Kvadratni metar Tamare Krcunović

Tamara Krcunović je glumica. Ne postoji trenutak kad je poželela da bude glumica i ne seća se perioda kada nije želela da bude glumica. Za rubriku predmeti odvojila je neke od uspomena i sitnica koje su joj drage i koje je vezuju za određene događaje, ljude, projekte. Tamara se rodila u Beogradu ali detinjstvo provodi u Alžiru. Vraća se u Beograd na studije, a dan posle diplomiranja na Fakultetu Dramskih Umetnosti dobija poziv od dekana, stipendiju od Francuske vlade i odlazi u Pariz na njihovu akademiju. Tamo studira još 4 godine, a u Beograd se vraća sa 29 godina.

“Važno mi je da radim projekte koji mi se dopadaju, sa ljudima koje cenim. Uvek sam mislila da će sve doći na svoje mesto ako si uporan i ako mnogo radiš, i negde ispada da je to zapravo način. Volela bih da mi se karijera razvija u istom pravcu u kom se sada kreće.”

Ovih dana Tamaru možete videti u ulozi doktorke Lukić u seriji “Urgentni centar”. Marko Janjić, Ivan Jeftović Ivan Bosiljčić deo su ekipe sa kojom radi. “Super je kad si okružen ljudima koji su ti izazov, glumački i privatno. Pripremali smo se puno za ovu seriju, pratili razvoje likova, dolazili jedni drugima na snimanja i kada nisu bili naši snimajući dani. Što je prilično retko pogotovo za televizijsku formu.”

Koje bi pozorišne projekte izdvojila na kojima si radila u poslednje vreme?

“Hipermnezija” je projekat Selme Spahić. Dokumentarno pozorište bazirano na našim ličnim pričama. Taj ceo proces je bio vrlo poseban. Kada vidiš druge ljude da igraju tvoju porodicu zaista vidiš neke stvari jasnije i po prvi put. Radila sam sa ljudima iz Sarajeva, sa Kosova i iz Beograda. Prolazili smo kroz sva razdoblja naših života, pa i ratni period. Glumci se uvek zbliže kada rade neki projekat, a u ovom procesu sam se zbližila sa ljudima koji su imali drugačije priče i stavove. Slušala sam te ljude i naučila da čujem i drugu stranu. Mislim da sam jako napredovala tada, kao čovek. Ta predstava mi je vrlo bitna.
Frljićeva predstava o Đinđiću je takođe bila bitna za mene. Retko kad ćeš da sediš i dva meseća preispituješ svoj politički stav. Imaš taj proces od bukvalno dva meseca u kome je dovoljno vremena da preispitaš i utanačiš svoja politička uverenja. Kristalizuješ svoj stav do tančina. Nešto na šta možda do tada nisam obraćala toliko pažnje.

A predstava u stanu, Krunska 54?

Krunska se igrala u stanu, za 17 ljudi. To je bio na prvom mestu istraživački proces. Marko Manojlović , Milutin Milošević i ja smo radili skupa. Marko kao reditelj, Milutin i ja kao glumci, mada je na kraju mogao i Marko da igra mene, koliko smo zapravo sve radili zajedno. Ceo proces je trajao dosta dugo, 4-5 meseci, neuobičajno za pozorište kod nas. Ovde institucije obično imaju novca za dva meseca i toliko se proba. To je predstava koja se dosta bazira na improvizaciji, iako postoji emotivni kostur likova koji je užasno jak i kostur predstave. I to je zanimljivo jer se na taj način postiže neka vrsta pozorišne istine. A upravo to me je uvek zanimalo u pozorištu – do koje mere možeš na sceni da budeš istinit. Koliko ti ljudi veruju.

1. Bočica: našla sam je u Parizu na Montmartre-u, u jednoj prodavnici gde se prodaju samo bočice. Ova konkretno je pripadala nekoj Francuskoj kurtizani.

2. i 13. Baletanke: u obema sam igrala Šekspirovu Juliju preko dvesta puta…što se da videti. Igrala sam je u Parizu ali i po svim najvećim dramskim centrima, turneja po Francuskoj. To je trajalo ukupno dve godine, odmah pošto sam završila studije tamo. Ove bordo su Repettove, to su bile baletanke francuskog pozorišta, a Brigitte Bardot i Serge Gainsbourg su odlučili da ih isfuraju na ulicu u jednom trenutku ’60. Posle toga su počeli da im prave ovaj tanki đon da zapravo mogu da se nose po ulici.

3. Kašičice: njih sam kupila na pijaci antikviteta u Avinjonu, mislim da su iz 1920 godine. Tamo sam na festivalu igrala “Bele noći” i “Zapise iz podzemlja” Dostojevskog. Volim antikvitete i kad mogu sebi da kupim nešto uvek to i uradim.

4. Racine: od prve stipendije kupila sam ovu integralnu verziju Rasina, a potom i celu tu ediciju…Igoa, Korneja, La Fontena.

5. Fotografije: tata sa pištaljkom oko vrata…bio je karatista pa sudija. Ovo sa njim sam ja, ponosna na nekoj od utakmica na kojima je sudio. Na drugoj slici smo mama i ja, a ispod je mlađi brat.

6. Peškir: dobila sam ga na poklon od kolege. Beatrice je prva uloga koju sam dobila kada sam završila fakultet u Francuskoj. Pred kraj fakulteta išla sam na audiciju i dobila ulogu Beatrice u Šekspirovoj komediji  “Mnogo buke niokočega”. 

7. Ogrlica sa bočicom: kupila sam je sebi kad sam igrala seriju Sur Le Fin.To je bočica u kojoj stari engleski proizvođač parfema Penhaligon’s prodaju parfeme.

8. Mala mašinica: Igrala je u Staklenoj Menažeriji, Tenesi Vilijamsa.

9. Ogrlica: kupila sam je dok sam igrala u seriji Advocaat de Sosie. Često kupim nešto baš sa tom namenom da me podseća na određeni period.

10. Fotografija: Tata.

11. Kutijica: Kutijica koju mi je poklonio deda. Kad sam se rodila deda me je zvao Badura. Nikom nije bilo jasno zašto me zove tako ali insistirao je na tome. Mama je slučajno godinama kasnije pregledala one velike porodične albume koje je deda sređivao, i na mestu jedne slike videla prazan beli karton. Kad ga je podigla ispod je bio mali novinski članak na kome piše deo iz 1001 noći “najlepša žena na svetu će se zvati Badura.” Tako me zove i dan danas…Badura.

12. Majica: ovu majicu sam nosila u seriji Urgentni centar, to je prvi kostim doktorke Lukić. Imala sam ideju kako ona treba da izgleda, da treba da bude klasična i da ne bude žena koja ženskim sredstvima komunicira sa spoljašnjim svetom, da bude malo aseksualna.