Beograd je bio i ostao šmekerski grad

Rođena početkom sedamdesetih u Beogradu, Marija Ilić je živela u Bloku 45 i na Vračaru, pohađala Petu beogradsku gimnaziju, i uživala u bezbrižnom beogradskom detinjstvu. Stiže u Prag 1990. godine i počinje studije engleskog jezika i književnosti, kao i češkog za strance. U serijalu iz Praga, Maja je osoba koja ga najduže poznaje, i zbog toga umesto njenog stana – koji se, pošto je svet baš mali, nalazi u istoj zgradi gde živi i Dragan Stojčevski – odlazimo do njenih omiljenih mesta.

Zašto si rešila da dođeš u Prag?

To je bila porodična odluka. Prodali smo stan u Beogradu, spakovali svako po jedan kofer, i 1990. smo se preselili, probno. Tata je provodio više vremena u Beogradu nego u Pragu, brat se vratio 2000. a roditelji 2004.

Kako bi opisala taj period?

Ta 1990. godina je bila uzbudljiva. Počeo je život u novoj zemlji. Na fakultetu sam odjednom imala kolege iz celog sveta. Za Čehe i Slovake je to bila prva godina nakon pada komunizma, konačno su bili slobodni da putuju i žive kako žele, na čelu države je bio Havel, dramski pisac, a oko njega su bili bivši disidenti, takođe pisci, filozofi, umetnici, muzičari. Iste godine su im u posetu došle kolege sa Zapada – Stonsi, Lu Rid, i Frenk Zapa. U Prag je stiglo mnogo stranaca, deo češke emigracije se takođe vratio, nicali su improvizovani klubovi po podrumima, starim dvoranama i skladištima, bilo je mnogo izložbi i koncerata… U gradu je bilo mnogo antikvarijata, u svakoj ulici je bio bar jedan, ako ne i dva! I češko izdavaštvo je živnulo – počele su da izlaze sve one knjige koje su bile zabranjene. Sada sve to deluje neverovatno, svuda po gradu su bile tezge sa knjigama, knjižare pune ljudi, a knjige jeftine.

Kada već spominješ i knjižare, zanimljivo je da imaš dugogodišnje iskustvo u svetu knjiga. Kako se sve razvijalo?

Da, zahvaljujući podršci mojih roditelja sam 1993. otvorila «prvu jugoslovensku knjižaru u Pragu», kojoj sam dala ime «011 Bookshock». To je bila mala knjižara u sporednoj ulici u centru grada, sa novim i starim knjigama i stripovima na srpskohrvatskom, plakatima beogradskih pozorišta na zidovima, i malom kaljevom peći u ćošku. Knjižara je bila posećena i voljena, ali nije bila dugog veka. Publika za te knjige je postojala, u Prag je u to vreme već stiglo mnogo ljudi iz cele bivše Jugoslavije, ali to su za većinu bila teška vremena, ljudi su se borili da prežive… Posle toga sam prodavala knjige na engleskom jeziku u «Anagramu», knjižari koju su otvorili Dean, slikar iz Zagreba, i njegova devojka Mojca iz Ljubljane. Kasnije su im se pridružili i Miro, još jedan Zagrepčanin, i Ana, umetnica iz Beograda. Bila sam i menadžer američke knjižare «Globe». Organizovali smo čitanja poezije lokalnih američkih pesnika i čeških autora, i sarađivali i sa Praškim festivalom pisaca, pa su u našoj knjižari svoje radove čitali i mnogi čuveni autori. Pozorišnu knjižaru «Prospero», koja pripada praškom Pozorišnom institutu, je osmislila jedna druga Beograđanka, Sodja Zupanc Lotker, i pozvala me je da im kao knjižar pomognem sa praktičnim delom priče.

U Pragu su devedestih godina postojale još dve strane knjižare, i u njima su radili ljudi iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Novog Sada i Skopja, tako da smo, zapravo, bili strateški raspoređeni po celom gradu. Mušterijama je to bilo intrigantno – u koju god knjižaru da uđu, dočeka ih neki druželjubivi eks-Jugosloven.

Šta te je tačno navelo da se baviš tim poslom i šta sve to podrazumeva?

Pretpostavljam da svi ljudi koji vole knjige u nekom trenutku sanjare o tome, jer naivno veruju da knjižari ceo dan sede i čitaju. Opšta je zabluda da knjižari ne znaju šta je stres. Jedan deo posla je održavanje knjižare, tu je i bavljenje marketingom, saradnja sa institucijama, bibliotekama, kulturnim centrima. Najlepši deo posla je proučavanje kataloga raznih izdavača i naručivanje knjiga, a najteži je rad sa mušterijama, jer neke od njih imaju vremena na pretek, a knjižar ne može da pobegne kada mu je dosta druženja. I, naravno, ljudi vole da kradu knjige. Što je razumljivo, možda i simpatično, kada se ne dešava u vašoj knjižari. Zanimljivo je i posmatrati šta sve ljudi kupuju i čitaju, i kako filmske adaptacije utiču na prodaju knjiga. Sećam se koliko se prodavala Kunderina «Nepodnošljiva lakoća postojanja». Film je zaista odlična reklama.

Mali Minhen Birgarten u parku Letna

Danas predaješ srpski i engleski, ali pored toga radiš i kao prevodilac. Koja je tvoja uža oblast?

