Da li imate preko 18 godina?

U potrazi za Amerikanom 4: Brze pruge Amerike, drugi deo

Seriju putopisa nastavljamo jednim nastavkom: dve drugarice i njihov dalji put kroz peskovite pejzaže - iz Amtrakovog udobnog voza ka pustinjama, Velikom kanjonu i neverovatnim pogledima brdovitog San Franciska.

 „U potrazi za Amerikanom“ je mini-serijal putopisa kojima vas vodimo u srce američke nostalgije. Sentimentalni vodič kroz Ameriku, koji ćete u nastavcima moći da čitate na našem sajtu. Da li je moguće skrenuti pogrešno kod Albukerkija, koji je najveći savremeni ghost town, gde se nalazi američki Bulevar revolucije, koji je najkomforniji vid prevoza u Americi, da li je grandž mrtav, kako izbliza izgledaju ostali američki klišei i da li su sećanje i zaborav, beskućnici i milioneri, prostranstvo i teskoba, deo jednog istog iskustva Amerikane – saznaćete u narednim delovima „Potrage“. Nastavljamo prvi deo na brzim prugama koji možete pročitati ovde

Foto: Sandra Nikač

Železnička kinematografija

Poslednji put sam zaspala u bioskopu jednom davno, dok sam u Jugoslovenskoj kinoteci gledala neki matori švedski film na nitratnoj traci. Kada sam se probudila, bilo mi je hladno, dosadno, bila sam zbunjena i ukočena od nezgodnog položaja. Nakon što sam zaspala u vozu u Kanzas Sitiju, i probudila se negde usred Kolorada, osam sati kasnije, takođe mi je bilo hladno. Ne samo da sam bila zbunjena, nego nisam znala šta me je snašlo. Dosada je, međutim, poslednja reč koja mi je u tom trenutku bila na pameti, a i nisam bila nimalo ukočena. To su samo neke od značajnih prednosti spavanja u ovom vozu u odnosu na spavanje u bioskopskoj sali.

Amtrakove vozove krasi enormna udobnost. Pretpostavljam da je ona još veća u spavaćim kolima, koja nismo imale prilike da isprobamo, ali tvrdim da su sedišta u regularnim vagonima zaista najudobnija sedišta nekog prevoznog sredstva u kom sam imala prilike da se vozim. Ona su prosto predviđena za uživanje, a uzimaju u obzir i prosečan gabarit američkih građana, tako da se u njima može sasvim lepo baškariti. Imaš dovoljno mesta da podigneš noge, da se raširiš i spavaš skoro kao da si u krevetu. Ono što tu udobnost remeti, međutim, jeste klima-uređaj. Uvek je uključen na najjače, tako da u vagonu bude oko 20 stepeni, bez obzira na to da li voz prolazi kroz vrelu pustinju ili planinski kraj. Drugarica i ja smo, sasvim slučajno, u Kanzas Sitiju na rasprodaji kupile debeli pončo za samo pet dolara, ne znajući da će nam biti najbolji prijatelj u nadolazećim danima. Jedini savet koji imam za buduće Amtrakove putnike je, dakle – obavezno sa sobom poneti ćebence.

Vagon-restoran pravi rezervacije za nekoliko obroka dnevno i nudi meni à la carte, dok u svakom vozu postoji i bar gde se mogu popiti kafa i pivo, odnosno pojesti sendviči i smrznuta pica. Sumnjam da sam gadniju picu nekad negde probala, ali na putovanju sve bude slađe, u skladu sa onim fenomenom da nam polazak na put uvek otvori apetit čim uđemo u prevozno sredstvo. Toaleta ima u više dimenzija, od tesnih poput onih avionskih, do čitavih kupatila sa odvojenom prostorijom za šminkanje ili presvlačenje dečijih pelena. Uglavnom su vrlo čisti i opremljeni. Glavna atrakcija Amtraka je, ipak, vagon za razgledanje. On ima stakleni krov, stolove za sedenje i fotelje koje se mogu rotirati, šank i dosta mesta za šetnju. U njemu je bioskopski ugođaj upotpunjen.

Najranije pamćenje koje imam na Ameriku su, pored Doživljaja Toma Sojera, kadrovi beskrajne prirode iz filmova, dokumentaraca i muzičkih spotova. Pored toga što sam se potajno plašila da ih nikad uživo neću videti, pribojavala sam se i toga da ću, ukoliko ih i budem videla, biti razočarana. Da li je do Amtraka, ili je do američkog kontinenta, tek – prizori prirode koje sam videla uživo pretvorili su se u najlepši film koji sam ikada odgledala.

