbog modnih trendova, moramo primetiti da se nikada ne zapitamo o važnosti ovako jednostavnih i korisnih predmeta kao što su kapa i šešir. Tokom dvadesetog veka, kada su sve radnje koje smo obišli mahom i nastale, šešir je bio deo svakodnevnog oblačenja; ponajvišeposle Drugog svetskog rata. Dok se moda menjala, značaj, izgled, ali i stil šešira i kape se takođe transformisao, no – nije izgubio svoje mesto.

Šešir je u osnovi štumpa koja se navlači na kalup, kvasi se, ostavlja da se osuši i potom se pravi željeni oblik. Materijale svi uglavnom nabavljaju u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj i Turskoj. Što se tiče kupaca, nema pravila u starosnoj granici, a najintezivnije je, naravno, u jeku zime i leta. Svi šešire prave ručno i od prirodnih materijala (zimski – presovana vuna, presovana zečija dlaka, tvid; letnji – slama, pamuk) jer su ono što ih izdvaja upravo kvalitet i briga o mušterijama. Šešir ne bi trebalo da traje jednu sezonu, već godinama! Pored toga, svi vlasnici radnji u kojima smo bili aktivno sarađuju sa pozorištima, filmskim kostimografima i stilistima za razne modne editorijale. To iskustvo im je i nemerljiva reklama, a mi smo odabrali da u ovom tekstu predstavimo one koji su nam zapali za oko, bez ideje da tvrdimo kako su oni jedini ili najbolji u beogradskoj ponudi zanatlija.

ERCEGOVAC

Ulazimo u omanju radnju, koja na prvi pogled i ne deluje toliko skučeno, zbog ogledala kojima je prekrivena duž celog levog zida; kasnije saznajemo da enterijer nije kapitalno menjan, osim desnog zida na kom su dodate police za izlaganje šešira. Našli smo se sa Isidorom Todorović, koja je četvrta generacija Ercegovaca; pre nje su tu bili pradeda i prabaka, baka i njena majka sa kojom Isidora radi i od koje uči. Radnja se nalazi na Terazijamaod 1932. godine, ali se isprva otvorila 1927, kada je bila na uglu Kralja Milana i Kneza Miloša. Bilo ih je, zapravo, čak četiri na potezu od Knez Mihailove do Slavije, toliko su dobro išle prodaja i proizvodnja, ali se posle Drugog svetskog rata svepromenilo. Osim pomenutih, porodica je držala i jednu radnjuu Skoplju. Isidora nam je pomenula kako su ranije, mnogo pre pojave interneta, imali dva svetska putnika: jedan je išao po svetu i skupljao modne trendove koje je donosio u Beograd, a drugi je prodavao Ercegovac šešire. Danas, dve godine otkako Isidora aktvino učestvuje u radu i promociji, kaže da je zainteresovala i mlade da kupuju, a smatra da je ovo od izuzetnog značaja za radnju. Šešire ovde prave isključivo od prirodnih  materijala, a štumpe kupuju od jedne firme u blizini Firence.

KAPE BOŠKO

Na samom kraju Balkanske ulice nalazi se jedan od pet lokala koji su opstali od sredine prošlog veka – Kape Boško. Sreli smo se sa Natašom, Boškovom ćerkom, i saznali da je čovek čije ime nosi ovaj zanatski kutak pre pedesetak godina osnovao ovu radnju. Pored nje, ovde rade još i majka i sestra, koja i dalje šije na očevoj mašini. Izgled radnje odaje toplotu i ušuškanost, te se stiče utisak da osim kupovine kape, možete ostati koji minut duže, upravo zbog atmosfere i veoma prijatnog ambijenta. Dok smo razgovarali, ušao je muškarac, Italijan – zaključujemo po akcentu. Isprobavao je razne modele kapa, usput pričajući sa vlasnicom i pitajući nas koji mu bolje stoji. Nataša nam utom otrkiva da stranci nekako više kupuju, pritom im je i vrlo zanimljiv enterijer, pa zbog toga i turističke agencije dovode turiste. U tim situacijama, ona ispriča neki detalj iz istorijata radnje, pokaže nešto od alata, a ponekad i kako se pravi kapa. Nedugo potom ušla je i koleginica, koja je – kad nas je videla – prokomentarisala ,,da su opet došli da ih snimaju’’. Natašu je posebno obradovalo pitanje da li može da prepozna kapu koju je radila, pa je spremno rekla kako svaki majstor prepozna šta je stvorio. Za razliku od drugih, tim u Kapama Boško gleda da bira ,,domaće’’ materijale, premda priznaju da ih je sada dosta manje u ponudi, a i kvalitet nije isti. Što se tiče šešira i kapa, Nataša tvrdi da su srodni, ali nikako isti. Reklamu Kape Boško nemaju, jer im je dolazak novih mušterija po preporuci izuzetno bitan.