Prevodim uglavnom stvari iz oblasti filma i pozorišta. Upravo sam završila prevod zanimljive knjige o privremenoj pozorišnoj arhitekturi u Evropi, «pop-up» pozorištima i adaptacijama raznih napuštenih prostora. Prevela sam i jednu dobru knjigu o filmu, «Najvažnija umetnost – sovjetski i istočnoevropski film u dvadesetom veku». To je opšti pregled svih ovih kinematografija, a bavi se i sudbinama filmskih umetnika u totalitarnim režimima. Ove godine su objavljena dva savremena romana koje sam prevela sa češkog. «O roditeljima i deci» Emila Hakla je pravi praški roman sa dosta lokalne boje. «Ad acta» je duhovit metafizički triler u kome Patrik Ouržednjik, autor koji živi u Francuskoj već tri decenije, posmatra savremeno češko društvo. Ova dva, inače sasvim različita romana, povezuje mesto na kojem se njihove priče odigravaju – praška četvrt Letna, u kojoj i ja stanujem.

Do koje mere se može reći da je prevođenje kreativan proces? Koju slobodu ima prevodilac?

To zavisi od vrste prevoda, a nekada i od prevodioca. Jedan roman od stotinak strana, recimo, ima oko trideset hiljada reči, i te reči su izbori koje je pisac napravio. Prevodilac analizira te izbore, i trudi se da sličnim izborima u drugom jeziku i kulturi postigne što sličniji rezultat. Tu ima manje slobode nego što se čini. Ta sloboda je kontrolisana.

Da li pratiš srpsku književnost? Kakve knjige voliš da čitaš?

Čitam svašta, klasičnu i savremenu književnost, stripove, krimiće. Trudim se da čitam i savremene srpske pisce, ali trenutno više pratim češku književnost. Pošto danas pričamo o Beogradu, dragi su mi tekstovi Bogdana Tirnanića u knjigama  «Beograd za početnike» i «Beograd za ponavljače», u kojima se kao likovi pojavljuju i neki članovi moje porodice. Generacijski mi je verovatno ipak bliži roman «Beograd za pokojnike» Predraga Crnkovića, koji opisuje sumorni Beograd devedesetih.

Šta je za tebe Beograd?

Vrlo lična stvar. Porodica, drugari, ulice, duhoviti grafiti. Ponosna sam na Beograd, jer je bio i ostao šmekerski grad, uprkos svemu što ga je snašlo. Beograd su pre svega ljudi, zajebantski smisao za humor, šarm, srdačnost.

Koliko često odeš do Beograda, šta rado posetiš?

U Beograd dolazim tri ili četiri puta godišnje. Šetam po Dorćolu i Čuburi, pričam sa nepoznatim ljudima na ulici, idem na pijacu, plivam na Tašu i na Adi. Volim «Idiott» i «Brodić», a letos me je najviše obradovao odlazak u Bioskop «Nova Zvezda». Gledanje Ozuove «Tokijske priče» na krovu je bilo jedno od onih beogradskih filmskih iskustava koja se pamte.

Šta misliš, šta nedostaje Beogradu?

Metro. Gradski saobraćaj nije dovoljno dobro uređen za potrebe tako velikog evropskog grada.

Koje promene si uočila u Pragu od kada si došla?

Već sam navela potpuni procvat i radost početkom devedesetih. Sve to se naravno završilo nakon šest ili sedam godina, i do kraja devedestih se Prag smirio, smorio, i normalizovao. Grad je sada mnogo bogatiji nego pre dvadeset i pet godina. Centar grada se promenio zbog stalnog priliva turista, nestala su neka lepa stara mesta, umesto njih su se pojavili bezlični kafići i radnje sa suvenirima sumnjivog porekla. U poslednje vreme ima mnogo novih mesta i nove energije u gradu, živnule su razne četvrti na obe strane reke. Možda to ima veze i sa pojavom nove generacije. Prošlo je četvrt veka od revolucije, ovi mladi ljudi su se rodili i odrasli u slobodnom društvu, otvoreni su, dosta putuju i uče u inostranstvu, i sada menjaju i oblikuju grad.

Po tvom mišljenju, koja promena je pozitivna?

Meni najdraža promena je to što su se Pražani konačno spustili na reku, otvorili mnogobrojne bašte i zaposeli javne prostore u gradu. Uz obalu su postavljeni brodovi koji funkcionišu kao galerije, barovi, pozorišta, i mesta za koncerte i književne večeri.

Šta ne voliš u Pragu?

Nervira me sve veći broj automobila. Pratim lokalnu politiku, ali ne želim da pričam o praškim problemima. Živim u svom svetu i izbegavam neprijatne ljude, situacije i teme, i uvek se trudim da vidim lepši deo priče.

U čemu posebno uživaš?

Prag je dobar grad za šetnje i boemski život, ima mnogo lepih krajeva, i svuda može da se stigne peške. Gradski prevoz je odličan. Svaki sedmi stanovnik Praga je stranac, što je divna i zdrava stvar za bilo koji grad. Takođe je i raj za filmofile: gde god da ste, nikada niste daleko od dobrog bioskopa. Osim kinoteke postoji i desetak manjih gradskih bioskopa koji prikazuju kvalitetne filmove iz celog sveta. Najčešće idem u «Bio Oko», jer je u komšiluku. Vlasnici neguju kulturu bioskopa, postoje i projekcije za penzionere, projekcije u polumraku koje nisu glasne, za roditelje sa bebama, ili film iznenađenja, za koji se karta plaća posle projekcije, koliko mislite da je film zaslužio. Ista ekipa organizuje i popularni jesenji «Festival za oguglale gledaoce», gde se prikazuju novi, klasični i zaboravljeni horori, sve vrste treša, kiča, šunda, kempa. Prag ima još dvadesetak filmskih festivala koji prate pojedinačne kinematografije, evropski film, dokumentarni, kratki, queer, azijski, ili studentski film, kao i filmove o muzici, sportu, i slično.

Linkovi:

www.marijailic.info
biooko
crossclub