Maksimalna brzina ovog voza iznosi 145 km/h. To znači da on ide dovoljno sporo da se okolina može natenane razgledati. Veliki prozori se tada pretvore u bioskopsko platno, a čitav vagon u bioskopsku salu. U ovom bioskopu sediša su raspoređena u dva reda, dva po dva, a umesto filma na prozoru se smenjuju pokretne slike američkih bespuća. Na njima se nalaze pustinje, jezera, planine, reke, konji, divlje životinje, farme, sela, vodopadi, šume, prerije, okean, fabrike, njive. Noću jedino što se vidi zna da bude zvezdano nebo, ukoliko u tom trenutku voz prolazi kroz nedođiju. Ukoliko nemaš svoj saundtrek, repetitivan zvuk šina postaje filmska muzika. Pošto je montažer ovog filma mašinovođa, tempo smene kadrova je nepredvidiv i to filmu obezbeđuje snažan suspense, tako da nikad ne znaš da li ćeš na proplanku ugledati krdo američkih muflona, ili će ti se usred pustinje ukazati zeleni fudbalski teren. I, taman dok sebi pokušavaš da objasniš neki takav prizor, odjednom se pojavi sledeći, još manje očekivan i podjednako neverovatan.

Novi Meksiko, stari klišei

Prva ruta kojom smo se vozile zvala se „Jugozapadni poglavica“ (Southwest Chief). Ona povezuje Čikago sa Los Anđelesom i ta vožnja traje više od 40 sati, a mi smo se na nju ukrcale u Kanzas Sitiju. Odatle do Kalifornije trebalo nam je nešto više od 30 časova. Jedna od pogodnosti Amtrakovih vozova je ta da polaze jedanput dnevno, svakoga dana u isto vreme, tako da je lako organizovati sebi putovanje uz obilazak više gradova. Mi smo se tokom ove rute iskrcale dvaput i obišle Nju Meksiko i Arizonu.

Nakon ranog jutarnjeg buđenja u preriji, dok smo pokušavale da se osvestimo i shvatimo šta nam se dešava i koji je to predeo koji vidimo kroz prozor, ljudi oko nas uveliko su doručkovali, pili kafu i ćaskali. Ubrzo smo i mi, uz prvu kafu, zatekle sebe kako ćakulamo sa nekoliko američkih penzionera, kada smo  i saznale da se nalazimo negde u Koloradu. Zaspiš u Misuriju, a probudiš se u Koloradu. Nije loše za jedan pokretni bioskop.

Kapija kroz koju smo morale da prođemo da bismo ušle u Santa Fe, glavni grad Nju Meksika, našu prvu stanicu na ovom putu, bio je Lejmi. To je mesto koje je na poslednjem popisu imalo 218 stanovnika. Njegova stanica je izgrađena 1909. godine i čini se da je vreme na njoj stalo otprilike tada. Od nje do prvog asfaltiranog puta vodi makadam i skoro da uopšte nema dometa za mobilne telefone. Vlada mrtva tišina. Orlovi kruže u tišini, dok nema nigde nikog, i ovu idilu može da prekine, jedanput dnevno, samo voz. Pustinjska atmosfera upotpunjena je sukulentnim rastinjem na sve strane.

Santa Fe je najstarija prestonica jedne države u SAD i grad u kom se nalazi najstarija crkva u Americi, podignuta 1610. Osnovali su ga Španci početkom XVII veka. Santa Fe je i tada, a i danas, izgledao kao pueblo, to jest kao naselje tipično za jugozapad Severne Amerike i naseobine koje su Indijanci podizali na obali reke Rio Grande, a njegovo puno, zvanično ime i dan danas glasi La Villa Real de la Santa Fe de San Francisco de Asís. Komplikovanije je čak i od Edson Arantes do Nascimento. Ovu oblast su stotinama godina unazad naseljavali Teva Indijanci, iz grupe plemena Tanoan. Najprostije rečeno, oni su pripadali Pueblo Indijancima, koji su poznati po specifičnom tipu kulture. Za njega su karakteristične niske kuće od opeke. Takozvani ćerpič, odnosno adobe, materijal od kog su građene, jedan je od zaštitnih znakova ovog grada i čitavog regiona. On stalno prolazi kroz proces sušenja na vrelom južnjačkom suncu, tako da su stare građevine uvek svetlije, a nove tamnije, dok zidovi znaju da popucaju, ali samo na površini, pošto su obično vrlo debeli. Zato garantuju vrhunsku hladovinu iznutra. Početkom XX veka u Nju Meksiku se razvio arhitektonski stil koji je doneo renesansu pueblo arhitekture, pa se kuće i zgrade u ovom delu Amerike često zidaju na taj način, danas doduše uglavnom tako što samo fasada imitira ovaj stil.

Mi smo bile smeštene, sasvim slučajno, kod Amerikanke srpskog porekla, u jednoj takvoj kući. Jedino što je naša domaćica umela da kaže na srpskom bilo je „baba“, zato što je, kao dete, bila jako vezana za očevu majku. Sa setom nam je pričala o njoj i o tome koliko joj je ona bila važna u životu. Onda nas je zabrinuto pitala „Are your babas dead, too?“, pa je, kada smo rekle „Yes, they are“, pustila suzu saosećanja.

Porodični ugođaj bio je zaokružen odlaskom na pijacu lokalno uzgajanog voća i povrća i domaćih uštipaka, sa bendom koji je svirao džez u sunčano nedeljno jutro, dok su deca i starci okolo đuskali. U Santa Feu se, uopšteno rečeno, odlično jede i pije. Najbolji takosi i najbolje margarite koje sam pila u Americi, probala sam tamo.
Teško je kulturološki razgraničiti ovaj deo Sjedinjenih Država od Meksika, ne samo zbog imena. Vekovi istovetnih i srodnih tradicija, zajedno sa mešanjem stanovništva, učinili su svoje. Podizanje nekakvog zida tu ne može da učini baš ništa, koliko god bio visok i dugačak, i to je osećaj koji nas je pratio na ovom putu. Ne znam koliko su oni koji zagovaraju podizanje veštačkih granica imali prilike da dožive taj osećaj, ali im toplo preporučujem da ga potraže u Nju Meksiku.

Voz nas je dalje vodio do severne Arizone. Na tom putu prolazi se kroz neobične predele. Voz ide kroz brda i doline i kanjone sa ispucalom zemljom, usečenom taman toliko da kroz nju može samo on da prođe. To znači da okolo nema ničega osim prirode, nema puteva, nema drugih ljudi. Tek kad se voz približi naseljenom mestu, pustinja postane prošarana sporadičnim zelenilom. Najveći grad u ovoj američkoj državi, Albukerki, nalazi se na samo nekoliko sati vožnje od Santa Fea. Priroda oko njega je spektakularna, posebno u trenutku zalaska sunca, kada žuta i suva zemlja postane još žuća i tamnija. Duško Dugouško nije imao pojma – kod Albukerkija nema pogrešnog skretanja. Jednostavno, na koju god stranu da kreneš – levo ili desno – nećeš pogrešiti.

1 kanjon, 1000 zašto

Sledeća stanica bio je Flagstaf. U pitanju je studentski grad u severnoj Arizoni, čija je okolina sasvim drugačija od one u Nju Meksiku. Okružen je planinama visokim preko 3000 metara, sa snežnim vrhovima. Okružen je i gustim četinarskim i listopadnim šumama. Umesto kravlje lobanje, koja je simbol američkog jugozapada i koja se u Santa Feu može naći i kao suvenir, i kao svakodnevni ukras, ovde se može videti chipmunk, maleni rođak onih veverica Tik i Tak iz starog Diznijevog crtaća (Chip ’n’ Dale). Nema ni pustinje ni kaktusa.

Flagstaf se nalazi na jugozapadnom kraku visoravni Kolorado. To znači nekoliko stvari – da se nalazi na velikoj nadmorskoj visini, što podrazumeva raznovrsnu, pustinjsko-kontitentalnu klimu. Potom, to znači da je u njegovoj blizini mnoštvo planina vulkanskog porekla (kao što su čuveni San Francisco Peaks), ali i najveća i najpoznatija šuma zlatnog bora u Severnoj Americi. Mi, ipak, u ovaj grad nismo otišle da skupljamo borove iglice, niti da istražujemo različitost klimatskih zona na kontinentu. Glavni razlog je bio – obilazak Velikog kanjona reke Kolorado, koji se nalazi na sat vremena vožnje od Flagstafa.

