Bitef

BITEF teatar je avangardno pozorište unutar rekonstruisane evangelističke crkve. Ovo je jedini primer sakralnog objekta u Beogradu čija je inicijalna namena promenjena.

 Iako zgrada u svom prvobitnom obliku nikada nije niti dovršena niti osveštana, i usled toga nije stekla status verskog objekta, ona je 1989 godine adaptirana za potrebe pozorišta. Prenamena arhitektonskih objekata je proces koji uključuje adaptacije u vidu ponovne upotrebe objekta. Ovo podrazumeva dekonstrukciju postojećeg stanja i korišćenje zatečene strukture u nove svrhe, u cilju kućenja evolutivnog procesa koji se dešava tokom vremena, i koji u nekim slučajevima uspeva da zahvati i discipline konkretne poput arhitekture.

Zgrade se mogu posmatrati kao tačke postavljene na vremensku liniju arhitekture koja datira još od zemunica i proteže se do savremenih arhitektonskih zdanja. Ova linija ne poznaje prekide (Benjamin, 1935/1968, str. 28), i čini arhitekturu jedinom umetničkom disciplinom koja je od praistorije do danas sve vreme prisutna, i koja je i na praktičnom nivou neophodna čovečanstvu. Tu konstantnost arhitektonskog tajmlajna čine različiti građeni oblici, kraćeg i dužeg veka. Od pločnika na trotoaru, preko klupe u parku i opeke u zidovima, do zamkova, solitera i aerodroma, trajanje svih oblika je obeleženo izgradnjom i rušenjem. Izmedju sopstvenog početka i kraja, arhitektonski objekti se menjaju, koliko god delovani intertno, i zahvaćeni su evolutivnim tokovima kulture. Kako bi izdržali test vremena i produžili svoj životni vek, poneki su prinudjeni da priklone svoju strukturu novim programima i funkcijama budućnosti i da se promene u svojoj suštini. Na ovaj način objekti izlaze iz okova svojih arhitektonskih formi i postaju struktura, koja predstavlja skelet zahteva novog doba.

Arhitektura ponekad dolazi u situaciju u kojoj joj se prebacuje fokus sa forme i materijala kojim je izgrađena, na program kojim se korisnici prostora unutar nje bave. Onda ona postaje nešto drugo jer poprima na sebe sve osobine konteksta u kome je pozicionirana; programske, političke, sociološke, itd. U isto vreme je sopstvena pojavna nepromenljivost i vek trajanja čuvaju od banalizacije sopstvene postojanosti, dok ne dodje neka daleka budućnost kada će zgrade moći da se pomeraju same od sebe sa sve temeljima (Martin, 2006, str.18). Menjanjem funkcije zgrade menja se atmosfera celokupnog prostora. Ipak čuvanjem integriteta forme objekta koji doživljava prenamenu, čuva se i uloga prvobitnog konteksta iz kog je zapravo započeo evolutivni proces, a menjanjem unutrašnjosti i srca objekta, taj se evolutivni proces ubrzava i osavremenjuje.

Kod sakralnih objekata, prenamena je nešto delikatnija jer se radi o mestima koje imaju još specifičnije istorije, priče ili emocije. Vizija religije kao fenomena koji pripada zajednici, pre nego nekom intimnom osećaju, igra u savremenom dobu veliku ulogu u projektovanju javnih prostora kao strategije za reaktiviranje svetih mesta (Berlanda, 2009, str.3). Ovde dolazi do sučeljavanja metoda za promenu crkvenih fasada i programskih promena i potrebno je naći adekvatnu meru i estetiku koja neće narušiti simboličku vrednost svetih mesta a neće ih ni držati u mestu; koja će ukazivati na povezanost sa prošlošću ali i otvorati pogled ka budućnosti.