Da li imate preko 18 godina?

Staša Vukadinović – “Ja sam StaŠa”

Razgovarali smo sa Stašom Vukadinović, koja - premda ne voli da se naziva piscem - iza sebe ima odvažnu i rasprodatu zbirku priča, za čije stvaranje su bili ključni brojni prijatelji.

Staša Vukadinović piše. Poreklom je iz Zrenjanina, ali se zarad studija svetske književnosti preselila u Novi Sad. U ovom vojvođanskom gradu i dalje živi, osluškuje ga i pored reke šeta svog divnog i svojevoljnog crnog psa, Nimeriju. Njen blog, koji je postojao oko godinu dana, razvio se dalje u obliku literarnih statusa na Fejsbuku, koji joj je – sasvim spontano i nepretenciozno, doneo mnogobrojne čitaoce. Staša je, zatim, sa pisanja postova prešla na papir: prošle godine, iz ovih priča nastala je i knjiga Ja sam StaŠa. Pored već poznatih reči, u njoj se našlo i 7 tajnih priča koje pre toga nikada nisu objavljene.

Teget izdanje Stašine knjige od 212 strana odštampala je sama autorka, a ceo tiraž je nedavno rasprodat putem interneta. U petak, 5. maja, u beogradskom Poletu, po prvi put će svetlost dana ugledati drugo izdanje knjige, koje ima drugačiji kraj. Zašto drugačiji? Upravo o tome smo pričali sa Stašom, ali i o važnosti obale jednog konkretnog grada, kao i o tome da li misli da bi njeno pisanje izgledalo iščašenije bez tekstualne onlajn razmene.

2017-BA-StasaVukadinovic-1280px-NK-11

Ko je Staša Vuk?

Kad si mi postavila ovo pitanje kroz glavu mi je prošlo sećanje na desetogodišnju mene, kako stojim s vremena na vreme ispred ogledala, gledam u odraz i ponavljam u sebi: Ko si ti, ko si ti, ko si ti. Čudno mi je, skroz sam na to zaboravila i sad sam se setila. Nisam sigurna da umem suvislo da odgovorim na to pitanje. Ja sam StaŠa. Sve što ja jesam je u knjizi, i to je moj jedini način da se (sebi) objasnim.

Šta je prva stvar koju si ikad napisala? A poslednja?

Prve se ne sećam. Poslednja je priča o radnom stolu koji smo napravili od dedinog oraha.

Počela si od bloga, a onda i Fejsbuka, i neki ljudi su se vrlo brzo skupili oko tvog iskrenog i pomalo romantičarskog odnosa prema svakodnevici. Možeš li da zamisliš svoju karijeru bez interneta i komunikacije sa ljudima?

Ne mogu. Volim Internet. Internet mi dopušta da radim odakle god želim, što je za mene jedan od preduslova života u kojem sam okej sama sa sobom. Internet je u moj život doveo neke strava ljude. Ponekad mi se čini da ću da izludim od brda šumova, ali mislim da sam uspela da pronađem princip zahvaljujući kojem su kritični momenti svedeni na minimum. E, ali se uhvatim nekad kako besomučno skrolujem, i to me prestravljuje. Naći ću lek tome.

 

Da li pratiš tuđe blogove, postove i tako dalje? Je li internet izvor inspiracije ili neprestanog obasipanja sadržajem i gde se ti tu pozicioniraš?

Pratim nekoliko blogova, i ima ljudi na Fejsbuku u čijim objavama uživam. Budem jako srećna kad otkrijem nekog novog, inspirativnog. Godinama pratim književni blog A.A.A. I onda, pre neki dan sam se odvažila da Anu Arp, devojku koja je autor tog bloga, dodam za prijatelja. I znaš koliko sam bila, i još jesam, srećna zbog toga? Mnogo! Ima kvalitetnih, sjajnih ljudi, samo treba naćuliti uši više i otvoriti oči šire. Volim kad nečija bistra misao, fotografija ili književna/filmska/muzička preporuka daju novu dimenziju jednom običnom danu.

Koliko tvoj posao kopirajtera utiče na razvoj tvog pisanja?

Na samom početku, pre 7-8 godina, budući da sam tek počinjala da radim kao kopirajter, a još nisam pisala za sebe, sve ono što ja jesam sam trpala u tekstove (čak i veliko Š koje je danas tu isključivo kao deo mog imena). Srećom, radila sam sa ljudima koji su imali dovoljno razumevanja i veštine da me usmere, a i da me podrže da počnem da pišem i  ja kao Staša, ne samo ja kao kopirajter. Danas ta dva razgraničavam. Možda valja napomenuti da nisam kopirajter u onom smislu na koji prvo pomislite, nisam (više) kopirajter agencije. Uglavnom sarađujem sa ljudima koje već dobro poznajem i čiju delatnost dobro poznajem. I zato mi je i to pisanje nekako prirodno – sebe u tom smislu doživljavam kao nekoga ko je vešt u pisanju i barata potrebnim tehnikama i alatima, pa je na sebe preuzeo predstavljanje nečije delatnosti svetu.

Šta misliš o trenutnoj književnoj sceni kod nas, pa i u regionu? 

Trenutno aktivno pratim Anu Mariju Grbić i Marka Tomaša. Pričam sa mojom drugaricom Jelenom o Mileni Marković. Čekam Valjarevića da se vrati. Sutra hoću da pročitam Tabaševićev Pa Kao.

Je li za tebe uopšte važno da se deklarišeš kao pisac? Da li je takva vrsta auto-definisanja možda pomalo artificijelna?

Nije mi važno, čak se nekako klonim toga. Onda se naljutim na sebe, jer šta je u tome loše, zvati se piscem? Ništa, nije ništa loše. Nego nekako, zvuči mi pretenciozno, ipak sam ja relativno od skoro uronila u svet pisanja. Istina, ne volim odrednice ja sam ovo, ja sam ono. Zato sam knjigu nazvala tako kako sam je nazvala. Ja sam StaŠa, i to je sve što znam.

2017-BA-StasaVukadinovic-1280px-NK-15

Ako sam dobro razumela, bilo je priče oko tvoje knjige sa izdavačem, ali si se naposletku ipak odvažila sama da je odštampaš. Knjiga je, nedavno, sasvim rasprodata. Koliki je samizdat rizik i misliš li da se u tom slučaju tvoja knjiga drugačije rangira od onih koje izdavač distribuira direktno na police?

Izdavač me je kontaktirao već tokom prve godine mog pisanja, pre 4 godine, i isprva sam poleptirila, a kasnije sam, srećom, shvatila da još nije vreme za knjigu. Kad sam osetila da jeste vreme, osetila sam i da mogu i da treba to da uradim sama. Ovo “sama” je uslovno rečeno, jer jesam sama pisala, ali su mi prijatelji pružali ogromnu podršku kroz razgovor, analize, fotografije… I kroz učešće u opasnjikavoj avanturi koja je okvir te knjige, i okvir mog života uopšte. Samizdat jeste rizik, ali sam nekako slutila da će postojati grupa ljudi koja će knjigu i naručiti, a ne samo lajkovati vest o knjizi. Ispostavilo se da je ta grupa veća nego što sam mislila, a onda su knjigu počeli da naručuju ljudi koji su za nju čuli od prijatelja, pa ljudi koji žele da je poklanjaju drugim ljudima i eto, ode hiljadu primeraka.

Koliko je važno kako ta knjiga izgleda? Kako si rešila da sarađuješ upravo sa Markom? 

Meni je mnogo važno. Te korice, to sam ja, kao što sam ja ono unutar korica. Marko Prokić – F.ckinfine jedna je od prvih osoba koja me je podsticala i hrabrila da krenem u priču sa knjigom, i to sa koricama mogao je da uradi samo on. Marko je drugar koji ne samo što je ludo talentovan, nego je iz prve ukapirao moju zamisao, iako sam mu dala samo par polujasnih informacija o tome kako ja to zamišljam.

Da nisi u Novom Sadu, gde bi živela? Tvoj grad zauzima važno mesto u onome što pišeš. 

Nemam pojma. Samo sam u Italiji, na jednom kratkom putovanju, osetila i pomislila: e, ovde bih ostala! Na moru sam radosna, ali kad nije sezona. Prošlog oktobra sam bila srećna u Beogradu. Mislim da bih u budućnosti volela da budem svuda, kojekude. Novi Sad zauzima važno mesto jer je to grad u kojem živim, u kojem sam najčešće. Da živim u Boru ili San Francisku, pa sigurno bi baš Bor i San Francisko zauzimali važno mesto u mojim pričama. Mada, možda ja ovo samo, po običaju, pokušavam da se odvojim od svezivanja za prostore i drugo.

Zašto drugo izdanje knjige ima drugačiji kraj?

Prvo izdanje knjige završeno je u avgustu, i tad je takav kraj bio istina. Nekoliko meseci kasnije, nešto se dogodilo, i završetak u realnom životu više nije bio  isti. Pa je, eto, i knjiga dobila novu poslednju priču – tako je moralo biti, inače verovatno nikada više ne bih spokojno zaspala.

Imaš li plan za neku drugu knjigu? Ova je nastajala dugo i ima neki svoj nenasilni tok (u narativu, koliko i u načinu na koji je izašla).

Razmišljam o tome, samo razmišljam, katkad. Prilično sam sigurna da neće biti zbirka priča, ali, sve je još odveć smutno da bi se moglo o tome pričati.

Šta te ohrabruje u svakodnevnom životu, a šta vraća korak unazad?

Ohrabruju me ljudi, neplanski. I ja sama sebe, planski, kad se desnom rukom potapšem po levom ramenu.

Nešto za kraj. 

Više o beogradskoj promociji Stašine knjige sa drugačijim krajem možete saznati ovde. 

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. larsqwed says:

    pateticna, neukusna poetika za motivacione plakate i cestitke od tetke.

  2. Ne lupetaj!! Da si procitao knjigu, ne bi ti pale na pamet takve reci!

Ostavite komentar:

Slični članci: