Žena sa dva imena – cveće Milice Zorice Krstić

Ako prelazite pešački prelaz ka Trgu Republike, onaj na uglu Makedonske i Kolarčeve ulice, iza vas se nalazi zgrada Jugoexporta. Ispred ove zgrade, iz dana u dan, stacionirana i opuštena kao da je u pitanju ušuškana cvećara a ne prometna raskrsnica tik uz glavni trg, cveće prodaje Milica Zorica. Isključivo na ovoj lokaciji i od kada je bila sedmogodišnja devojčica, bez obzira na doba godine ili vremenske prilike. Ova improvizovana cvećara sigurno postoji u podsvesti svakoga ko je bar nekoliko puta prošao ovim delom grada, čak i ako taj neko nije obratio posebnu pažnju. 

“Ja sam žena sa dva imena. Krstić Milica je prvo a drugo je Zorica, isto Krstić. Rodila sam se u Grockoj pre 56 godina, ali sada živim na Karaburmi. Usvojena sam, i nisam odrasla sa svojim roditeljima. Kada sam imala dva meseca prihvatila me je jedna porodica ali im se nije svidelo moje ime, Milica – pa su mi dali ime Zorica. Sad me svi znaju kao Zoricu a ne Milicu. Cveće prodajem od svoje 7 godine, a sada imam 56. Prodajem stalno na ulici, nikad nisam htela da idem na pijacu, među ljude. Ovako mi je mnogo bolje, to je tačno to što volim.”

Kako u rubrici Predmeti imamo običaj da izdvojimo one koji su neophodni u određenoj delatnosti, ili su prosto lični, to neće biti izuzetak ni sada. Ovde se se svakako stvar vrti oko cveća. Zavirili smo u rano-martovsku ponudu, i zatekli sledeće primerke:

1. Ruže – “Ruže nisu odavde, uvezene su iz Holandije. Kako ne uvenu? Ne mogu da uvenu jer su one nešto specijalno.”

2. Narcisi  – “E narcisi već jesu, imam bele i žute pa ko kako voli…”

3. Visibabe – “Pa zna se šta je visibaba i šta ona donosi – proleće!”

4. Zumbuli – “Zumbuli mnogo lepo mirišu”

5. Mrežice – “Mrežice mogu da traju kolko hoćeš. Ne beremo ih ovde, stižu zajedno sa ružama iz Holandije.”

Delujete baš zadovoljno dok aranžirate sve ovo. Jel volite cveće?

Pa kako da ne volim, obožvam! Na ovom mestu sam godinama, i od ovoga živim. 

Za šta pletete te korpice?

Spremam za 8. mart. Korpice pravim, i buketiće ću isto da pravim. I sve ću da prodajem ovde.

A šta vam je ovo, jel može da se pipne?

To je sunđer za korpicu, tu se ubode cveće. Može da se pipne slobodno, šta god oćeš izvadi pa slikaj.

I dolazite svaki dan ovde?

Da, i leti i zimi i kad je kiša i kad je sneg.

A što baš ovde?

Pa eto tako što mnogo volim ovo mesto. Gledam onog konja tamo, gleda on mene. Ne mogu da živim bez ulice. A i ovde sam navikla, ne može niko da me pomeri odavde. Jedino bog kad me odvede kod muža tad ću da se pomerim, do tada neću.

Prijaju vam ljudi?

Da, ovde mnogo ljudi prođe, mnogo ljudi vidim. A i imam divne mušterije.

Imate mušterije koje dolaze stalno?

Kako ne kako ne, godinama! Svi me znaju, i vrabci i golubovi me znaju. Ja sam na ulici odrasla na ulici sam ostarila i umreću na ulici.

A gde ste naučili da pletete te korpice?

Sama sam naučila, još kao dete. Pa radila sam to od sedme godine. Dok mi je muž bio živ radila sam sa njim. On je radio u firmi a i radio je samnom, mi smo non stop bili u radnom odnosu. 14. marta će peta godina od kako je umro…ali bogu hvala imam decu i petoro unučadi, od sina troje od ćerke dvoje. I najsrećnija sam žena na svetu bogu hvala, jer su mi deca i unuci živi i zdravi.

Živi bili!