Moj prvi susret sa ovim čudom prirode odigrao se u enciklopediji „1000 zašto, 1000 zato“, u tekstu pod nazivom „Kako je nastao Veliki kanjon?“ U njemu je rečeno da Veliki kanjon priča priču o Zemlji staru stotine miliona godina. Kada sam bila mala, nije mi uopšte bilo jasno šta to zaista znači. Nije mi postalo mnogo jasnije ni kada sam porasla. Mislila sam ću sve razumeti onda kada jednom budem uživo stajala pred ovom prirodnom gromadom. Veliki kanjon je za mene, međutim, i nakon toga ostao čudesna tvorevina koju ne mogu sebi da objasnim, baš kao što nikad neću moći da pojmim beskraj svemira, sve i da me Ilon Mask sutra lansira u Zemljinu orbitu.

Na ovaj jednodnevni izlet pošle smo u pratnji Marše, žene koja se, kao zaljubljenik u prirodu Velikog kanjona, pre nekoliko decenija preselila iz Kalifornije u Flagstaf kako bi radila kao vodič u ovom, možda najposećenijem nacionalnom parku u SAD. Nama je taj postupak bio neobičan, ali smo onda od nje saznale da su Amerikanci često veliki ljubitelji prirode. Mnogi među njima provedu neko vreme radeći ili volontirajući u jednom od 58 nacionalnih parkova, koliko ih u Americi ima.

Od Marše smo usput čule priču o šumarstvu u Americi. U ovoj zemlji šumskih prostranstava to je razvijen sektor u koji se mnogo ulaže, mada, prema rečima stručnjaka, nikada dovoljno, jer su šumski požari njegov čest neprijatelj. Postoje čitavi hektari u severnoj Arizoni koji su se pretvorili u livade sa niskim rastinjem, zato što je zemlja na njima kontaminirana požarima toliko da se više ne može pošumiti. Marša nam je, vozeći nas kroz severnu Arizonu, pokazivala primere takve zemlje, na kojoj je nekada bila šuma. A onda nam je pokazala i po jedan primerak onoga što se u struci smatra „bolesnom“ šumom. Bilo nam je malo čudno kada je uperila prstom u jedan lep, gust i zelen šumarak, označivši ga kao „školski primer bolesnog“. Ispada, međutim, da se brojnost i gustina šumskih stabala mora održavati na razumnoj meri, to jest da se šume moraju redovno krčiti, kao i da se stabla ne smeju neplanski saditi. U suprotnom, gusto pošumljen predeo postaje tempirana bomba, koja se svakog leta može pretvoriti u devastirajuć požar.

S obzirom na to da je on dugačak skoro 450 a širok 30 kilometara, provesti jedan dan u Velikom kanjonu znači tek toliko da možeš da kažeš da si ga onjušio. Nije dovoljno čak ni da kažeš da si bio „u njemu“, već bi ispravnije bilo reći da si otišao „do njega“. Ipak, čak i kad provedeš jedan dan na rubu Velikog kanjona, a da se ni ne spustiš u njegovo grotlo, možeš da osetiš nešto. Kada se nađeš na zidu sa pogledom na kanjon u podne, dok je sunce jako, između tebe i njegovih zidova kao da se smesti neka svetlosna skrama, zbog koje ti se čini da ovaj prizor posmatraš na nekakvom ekranu. Međutim, kada se sunce spusti niže na horizontu, skrama nestane i onda ostanete samo ti i kanjon. Nema više ničega između vas. Ni televizijskog ekrana na kom si kao klinac gledao dokumentarac o ovom čudu prirode, ni enciklopedije „1000 zašto 1000 zato“, ni prejake sunčeve svetlosti. Milioni godina minulog rada reke Kolorado otkriju ti se u svojoj punoj i komplikovanoj lepoti. Teško je reći šta se tada dogodi. Izvesno je samo da neverovatna tišina koju kanjon emituje dozvoli tvojim mislima da se razmašu i pitanjima da se razmnože. Jedini izvestan zaključak koji sam nakon mentalne gimnastike tog popodneva imala, bio je – moram se vratiti, spustiti se „u kanjon“ i ostati tamo dok ne dobijem makar jedan odgovor na svojih 1000 zašto.

