Kuća na Divčibarama

Studio .exe pokrenuli su 2008. godine Andreja Mitrović i Tijana Lapčević iz želje da se po zavrešetku studija dalje usavrše, kroz praksu. Zbog problema koji su krenuli da se gomilaju na tržistu, sužavanja prostora za kvalitetnu praksu u zemlji, i nadolazeće krize u tom trenutku, shvatili su da nemaju drugi izbor nego da se sami upuste u avanturu ovakve vrste.

Kako se formirao .exe studio i otkud baš vas dvoje u timu?

Sama ideja o formiranju .exe studija nastaje još tokom studija i on se u odnosu na naše znanje u tom trenutku bavio pretežno 3d vizualizacijama. Vremenom sama ideja sazreva zajedno sa nama i kako prilazimo kraju studija menjamo pravac i fokus delovanja ka enterijerima i manjim arhitektonskim intervencijama.

Kako smo se našli u timu, paa… Bilo je to jedno sumorno jesenje jutro kada smo se prvi put sreli na hodniku fakulteta… :)

Kako je došlo da vaše selidbe u Kinu, da li ste krenuli iz izazova ili ste dobili posao tamo?

Nakon nepune četiri godine rada .exe studija i već mnogo boljeg sagledavanja tržišta, kao i situacije u zemlji, shvatamo da polako dolazimo do tačke gde će svaki sledeći napredak biti mnogo sporiji i teži. U odnosu na to, sa željom za daljim usavršavanjem, donosimo odluku da fokus prebacimo na neko veće tržiste i na taj način Kina dolazi kao logičan izbor. Uz pomoć prijatelja, koji već u tom trenutku rade u Kini, u roku od mesec dana završavamo pripreme, selimo se i počinjemo da radimo u velikoj arhitektonskoj firmi HSArchitects u Šenženu, gde se i trenutno nalazimo.

Da li biste mogli da uporedite vaša kineska iskustva sa srpskim iskustvima? Ima li i nekih sličnosti?

Sličnost postoji i mislimo da je univerzalna za sva tržišta u svetu, posebno kada pričamo o odnosu klijent-arhitekta, a ta sličnost je ljudski ego. Čini nam se da je razlika samo u tome što ego raste proporcionalno u odnosu na „veličinu“ projekcije moći (kapitala). Međutim ako pričamo o konkretnom procesu projektovanja i rada na ovako velikom tržistu dolazimo i do velikih razlika. Najveća razlika je u veličini projekata, sve je predimenzionisano, projekti od 50-ak hiljada kvadrata spadaju u male projekte. Druga suštinska razlika, koju diktira tržište, je brzina i način na koji se odnose prema vremenu. Skoro sve faze projekta se rade paralelno sa gradnjom objekta, gde na kraju sposobnost za brzo donošenje odluka nadvisuje sve ostale sposobnosti jednog arhitekte. Mada i posle četiri godine nam nije jasno kako u toj brzini dosta uspešno realizuju projekte… Ali, očigledno funkcioniše.

Kuća na Divčibarama koju danas prikazujemo je vaš prvi izvedeni stambeni objekat?

Može se reći da je prvi izveden projekat u čijoj smo realizaciji i konkreto dizajnu isključivo mi donosili odluke. Pored njega ovde u Kini u sklopu HSArchitects već imamo jedan realizovan projekat, vrtić, kao i mixed use projekat koji je trenutno u fazi izvođenja.

Kako ste koncipirali kuću, šta vam je bilo najvažnije u procesu projektovanja?

Kuća je koncipirana kao simbioza dva kontrasta, staro-novo, koji na prvi pogled deluju nekonzistentno. Njen dualitet se ogleda i kroz povezanost funkcije i forme sa dodatnim naglašavanjem te povezanosti kroz njenu materijalizaciju. Reinterpretacija tradicionalne planinske srpske kuće, dekompozicija njenih osnovnih elemenata, baze, zidova i krova i prenošenje ose istih iz vertikalnog u horizontalni kontekst, unosi jedan novi izraz koji korespondira sa modernim, konstanto tezeći ka vizuelnom, energetskom i duhovnom komforu kao finalnom cilju.

Generalna ideja za kuću na planini dolazi iz želje da sebi omogućimo prostor koji će nam pružiti mogučnost isključivanja od frekventnog, bučnog života u urbanoj sredini. Pored kuće za odmor, u nekoj sledećoj fazi kada studio sazri za to, kuća je zamisljena i kao deo .exe studija, u kojoj bi se organizovale radionice i izleti sa ciljem razgibavanja misaonog procesa konstantnim prebacivanjem istog iz jedne u drugu sredinu, ali o tom-potom.

Ovako smeo, a u isto vreme i suptilan spoj tradicionalnog i savremenog je rezultat slobode koju vam je dao investitor ili ste imali sreće sa projektnim zadatkom?

Imali smo sreće sa projektnim zadatkom jer smo ga sami definisali tj. sami smo sebi bili investitori.

To je jedno novo iskusto jer ulazite u proces projektovanja i gledate na njega iz ugla arhitekte i ugla investitora.

Kako je tekla izgradnja objekta, da li ste imali neke posebne probleme ili je sve teklo glatko?

Izgradnja je tekla bez velikih pritisaka i rokova, zadali smo sebi cilj da kroz ceo proces, u principu, radimo eksperiment i kroz njega učimo. Izvodjenje je imalo svojih problema, nepristupačnost terena, nedostatak električne energije, smeštaj itd. Sve je to bio izazov sa kojim smo se nosili konstantno i koji je zahtevao dosta improvizacije. Najveći problem je bio postavljanje keramičkih pločica na kosom delu svetlog elementa, jako nepristupačno, klizavo i nebezbedno. Tako da smo kroz improvizaciju omogućili bezbedno izvodjenje uz pomoć užeta, koje je bilo privezano za crni element, gde je na kraju sve to više ličilo na free climbing nego na izvođenje građevinskih radova :)

Koliko ljudi je potrebno za realizaciju ovakvog objekta, mislim na arhitekte, majstore, građevince, dizajnere, itd?

Kao što smo već napomenuli u izvođenju smo učestvovali mi, zajedno sa ljudima koji nas okružuju, porodicom, prijateljima itd. Glavni izvođač radova, zbog svog velikog graditeljskog iskustva, je bio Andrejin otac. Sam podatak o količini ljudi teško da možemo da damo, jer je sve variralo u odnosu na određene faze. Neka gruba procena ljudstva potrebnog za izvođenje ovakvog projekta je: tri dobra majstora, od toga jedan kao lider koji ima iskustvo u svim fazama, što je u Srbiji čest slučaj :) plus pomoćnici koji variraju u odnosu na potrebu, dodati na to prijatelje, prolaznike koji zastanu da malo pomognu, pomešano sve sa pozitivnom atmosferom, dobijate proizvod koji izgleda ovako kao što vidite na fotografijama.

Da li je krajnji produkt, ova kuća koju gledamo na fotografijama, bila takva i u vašoj zamisli? Ima li elemenata koji nisu u realizaciji ispali onako kako ste ih isprva zamišljali?

Kuća je projektovana 2010. god. kada se i počelo sa izvođenjem iste. Radovi su napredovali brzo i veći deo je bio završen još 2011. god, međutim tada se selimo u Kinu što je ceo proces dosta usporilo.

Naravno da je došlo do određenih odstupanja u odnosu na prvobitnu zamisao, ali smo se trudili da kroz proces izvođenja sve te izmene uklopimo i uskladimo sa tom širom slikom koja je prvobitno zamišljena. U toj interpretaciji kuće, koja proizlazi iz dekompozicije srpske planinske kuće, morali smo da pravimo određene promene u odnosu na sam original, naročito kada su u pitanju materijali. Kao npr. zbog nemogućnosti da svetli element izlijemo od betona, kako je prvobitno zamišljeno, pronalazimo alternativno rešenje i umesto betona, kao završnu oblogu, koristimo keramičke pločice zbog lakše realizacije i manjih troškova. Na samom kraju bismo dodali da i pored neiskustva sa kojim smo prišli celom tom procesu, izašli smo dosta zadovoljni i stekli iskustvo koje će nam sigurno koristiti u budućnosti.

Koliko su bitni kompromisi tokom rada i da li ih pravite zarad “višeg dobra”?

Pa, mislimo da je jako teško biti izričit… Smatramo da je ovde presudna mera i percepcija trenutka, kao i svoje pozicije, kada pregovarate sa klijentom. Bitno je prepoznati trenutak u kom određene kompromise ne treba praviti. U principu što više radimo na sebi stvaramo mogućnost da kasnije pravimo što manje kompromisa.

Šta biste poručili još mlađim arhitektama koji tek kreću u projektanstke vode?

Neka naša preporuka koju bismo dali mladim arhitektama, koji će se pre ili kasnije susresti sa istim pitanjima i problemima koje ova profesija nosi, jeste: Da biste ispunili svoje snove, što je mi mislimo i svrha svakog od nas, naštelujte fino svoju intuiciju i budite hrabri da je pratite, takođe tokom tog puta budite konstantno svesni vremena i ne gubite ga na pogrešne stvari, jer nam je vreme najveće ograničenje koje imamo!

Sledeći savet vezano za konkretan rad bi bio: Trenirajte fokus tako da u kratkom roku prelazite sa jednog zadatka na dijematralno suprotni. Velika tehnološka revolucija koja je sve vidljivija, zahteva brze promene pravaca, odbacivanje starih i lako prihvatanje novih pravila. Da biste pratili tu brzinu, više nego ikada, bitna je sposobnost prilagođavanja određenim procesima projektovanja, softverima, različitim tržistima…

Koji savet biste dali sebi pre 10 godina?

Tijana: To je bio period početka studija i iz ovog ugla kada se osvrnem na taj period od pre 10 godina, definitivno manje nerviranja i shvatanja određenih stvari opuštenije. Ponekad potrošimo više energije na nerviranje jer nešto nije ispalo onako kako smo zamislili, nego energije koju smo uložili da to i ostvarimo.

Andreja: Ufff… Čekaj da se setim šta sam tačno radio pre 10 godina, možda bolje pre 15, tu bi bilo mnogo više materijala za pisanje :). Iskren da budem nisam razmišljao o tome do ovog pitanja… Možda više u smeru nekih strahova koji su bili neosnovani, zbog neiskustva i vodili ka nekim pogrešnim odlukama… Pored toga uneo bih malo više napora da održim vezu sa prirodom koju sam u tom trenutku već uveliko narušio… Sad kada razmislim možda je baš taj narušen balans bio odlučujući za razmišljanje o realizaciji ove kuće.

Fotografije: Relja Ivanić
Andrejin i Tijanin sajt pogledajte ovde.