VESNA ŠEŠIRI

Dok ulazilmo u prodavnicu, srećemo dve bakice, očigledno stare mušterije, koje su došle po nove šešire. Prostor izgleda poput nečije dnevne sobe, sa foteljama i klupskim stolovima. Vlasnica je gospođa Vesna, koja je, kako kaže, samouka; već trideset godina pravi šešire, a od skora joj se i ćerka pridružila. Ranije su se nalazili u ulici iznad, a pre toga je počelo kao veleprodaja, u stanu. Pored ovog prostora u Kraljevića Marka, imaju i u Balkanskoj drugu radnju. Kod Vesne smo čuli za još jedan izuzetno neobičan materijal – morsku travu, od koje se prave letnji šeširi. Kad smo je pitali koliko je potrebno jednom šeširu da bude napravljen, Vesna duhovito odgovara da zavisi od raspoloženja. Ona bi najviše volela da radi kako ona želi, ali ipak priznaje da mora da prati trendove. Što se tiče porodičnog nastavka posla, stil joj se slaže sa ćerkinim, koja je, kako smo zaključili, najveća podrška – često je podstiče da radi i eksperimentiše sa detaljima i oblicima. Kako je rekla, pre tri godine došle su mušterije iz Turske i od tad joj uvek svrate kad su u Beogradu. Najviše je inostranih kupaca, a posebno iz Kanade. Pa ipak, najdraže joj bude kad dođu starije gospođe koje dovode svoj podmladak, a dodaje da uvek mogu da joj donesu i stari šešir da bi se napravio apsolutno nov oblik. Od svih saradnji koje su imale, prijatno ih je iznenadila revija na Šabačkom hipodromu na kojoj su učestvovale.

KAPA RADE

Da zađemo u radionicu i iz prve ruke vidimo kako se to pravi šešir uspeli smo kod Gorana, šeširdžije u radnji Kapa Rade. Došli smo kad su doručkovali ,,s nogu’’, pa smo imali  malo više vremena da osmotrimo kape i šešire u njihovim izvornim oblicima – štumpama. Možda zbog toga što je to radionica, stekli smo utisak da je kod Gorana izuzetno opuštena atmosfera; oni pričaju, zabavljaju se i razmenjuju novosti. Pored njega, tu su i majstor Aca, treća generacija kuće koja zajedno sa Radetovom živi od tog zanata, i Saška, prijatna plava gospođa koja pravi i pomaže. Goran je 2002. godine učio od majstora Đure Kneževića, koji je imao radnju u Vasinoj, i bio krojač takozvanog ,,narodnog odela’’za vreme Kraljevine Jugolsavije. Svake subote je dolazio u Hotel Moskvu da sa svojim duštvom popije kafu. Radnju je u Balkanskoj 28 pre Drugog svetskog rata otvorio šeširdžija Rade, pradeda Goranove supruge. Ona je 1950. godine izmeštena u broj 34, i od tada je ovde.

Ispričao nam je da se jednom, neke subote oko tri popodne, dok je zatvarao radnju, policijski auto sa rotacijom zaustavio ispred. Rekli su mu da samo on može da im pomogne i da mora hitno da pođe sa njima u hotel Mladost. Kada je stigao, saznao je da je član obezbeđenja generala afričke jedinice izgubio svoju šapku, a da mora da je ima narednog dana u osam ujutru, zbog neke vojne svečanosti koja se tada održavala u Beogradu. Tražili su mu da napravi identičnu, pri tome mu zabranivši da uzme nečiju drugu kao primer, jer su te uniforme bile za njih od izuzetnog značaja. Uslikao ju je i izmerio, a zatim je celu noć radio. Na najveći problem naišao je praveći znak koji je trebalo da izveze, te nije u potpunosti uspeo da ga ponovi, ali se naposletku nije primetilo. Pored te anegdote, Goran ističe da je vrlo zadovoljan svojim poslom, jer stiče dosta prijatelja, ali da svoju decu savetuje da studiraju, jer će ovom zanatu moći uvek da se vrate.

Kapadžije i šeširdžije u Beogradu su, svaki za sebe, izvrsne zanatlije, ali se njihovi ambijenti, ljudi koji ih čine i stilovi razlikuju. Cilj im je naravno, svima ponaosob, da se tradicija održi i ostane u porodici. Ono što je karakteristično za jednu ne važi za svaku radnju, čime se postiže raznovrsnost, autentičnost i manjak konkurencije. Činjenica da svaki majstor može da prepozna svoj rad na ulici ujedinjuje ih u, takoreći, svojevrsni umetnički gradski krug u kome svaki majstor čuva svoju tajnu.