Na putu ka slavi

Tridesetih godina prošlog veka južni deo Velikih ravnica u Americi (koji je, u najvećoj meri, obuhvatao Nju Meksiko, Teksas i Oklahomu) pogodila je peščana oluja. Udružena sa posledicama Velike depresije, primorala je hiljade stanovnika iz ovog regiona na migraciju u zapadne države, prevashodno u Kaliforniju. Među njima je bio jedan pesnik. On je, u potrazi za boljim životom, ostavio porodicu i krenuo na put kod bogate tetke koja je živela – ne u Kanadi – već u gradiću Sonori, dobro poznatom iz vremena zlatne groznice. Na ovaj put pošao je sa gitarom, švercujući se po krovovima vozova sa ostalim sapatnicima. Nekoliko decenija kasnije, napisao je autobiografsku knjigu koju je nazvao „Na putu ka slavi“ (Bound for glory). Naslov je preuzeo iz tradicionalne američke folk pesme This train, koju je često pevao zajedno sa ostalim putnicima i citirao u knjizi. Ime ovog pesnika bilo je Vudi Gatri.  Ako znamo da ga je Bob Dilan kao klinac i obožavatelj posećivao u bolničkoj postelji, u njegovim poslednjim danima, onda ne čudi to što se on danas smatra najuticajnijom američkom folk figurom, čije se ideje o širenju jednakosti i pravde po Americi prenose u ovom žanru sa kolena na koleno.

Vudi Gatri je, međutim, samo jedan od autora koji su pevali o američkoj železnici. Pesama o vozu u ovoj muzičkoj tradiciji, do pedesetih godina (a i kasnije), ima mnogo. Ipak, Vudi je mit o vozu učvrstio toliko da se često smatra da je ovaj tradicional njegovih ruku delo. Čini mi se da je za ovo putovanje vozom, od istočne do zapadne obale, „od voda golfske struje do šuma sekvoja“, možda najprikladnija bila njegova najpoznatija pesma – This Land Is Your Land – za koju mnogi smatraju da bi trebalo da postane američkom himnom. Pored nje, rame uz rame, stoji i najpoznatijeva Vudijeva neobjavljena pesma, koja je doživela posthumnu slavu u čuvenoj obradi. Nakon svog putovanja Amtrakom, lirskog subjekta pesme California Stars od tada pa zauvek zamišljam kako, ležeći na krovu vagona koji tutnji američkim zapadom, svira gitaru i peva serenadu kalifornijskim zvezdama, koje „vise sa neba kao svetlucavi grozdovi“.

Nas na ovaj put nije naterala peščana oluja. Nismo morale ni da se švercujemo, pa smo krov vagona videle samo sa unutrašnje strane, dok smo ležale zavaljene u udobnim sedištima. Nijedna od nas nije imala gitaru sa sobom. U Kaliforniji nas nije čekala bogata tetka (premda jeste jedan divan rođak). Ipak, Vudi Gatri je bio sa nama sve vreme tokom ovog putovanja, a kalifornijske zvezde smo prvi put videle izbliza.

Voz koji je trebalo da nas odveze iz Flagstafa u Los Anđeles kasnio je nekoliko sati, kada smo saznale, na teži način, da i Amtrak ima mane. U slučaju nepredviđenih okolnosti, u Americi teretni vozovi imaju prednost u odnosu na putničke, pa je tako i naš polazak bio odložen za nekoliko sati. Kada smo konačno krenule ka Kaliforniji, bila je noć. Bio je kraj avgusta, a u severnoj Arizoni je bilo desetak stepeni. Zaspale smo u vozu, ušuškane u pončo, a probudile smo se rano ujutru, u pustinji Mohave. Tada sam shvatila koliko mi je žao što uopšte postoji noć i što uopšte mora da se spava, umesto da se danonoćno gleda ovaj film o američkim prostranstvima. Ovako nikada neću saznati kakve smo sve kadrove tokom noći propustile.

Pustinja Mohave

Pustinja Mohave pomalo deluje kao područje na kom se nedavno odigrala neka prirodna katastrofa. Ponegde jesu bili vidljivi tragovi nedavnih požara (onih čuvenih kalifornijskih, o kojima slušamo svake godine na vestima), ali, i mimo njih, ona prosto izgleda postapokaliptično i dramatično. Monotoniju zemljanih i zlatnih nijansi s vremena na vreme prekine poneki šareni teretni voz u daljini ili manje naselje.

Moj prvi dolazak u Los Anđeles bio je razočaravajuć. Nakon početnog oduševljenja železničkom stanicom Junion, o kojoj ste već čitali u prvoj epizodi ovog serijala, saznale smo da smo zakasnile na voz koji je trebalo da nas odveze u San Francisko. Razočaranje je bilo veliko jer je taj deo puta trebalo da bude najspektakularniji, rutom koja se zove Coast Starlight i koja vozi duž obale južne Kalifornije, pored samih plaža na Pacifiku. Ja sam, nekoliko godina kasnije, ovaj propust nadoknadila, o čemu ste takođe mogli da čitate. Moja drugarica (još uvek) nije.

Umesto toga, Amtrak nas je prebacio na drugu, mnogo manje zanimljivu rutu, manje romantičnog naziva – San Joaqins. Ona se pruža kroz dolinu San Hoakin, poljoprivredni centar Kalifornije, i povezuje San Dijego sa San Franciskom nekoliko puta dnevno. Ruralna Kalifornija nije tako uzbudljiva kao što su pustinja ili okean. Za to popodne nagledale smo se vetrenjača, solarnih panela i farmi koje se mahnito navodnjavaju, da ne bi, kao ostatak prirode, bile spržene na suncu. Reklo bi se da je sva dosada ove američke države koncentrisana ovde, u njenom centralnom delu, a da se uzbuđenja nalaze istočno, u nacionalnom parku sekvoja, Josemiti i Dolina smrti, i zapadno, u planinskim vencima koji vode ka obali Tihog okeana. Ništa od toga, ovoga puta, nismo mogle da vidimo. Samo smo protutnjale između i ne mogu da kažem da nam nije bilo krivo zbog toga. Delovalo je kao da je jedna duga i dosadna reklama prekinula naš film. Put ka slavi pretio je da krene naopako.

Na okupu ovaj svet čuva / vetar koji kroz kosu Đine Roulands duva

Malo je reći da je poslednja destinacija izvadila stvar. Posle samo jednog dana, nismo se više sećale ni propuštene vožnje pored Pacifika, ni kalifornijske Vojvodine. San Francisko je odneo neočekivanu i laku pobedu u finalu zapadne konferencije, iako smo stigle potpuno nepripremljene. Očekivale smo letnje vreme i kalifornijsko sunce opevano u onolikim pesmama, a dočekali su nas sitna kiša, hladan vetar i gusta magla. Pončo nam je ostao najbolji prijatelj, a mi smo postale protagonistkinje one stare izreke nepoznatog autora – „najhladnija zima koju sam iskusio bilo je leto u San Francisku“.

San Francisko je okružen vodom sa nekoliko strana i to utiče na lokalnu klimu, naročito preko leta, kada se topao i hladan vazduh sudaraju, stvarajući oblake guste magle. To se najbolje vidi kada se ulazi u grad ili izlazi iz njega, jer zna da izgleda kao da je potpuno izolovan u oblaku, ni na nebu, ni na zemlji. Prosečan turista, kada prvi put dolazi u Kaliforniju, očekuje toplo leto. On ne zna da leto u San Francisko stiže tek u septembru, a da jul i avgust znaju da budu pravi jesenji meseci. Nas dve se nismo nimalo razlikovale od njega. Trgovci zato zadovoljno trljaju ruke jer stranci kupuju jakne i duge rukave, baš kao što smo i mi radile, a lokalci obožavaju da se sprdaju na taj račun. I ne mogu da im zamerim.

Bile smo smeštene u zapadnom delu grada, u kraju pod nazivom Sunset District. Na njegovom mestu su se pre 150 godina nalazile peščane dine i zemlja obrasla primorskim grmljem, a danas su tu ulice koje se, pod pravim uglom, na laganoj padini spuštaju ka plaži, sa porodičnim kućama pastelnih boja. U njima se i dalje gazi po malo peska koji vetar sporadično nanosi. Ironija našeg boravka je da nijedan zalazak sunca u ovoj četvrti nismo videle, jer je uglavnom bilo oblačno i maglovito, baš onako kako to San Francisko ume da zamesi. Da bi se to desilo, morale smo da odemo izvan grada, nekih 120 kilometara južno.

To je bio Santa Kruz. Put do njega provlačio se tačno između plaža sa jedne i šuma sekvoja sa druge strane. Tek smo na njemu shvatile šta znači mikroklima i koliko ona definiše atmosferu San Franciska. Odjednom smo izašle smo iz magle i ušle u osunčan predeo, gde je bilo toplo i gde su se ljudi i foke sunčali na plaži. Plažu je krasio i jedan tipičan američki, kič luna park, sa šarenim gondolama. Potpuno se uklapao u ambijent prelepog, južnjačkog zalaska sunca, koji je bio podjednako kič.

Teško je napraviti portret San Franciska. Ako kažem da je to najlepši grad u kom sam bila, može zvučati kao da pravim famu samo za potrebe ovog putopisa, iako nije tako. Možda je ovaj zaključak proistekao iz toga što je grad nadmašio sva moja očekivanja, koja su bila vrlo šarolika. Od svih američkih gradova, to je onaj u kom mogu da zamislim svoj život u bilo kojoj njegovoj fazi – srednja škola, fakultet, posao, odmor, porodica, penzija. Kome se jednom dopao Lisabon, izvesno je da bi se oduševio San Franciskom. On spaja čudan miks Evrope i Amerike, urbanistički je potpuno genijalno uređen s obzirom na izrazito brdovit teren, tako da koristi njegove prednosti i ublažava mane. Svaki ćošak i kriv ugao, pod kojim su kuće, stepenice i ulice morale da budu napravljene, ima svoj smisao. Za razliku od Lisabona, ovde je vožnja tramvajima i uspinjačama skupa, a uzbrdice su znatno veće, pa je poželjno biti u formi da bi se grad obilazio peške. Zahvaljujući terenu, u San Francisku je moguće doživeti nesvakidašnji pogled iza svakog drugog ćoška – pogled na zaliv, pogled na okean, pogled na most Golden gejt, pogled na ostrvo Alkatraz, pogled na neko prosečno naselje na brdu preko puta. Ovakvih izvidnica ima mnogo, pa se muka sa penjanjem uglavnom završava spektakularno.

Moja srednjoškolska hipi prošlost nalagala mi je da u ovom gradu obiđem nekoliko lokaliteta, pre svih četvrt Hejt-Ešberi i koncertnu dvoranu Filmor. Filmor sam, nažalost, propustila, ali sam u Hejt-Ešberiju videla sjaj i bedu nekadašnje hipi komune po kojoj je San Francisko bio globalno poznat. Od psihodelije poznih šezdesetih nije ostalo mnogo, osim starih prodavnica ploča i knjiga, prošaranih hipsterskim kafanama. Možda najveća vrednost ovog dela grada jesu prodavnice polovne odeće. Second-hand radnje u Hejt-Ešberiju nisu jeftine, ali, kome je potrebno da nađe zlatnu periku, ljubičaste lakovane sandale, majicu obloženu perjem, ili, recimo, čarape u neobjašnjivom dezenu, ne sme propustiti ovaj šoping. Jedan komad koji sam tamo kupila sa ponosom čuvam i nosim, sa diskretnim kezom na licu kad god se setim gde sam ga nabavila.

Moja spomenuta srednjoškolska prošlost bila je dualna. Ta dvojnost je uključivala, s jedne strane, muziku koji su pravili Dženis Džoplin, Grejtful Ded, Džimi Hendriks i čitava „Vudstok“ generacija, čiji je veliki deo svojom mekom smatrao upravo San Francisko, gde su mnogi među njima proveli dobar deo šezdesetih godina prošlog veka. Drugi deo tog muzičkog panteona koji ima veze sa ovim gradom činio je bend American Music Club. Kontrast hipi psihodelije i mračne introspekcije bio je oličenje mog tinejdžerskog nesnalaženja, a ispostavio se i kao najbolji način da se doživi San Francisko. Frontmen benda American Music Club, Mark Ajcel, verovatno je najpotcenjeniji muzičar iz ovog grada, diskretni otpadnik, neshvaćeni kritičar američkog društva i pesnik. U njegovim stihovima sunčeva svetlost je hladna i vetar duva jako. Ipak, sve je i dalje ljubavno, pa je takva i njegova oda rodnom gradu, u kojoj kaže da su ga izgradila vatrogasna vozila, makroi, lopovi, skeleti koji se cerekaju i sveci čija svetost dolazi do izražaja samo onda kada su grešni. To je, prema mojoj proceni, sasvim veran kroki San Franciska.

Lokalci vole da kažu da je San Francisko najinkluzivniji grad na svetu, jer pruža dobrodošlicu svakome ko negde drugde, iz bilo kojih razloga, nije uspeo. Kada posmatraš ljude oko sebe, shvatiš da to ima smisla. U San Francisku zaista možeš videti bilo kakav ljudski prizor na ulici. Iako to možeš da sretneš i u mnogim drugim velikim gradovima, u San Francisku baš ništa ne izaziva neprijatnost. Ni pozeraj vesele gej četvrti, ni beskućnici, ni razne društveno neprilagođene grupacije ljudi raznih rasa i veroispovesti kojih ima svuda po gradu, ni birtije u kojima se pije jeftin alkohol u društvu lokalnih makroa i lopova (kao što je, recimo, slučaj u bašti matorog dive-bara koji se zove Zeitgeist). Čini mi se da niko bolje od American Music Club ne dočarava tu atmosferu. Bilo da sediš u mračnom pabu, da se – doslovno – šetaš po oblaku magle, prolazeći peške preko mosta Golden gejt, ili da lutaš gradom među kućama veselih pastelnih boja, ako slušaš stihove i melodije Marka Ajcela, ovog mračnog indi Sinatre, i ako si makar malo sentiš kao što sam ja, učitaćeš u njih svu melanholiju današnje Amerike, i svu ljubav koja ovaj svet drži na okupu, baš onako kako to kaže stih o Đini Roulands.

