PINCH

Pre par meseci na Dorćolu je otvoren Pinch – berbernica i frizeraj. Sedimo na klupi ispred sa Sonjom Jaćimović koja je berbernicu otvorila uz pomoć poznatog beogradskog frizera Mikija Kengura.

Fotografije salona: Courtesy of Nemanja Knežević

Kako ste došli na ideju da otvorite berbernicu? Čime ste se bavili pre toga?

Pa ako pričamo o ideji moram na početku da kažem da se sa Mikijem Kengurom znam jako dugo. On je naš porodični frizer više od 15 godina a pored toga, druži se sa mojim starijim sinom. Jednog dana smo u priči došli do zaključka da bi bilo lepo da nešto ovako nastane. U to vreme ja sam odlazila u penziju, a kako nisam tip kome mnogo prija da sedi kod kuće, rodila se ideja da bih i ja mogla da se uključim. Ekonomista sam po obrazovanju, 15 god sam radila u komori Jugoslavije na ekonomskim odnosima sa inostranstvom, jedan jako lep i isplativ posao. Kad su krenule sankcije pukao mi je film, prestalo je da bude posla i rešila sam da počnem da učim zanat. Zaposlila sam se kao šef računovodstva dok još pojma nisam imala o tome. Samo želju da naučim. Posle godinu dana uradila sam ono što sam od starta htela – otvorila svoju računovođsvetnu agenciju. To sam radila narednih 12-13 godina. Onda je došla ponuda koja se ne odbija, da krenem da radim u preduzeću koje je tada počinjalo da radi Holiday Inn hotel. Krenula sam da radim kod njih narednih 7 godina kao finansijski direktor i na kraju kao izvršni direktor preduzeća Holiday Inn.

Onda sam otišla u penziju i odjednom posle 12 sati dnevnog angažovanja došlo je 12 sati ničega. Svi u kući odu na svoje poslove, ja zauzmem mesto na fotelji, svi se vrate sa posla, ja sam još uvek na istoj fotelji.

Priča o berbernici i frizeraju mi se svidela pošto je drugačija od već sto puta ispričanih priča, standardnih salona sa ženskim časopisima, da ne pominjem kojim; i muzikom, da ne pominjem kojom. Pošto smo se oko toga složili, počeli smo da razvijamo ideju. Želeli smo berbersko-frizerski salon i vraćanje starog doživljaja berberaja kao mesta za opuštanje i druženje, ali i frizerski salon koji je namenjen ženama ali malo drugačijeg tipa, drugačijeg ambijenta, komunikacije i svega ostalog.

Ko vam je sve pomogao u tome da Pinch bude takav kakav ste zamislili? I koliko novca je uopšte potrebno da postavite biznis na noge?

Neka sredstva smo imali, ovo je zemlja Srbija i to su generalno male pare za nekakav biznis, ali ovde je sve više od hiljadu eura gomila para većini ljudi a u tom proseku smo i mi. Kada smo odredili koja je to količina para sa kojom ćemo da radimo krenula je da se skuplja ekipa. Došli smo do Bate Milenkovića koji je naš priznat ilustrator, Dejana Aćimovća koji je radio sajt, Nikole Zmajevića koji je takođe u svom poslu advertajzinga priznat, i na kraju smo došli do Janka Tadića i Marije Strajnić, arhitekata koji su tek nedavno osnovali svoj studio Maj. Spontano i lako se skupila ekipica takva da su svi razumeli šta mi želimo da napravimo i što je najlepše, uradili su ono što na neki način ne može da se plati, što ne zavisi od dubine džepa, stvarno su svi sa punim srcem krenuli u razvijanje ideje do sitnih detalja… Ceo proces je dosta dugo trajao. U septembru smo krenuli da se dogovaramo a tek u januaru smo krenuli da tražimo prostor. Moram da priznam da se sve sklopilo jako lepo. Preko poznanstava i priče o prostoru došli smo do ove garaže, ex garaže, koja je preuređena još ranije. Tu je bio showroom Lightology-ja a potom je dugo stajala prazna. Kada smo došli do vlasnika shvatili smo da on nije želeo da je iznajmi tek tako ali mu se svidela ideja i bio je jako kooperativan tako da je stvar ispala super. Od građevinskih grubih radova ništa nismo radili, samo smo ofarbali plafone i skinuli neki spušteni plafon koji je bio bezveze, cigla je bila tu. Posle toga smo počeli da kupujemo stvari za salon. Zapravo, od svega što je u salonu kupljeni su jedino berberska stolica, hauba i šamponjer. Sve ostalo je pravljeno, uključujući i rasvetu. Marija i Janko su projektovali enterijer, a projekat im je izveo Ivan Paradinović, industrijski dizajner. Stolice za čekanje i frizerke stolice su sa stovarišta… Kad smo otišli po njih ja sam ih sa dva prsta nosila, nisam smela da sednem uopšte da ih probam u kakvom su stanju bile. Onda smo nosili kod majstora pa se sve to prepakovalo kompletno… Čini mi se da su svi koji su bili uključeni nekako doživljavali ovo kao svoj posao, kao da radimo nešto naše. Nije uvek sve bilo idilično, bilo je dosta i kreativnih nesuglasica, ali smo svi na kraju iz procesa izašli zadovoljni, što je najbitnije.

Koliko se od pripremnog perioda razlikuje druga faza, kada salon počinje da radi?

Ovo ne može da bude suvoparan biznis nikada. Prvo što mu se pristupa sa drugim emocijama. A onda i zato što se suvoparan biznis pravi isključivo radi para. Da se razumemo, i ovo takođe mora da zaradi, ako ništa drugo onda da se samoodržava. Ne može bez toga. Ali sama emocija sa kojom se počelo traje još uvek, i dok ona bude trajala to će biti dobro, kad se ona bude izgubila i kada bude prerasla u suvoparan biznis – kraj priče. Možemo odmah da stavimo ključ u vrata.

Nismo knjigovođstvena agencija gde ću samo da radim i da me baš briga za ostalo, mada smatram da ni tu ne može bez emocija da se obavi posao, ni u jednom biznisu ako želite da budete uspešni zapravo.

Da li očekujete da se uskoro u Beogradu otvori još neka berbernica?

U svetu berbernica ima, i dobar su fazon, rade. Imaju svoju klijentelu. Ima i kod nas ljudi koji žele da se briju u berbernici na stari način. Pre otvaranja dok sam istraživala po internetu naišla sam čak i na domaći forum momaka koji diskutuju o tome i žale se kako prave berbernice više ne postoje. Kada to kažem mislim na kompletnu uslugu sa toplim peškirom i ostalim. Dakle postoji publika.

Nas trenutno više doživljavaju kao berbernicu nego kao frizerski salon i na tome moramo da poradimo. Jer, da se vratim na onaj deo o suvom biznisu – nama trebaju oba, i berbernica i frizeraj. A imamo i savršenog maestra za oba.

Kako se reklamirate?

Trenutno smo, pored sajta koji imamo, samo na facebook-u. Nismo radili flajere, mada sam u jednom trenutku bila za to. Posao je na početku odlično krenuo, onda smo imali baksuz, odvratno vreme u aprilu, tad se čoveku nije izlazilo ni do prodavnice a ne da pere kosu i da se sređuje, nakon toga praznici… Prosto bili su ti dani kad nikog nije bilo da uđe a taksimetar radi – država se ne sekira dal ste vi nešto zaradili ili ne. Stvar nekako ide svojim tokom, ovo je treći mesec rada ne uspevamo još uvek da pokrijemo kompletno sve troškove, ali to je i normalno. Retko koji posao može od starta da pokrije svoje troškove, na to smo i računali ali ide uzlaznom linijom što je jako važno. Dobijamo nove mušterije, ljudi prođu dopadne im se pa svrate i vrate se, a i stare Mikijeve mušterije dolaze. Nema više tih nultih dana koji vas stvarno bace u depresiju.

Kad smo kod načina poslovanja dodala bih i da mi je jako bitno da je posao regulisan u skladu sa zakonom, da ne kažem da radimo na belo. Svi radnici su prijavljeni, fiskalnu kasu imamo iako nemamo obavezu da je imamo. Naši propisi su takvi da stvarno nema razloga da se recimo, ne kucaju računi. Mi smo paušalac i možemo da budemo paušalac do 6 miliona dinara prometa godišnje. Ta cifra je mnogo daleko od onoga što možemo mi da napravimo sa dva radnika i ovolikim salonom. Za uspeh je neophodno raditi sa dobrom opremom tj materijalima, u ovom slučaju to su makaze šamponi farbe. To je bio naš dogovor od početka i ako nešto mogu da garantujem, to je da će tako i ostati. Na takvim stvarima je besmisleno štedeti, jer ako to isfušarite ode sve u fuš. Bez toga nema pravog posla.

Sa tim je predpostavljam i usko povezano pitanje cene?

Svakako, da. Ono čime smo se mi vodili je pitanje koja je to ciljna grupa i koliko ona može da plati, nismo se merili ni sa drugim salonima, ni sa drugim zemljama. Naša ciljna grupa bi bila neka normalna gradska… U stvari, bivša srednja klasa, pošto te srednje klase ovde više nema. Prema tome, cene nam nisu najniže u gradu ali su jako daleko od najviših.

Marija i Janko, kako je izgledao vas deo posla?

Naš deo posla u Pinchu bilo je uredjenje enterijera – da se iz zatečenog lokala izvuče maksimum, tačnije da od postojeće garaže napravimo frizerski salon i berbernicu. Iako nam je ta donekle već adaptirana garaža u nekoj meri odredila pravac senzibiliteta, morali smo pre projektovanja da napravimo malo istraživanje, zajedno sa Bratislavom Milenkovićem koji je bio zadužen za vizuelni identitet, i da ustanovimo kako želimo da izgleda prostor na kraju. Nakon toga je bilo lakše. Neki nameštaj smo nalazili po stovarištima pa restaurirali, a neki smo proizveli od nule. Jedini kupljen gotovi komad je zapravo berberska stolica, koja je pre početka radova stigla iz Italije. Možda je crni zid najzanimljiviji deo koncepta. On će poslužiti kao tabla za ilustratore iz regiona, koji će na svaka dva meseca belom kredom menjati celokupnu atmosferu enterijera. Sledeći umetnik na redu je Super Timor.

Čime se inače bavite?

Baš nakon otvaranja Pincha, osnovali smo naš arhitektonski studio po imenu Maj u kom se bavimo arhitekturom i dizajnom u svim mogućim oblicima i razmerama.

Pinch se nalazi u Siminoj br. 6
Otvoren je od ponedeljka do subote od 11h do 21h.