Koliko su Ajcelove reči o San Francisku istinite, uverile smo se na gradskom aerodromu, prilikom odlaska. Dva procenta svog budžeta aerodrom troši na umetnička dela koja postavlja po svojim terminalima ne bi li putnicima olakšao nelagodu letenja i dosadu aerodromskih bezbednosnih procedura. Među njima je, pod nazivom „Visoke potpetice za odlazak na nebo“, i delo japanske umetnice Jajoi Kusame, hipi heroine i tufnaste dive, jedne od najuticajnijih savremenih umetnica sa Dalekog istoka. Dve velike bele plastične cipele na štiklu, sa crvenim tufnama, u stilu onih koje bi nosila Mini Maus, mahale su nam dok smo odlazile na svoj gejt. Kusama je prava figura koja treba da te isprati na izlasku iz San Franciska. Njena herojska umetnička borba protiv sopstvene duševne (ne)prilagođenosti pripada San Francisku onoliko koliko mu pripada i jedan Mark Ajcel. Krajnje je glamurozno u njenim visokim potpeticama ući u avion.

Put u središte nostalgije

Vreme je odavno pregazilo američke vozove. Ključan udarac zadala im je automobilska industrija, bez koje ne možemo da zamislimo savremenu Ameriku. Baš zbog toga, čitavim putem – od istočne do zapadne obale, preko prerija, planina i pustinja – pratila me je nekakva nostalgija, koju anahronizam američke železnice obilno hrani. Železnica je njeno otelotvorenje. To je ona nostalgija iz filmova, romana, crtaća, enciklopedija i muzike koju konzumiraš tokom odrastanja. Nema boljeg načina da se ona oživi, od putovanja vozom. Tom osećaju doprinosi i beskraj severnoameričkog kontinenta, koji ti omogućava da prelaziš hiljade kilometara i menjaš države i vremenske i klimatske zone iz dana u dan, ali ne u vazduhu, nego putujući kopnom, udobno zavaljen, u horizontali. Nazivi mesta koji ti zvuče poznato, ali za koje nikad ranije nisi čuo, kroz koja voz prolazi i koja dispečer recituje pred ulazak u svaku stanicu – Trinidad u Koloradu, Hačinson u Kanzasu, Lejmi u Nju Meksiku, Madera u Kaliforniji, kao i nazivi mesta za koje si nekad zapravo i čuo – kao na primer Vinzlou, Arizona, u pesmi benda Igls – tu nostalgiju samo produbljuju. Najveći doprinos tome pruža činjenica da se vreme usporava čim kročiš u ovaj voz. Ne samo zato što on ne juri 300 na sat, i zbog toga što su predeli koje posmatraš kroz prozor međusobno potpuno različiti, već i zbog saputnika, koji su ovaj vid transporta odabrali, u većini slučajeva, jer im se nigde ne žuri. Zato ti se čini da se nalaziš na putu oko sveta, a da se, Ajnštajnovim jezikom rečeno, prostor-vreme rastegao do večnosti.

Ja sam, pre odlaska na taj put, potajno priželjkivala da negde, u nedođiji neke prerije, ugledam Vudija Gatrija kako emigrira iz Oklahome u Kaliforniju, svirajući gitaru na krovu vagona, u nadi da će zlatna groznica najbogatije države i njega prodrmati i da će svoje ideje o socijalnoj pravdi proširiti na zapad. Svi znamo epilog ove bajke: niti je Vudi pronašao svoju sreću na američkom zapadu, niti je u Sjedinjenjim Državama zavladala socijalna pravda. Nisam ni ja srela Vudija, kao što nisam ni Marka Ajcela. Oni su, ipak, bili tu sve vreme, prisutni u vagonima i čekaonicama železničkih stanica i među ljudima koje smo upoznale, kao dobri duhovi nostalgije za nekom lepšom i boljom Amerikom od one na koju smo danas naviknuti.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: