Vlasti spomenike podižu samovoljno, u populističkom duhu

Kultura sećanja se prepliće i živi kroz oralne i pisane istorije, memorijale, spomenike i toponime. Razgovarala sam sa Ninom Mihaljinac o tome kako se sećamo, koje događaje slavimo a koje potiskujemo i kako se čita i tumači arhitektura sećanja. Nina je docentkinja na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti i rukovodilac UNESCO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Skoro smo saznali da će Beograd dobiti spomenik u znak sećanja na poslednji koncert Ejmi Vajnhaus. Srpski mediji su tada prenosili opšte nezadovoljstvo nastupom, a utisak je bio da su negodovanja publike bila glasnija od pevačice. Gardijan je tom prilikom objavio članak u kom braneći Ejmi, osuđuje kontinuirani medijski linč nakon koncerta na Kalemegdanskoj tvrđavi. Kako ti interpretiraš iniciranje spomenika sećanja na taj događaj – kao neku vrstu izvinjenja, povratak dostojanstva ili nešto treće?

Ne bih rekla da se javnost seća tih kritika i da bi se zato u znak izvinjenja gradio spomenik. Prema mom mišljenju, daleko je veća odgovornost Ejminih menadžera koji su je forsirali da nastupa iako su znali u koliko je lošem stanju, nego publike koja ju je izviždala jer koncert nije održan. Pre mislim da je u pitanju želja da se proširi beogradska turistička ponuda i Beograd učini vidljivijim, što će imati finansijske efekte.

Ceo slučaj je ilustracija kako funkcioniše kapitalistički sistem i trka za profitom po svaku cenu – od upotrebe tuđe nesreće za materijalnu korist do eksploatacije do smrti.

Koji su glavni trendovi izgradnje spomenika kod nas? Kako se sećamo poraza, a kako pobeda? Kako bi opisala način na koji biramo da se sećamo, da li postoje neke dominantne karakteristike spomenika koji slave istoriju?

Dominira (muška) ratna istorija, tu i tamo po koji pesnik ili naučnik, a u novije vreme se najviše slave nacionalni vladari, promoviše se kult vođe – individualizam, poslušnost. Nove spomenike podižu vlasti, samovoljno, u populističkom duhu. I svi ti slučajevi koriste se i kao propaganda, i za finansijske malverzacije, i za skretanje pažnje s krupnijih problema.

Jugoslovensko spomeničko nasleđe (tu mislim i na zgrade – Samački hotel, Geneks kula, zgrada FDU…), a posebno nasleđe antifašizma je jedinstveno i svakako se razlikuje i po konceptu i po vizuelnom izrazu od ostalog nasleđa u Srbiji. Neki od tih spomenika su svetskog ranga – Spomenik neznanom junaku na Avali, Kosmaj, Kadinjača, Kragujevac (Krugovi)… Antifašističkim nasleđem treba da se ponosimo i da ga činimo vidljivim i u zemlji i u svetu jer iza njega stoji snažna poruka o nužnosti borbe protiv zla koje proizvode totalitarni režimi. To nasleđe može da inspiriše na borbu i političku promenu. Zato UNESCO Katedra za kulturnu politiku i menadžment u kulturi Univerziteta umetnosti u Beogradu u saradnji sa srodnom katedrom na nemačkom Univerzitetu u Hildeshajmu na jesen organizuje međunarodnu letnju školu na temu spomenika antifašizma koja će ovde okupiti studente i mlade profesionalce u oblasti kulturne baštine.

Spomenik Кosmajskom partizanskom odredu

Takođe su zanimljivi i tipični spomen-parkovi i parkovi skulptura. Na primer, park u Aranđelovcu ima izvrsne umetnike, a u Parku prijateljstva na Ušću u Beogradu nalaze se stabla koja su zasadile ličnosti svetske istorije – Gandi, Kastro, kraljica Elizabeta, Naser, Nikson, Brežnjev, Tito, Hajle Selasije…

Kada je reč o modelu sećanja na pobede i poraze, umetnik Srđan Veljović ima rad pod nazivom Mesta sećanja, dve fotografije koje prikazuju dva spomenika postavljena na 200 metara razdaljine u parku u Nišu. Jedan koji slavi pobedu nad Turcima je falusnog oblika, a drugi koji obeležava žrtve NATO bombardovanja SRJ 1999. podseća na ženski polni organ. Znači – pobede su muške, a porazi ženski.

https://www.danas.rs/kultura/pobednicka-muskost-i-zdrav-duh/

U oralnoj tradiciji Srbije se sećanje na Otomansko carstvo neguje i održava živim. Da li je to slučaj i sa spomenicima?

Tog perioda se sećamo po lošem – nabijanje na kolac, danak u krvi, harač, tako da su spomenici podizani u čast ustanicima i osloboditeljima. Nažalost, mnoge džamije i turska kupatila su prenamenjena ili srušena, što mislim da je velika šteta i zbog islamske zajednice koja živi u Srbiji i zbog većinskog stanovništva, pa i turista – zamislite kad bi svaki grad u Srbiji imao po neko funkcionalno tursko kupatilo – da više uživamo i da se banjamo! Inače, Turska je uložila dosta sredstava u revitalizaciju ove baštine jer vidi interes da se ovo nasleđe promoviše na evropskom tlu – posebno s obzirom na evropsku islamofobiju.

Pošto je period turske vladavine neodvojiv deo identiteta domaćih gradova, pohvalno je što je i Turistička oganizacija Srbije objavila publikaciju „Osmansko kulturno nasleđe u Srbiji“ i što postoji svest o njegovom značaju. Inače, mislim da bi u mnogo većoj meri i na više frontova trebalo da prigrlimo orijent.

Primer Kalemegdana je jedan od brojnih gde se sukobljavaju tendencije ka očuvanju istorijski važnih spomenika, nasuprot potrebi da se pejzaži sećanja menjaju u skladu sa vremenom – šta je po tvom mišljenju važno čuvati, a šta unapređivati?

Da, Kalemegdan je dobio pasarelu i u planu je bila gondola, međutim, stručna javnost je sprečila ovu inicijativu lokalnih vlasti. Tu su bile veoma posvećene dve profesorke koje drže predmet menadžment kulturne baštine na UNESCO Katedri i rukovode organizacijom Evropa Nostra Srbija – Irina Subotić, predsednica organizacije i Višnja Kisić, generalna sekretarka. Zahvaljujući njihovim naporima, reagovala je Evropa Nostra, organizovani su sastanci s vladom i to je – udruženo sa drugim inicijativama stručnjaka – dalo rezultate. Kulturnu baštinu treba čuvati i osavremenjivati, ali na način da se ne dovodi u pitanje njena održivost i status, pri čemu je ključan proces odlučivanja – svi kojih se tiče treba da budu uključeni, na prvom mestu stanovnici i stručnjaci.

Baš kad govorimo o inovacijama na Kalemegdanu – ja bih zdušno podržala zatvaranje ZOO vrta jer mislim da je prostor suviše skučen za životinje i da se one tamo muče. To bi bio gest empatije.

Kulturu sećanja u mnogome informiše i politika imenovanja. Koje istorije se brišu, a koje pamte? Da li se na primer, patrijarhalna ideologija reflektuje na tom polju – u kojoj meri su žene predstavljene u našoj kulturi sećanja?

Briše se nasleđe koje predstavlja pretnju aktuelnom sistemu, a čije je održavanje moguće sve dok smo poslušni, izolovani, okrenuti jedni protiv drugih. Ne slave se primeri pozitivne istorije, solidarnosti, altruizma, saradnje, mirenja. Uklanja se sve što predstavlja ideje političke levice – radnička prava, zajedništvo, antikolonijalizam jer te ideje plaše sve koji danas imaju moć. Sigurno vam je poznat obelisk na uzdignuću kod Brankovog mosta, sa beogradske strane, ali ne znate šta označava, niti se ko potrudio da to bude poznato. To je Spomenik Pokretu nesvrstanih – najznačajnijem globalnom antikolonijalnom pokretu, podignut povodom održavanja prve konferencije u Beogradu 1961. godine. Išlo se dotle da je izmešten grob Dimitrija Tucovića i da je na tom mestu podignuta besmislena fontana, a o nazivima ulica da i ne govorimo.

Spomenik Pokretu nesvrstanih

Umesto vrednosti solidarne borbe, podižu se spomenici nacionalnim vladarima. U svemu tome se najviše zloupotrebljava nacionalno osećanje i instrumentalizuje za sejanje mržnje, ksenofobije. To je politika zavadi-pa-vladaj.  

A što se žena tiče – naravno da ih nema u dovoljnoj meri, kao što nema mnogih drugih kultura, manjina… Velika nepravda prema ženama je učinjena prilikom imenovanja bolnice Dragiša Mišović. Mišović je sigurno zaslužio da neka bolnica nosi njegovo ime, ali to nije morala da bude baš ova! Bolnica je zapravo prva ženska bolnica i porodilište koje su izgradile žene – medicinarke iz pokreta britanskih sestara u Velikom ratu (i ona se i prvobitno zvala prema jednoj od njih, dr Elsi), a velike napore je učinila Slavka Mihajlović, lekarka koja je doktorirala u Ženevi i svoj životni vek posvetila ženama – ginekologiji i akušerstvu, učestvovala u osnivanju prve Ženske stranke. O tome se može pročitati u njenom dnevniku Oblaci na gradom 1914 – 19818[1]. Pošto je rodna ravnopravnost postala jedan od prioriteta oficijelnih politika – ima dosta inicijativa za reviziju istorije, projekata koji slave žene i njihov doprinos. Koliko je jugoslovenska politika sećanja bila progresivnija i na ovom polju pokazuje projekat Heroine Jugoslavije.

Koliki je uticaj religije na spomenike kulture? Da li se i kako, etnički sukobi prelamaju kroz politike sećanja?

Ogroman, naravno, to nasleđe je centralno za mnoge svetske kulture, dok s druge strane, u Zapadnoj Evropi uticaj crkve slabi, pa ima primera i katedrala koje su pretvorene u izlagačke ili noćne klubove.

U poslednjih nekoliko godina u Srbiji postoji trend izgradnje krstova velikih dimenzija. Mislim da je to čist desni populizam – dimna zavesa koja maskira situaciju s Kosovom i Metohijom. Nezadovoljnom narodu zbog gubljenja dela teritorije gde su srpske verske svetinje, nude se jeftine zamene… Nasleđe na Kosovu koje je stradalo, uništavano – s obe strane – veliki je gubitak.

Ima i nekih pozitivnih primera. Recimo, na čačanskom groblju postoji Spomenik četiri vere poginulim ratnicima 1912-1918. na kojem stoje pravoslavni i katolički krst, jevrejska zvezda i islamski polumesec. Spomenik je podigla ženska sekcija Udruženja rezervnih oficira i ratnika. Kod ovog spomenika je značajno što predstavlja primer samoorganizovanja, odluke naroda, a ne vlasti, da podigne takav spomenik, što je dosta indikativno za politiku generalno (ljudima nije do ratova, a vladarima jeste).

Spomen kosturnica ratnicima četiri vere

U poslednje vreme vidimo obnovljeni interes za nasleđe socijalizma i anti-fašizma. Kako tumačiš taj trend i kako je on nastao?

Interes postoji, ali ne zvaničnih institucija i vlasti, nego ljudi socijalističkih ubeđenja, samoorganizovanih kolektiva, pojedinaca-naučnika, istraživača. Rekla bih da je to reakcija na strahovite probleme kapitalističkog sistema. Socijalističke ideje jačaju, a ovo nasleđe stoji kao podstrek i poruka da je promena moguća, kao ohrabrenje.

Za turiste koji nisu temeljnije osvestili politički kontekst i ideološka značenja – ovo nasleđe je interesantno jer je egzotično, za njih ono predstavlja „istok“…

Koja je uloga umetnika u kreiranju politika sećanja kroz spomenike kulture?

S obzirom na to da većinu značajnih spomenika podižu direktno vlasti, umetnici najčešće zauzimaju poziciju autora-izvođača zamisli koje su definisali političari. Oni su zato pežorativno nazvani režimski umetnici. U boljem slučaju, vlasti biraju dobre i prestižne umetnike (npr. izuzetni Oskar Najmar je izgradio ogroman broj ultraimpresivnih objekata u Brazilu), a dešava se, nažalost, da priliku da izgrade spomenik dobiju umetnici sumnjivog kvaliteta i da imamo prosto ružne objekte u javnom prostoru.

Ako ne podižu direktno, umetnici se bave interpretacijama kulturne baštine – i tu postoji zaista veliki broj inteligentnih radova, međutim, problem s njima je što nisu vidljivi široj publici. Na primer, zanimljiv je rad pod nazivom Fallrise, umetnika Aleksandra Vajndorfa koji je nekoliko godina redovno fotografisao spomenik žrtvama NATO bombardovanja Večna vatra i tako pratio transformacije spomenika, ali i transformaciju odnosa društva prema onome što spomenik predstavlja. Takođe je snimio video-intervju s autorom spomenika i razgovarao o etičkim aspektima izgradnje – budući da su naručioci bili Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Potom je o tom video intervjuu i fotografijama diskutovao u okviru časova likovnog sa decom lokalne osnovne škole i zapisivao njihove reakcije. Svi ovi materijali objedinjeni su u publikaciji projekta  Left commas – i kao celina, publikacija je zaista vredna jer mnogo govori o kulturi sećanja i podstiče kritičko mišljenje – no, jednostavno – ne koristi se dovoljno, nije došla do publike. Takva vrsta umetnosti, iako je uloženo dosta truda, jednostavno nije dovoljno komunikativna…

Postoje takođe i alternativne autorske intervencije u javnom prostoru. Primer za to bi bila tabla Ćošak Salvadora Dalija na Dorćolu, koju je postavila umetnička grupa Ilegalni poslastičari.

Ćošak Salvadora Dalija

Prošle godine smo svedočili jednom novom narodnom pokretu u kulturama sećanja u nekadašnjim kolonijalnim zemljama: rušenje i performativno uništavanje spomenika koji slave sećanja na kolonijalizam, te i rasistički politički poredak i ideologiju. U kojoj meri je spomenička kultura u Srbiji participativna, a koliko se određuje „odozgo-na dole“? Da li kod nas postoje otpori dominantnim trendovima kreiranja kulture sećanja?

Jako su me obradovale sve te vesti jer nisu rušeni bilo koji spomenici već upravo spomenici ljudima koji su činili zločine – i nadam se da se revolucionarne snage neće iscrpeti na tome. Načelno, pitanje je da li su uopšte potrebni spomenici pojedincima. Ako su političari i vladari – verovatno su činili zločine; ako su činili dobra dela – sigurno su ih činili u kolektivima, ni jedan pojedinac nije ništa postigao sam,  niti izmislio od nule (a spomenikom simbolički pokupi sve zasluge). To slavljenje individualizma (genija, preduzetnika…) treba da se prevaziđe…

Što se tiče Srbije i učešća u vođenju politika sećanja, vlasti imaju veliku moć, ali to je tako u većini zemalja. Zato je i u Evropi usvojena Faro konvencija o participativnom upravljanju kulturnim nasleđem, a Srbija je potpisnica. Ne znam za veliki broj inicijativa „odozdo“; mislim da pre postoji otpor zaboravu. Na primer u vojvođanskom selu Vajska – gde imam prijatelje, pa tako znam – stanovnici su izbojkotovali promenu imena ulica (Lenjinova, Maršala Tita).

U kojoj meri smo mi, kao društvo, pismeni kad je u pitanju kultura sećanja? Koliko generalno poznajemo i razumemo simbole sećanja i spomeničku kulturu?

Takvo istraživanje nije rađeno da bi mogao da se zna pouzdan odgovor – ali je jasno da nema mnogo instrumenata koji podstiču razvoj ove vrste pismenosti (npr. da se u okviru građanskog vaspitanja, sociologije, temeljno obrađuju ove teme). Problem je što pored obrazovnih, nema ni drugih politika promocije očuvanja spomenika – recimo, da se zabrani kačenje klima na spoljnje zidove ili  da se sufinansira renovacija fasada i stolarije na starim zgradama.

Međutim, pitanje je koliko su spomenici kao medijum komunikacije uopšte funkcionalni. Jedan članak u Gardijanu autora Garija Janga, predsednika odbora za odlučivanje o postavljanju rotirajućeg spomenika na Trafalgar skveru u Londonu govori o tome da je njihovo iskustvo pokazalo da ljudi generalno ne čitaju i ne znaju ko je predstavljen spomenicima. Dakle, da takva vrsta mesta sećanja ne prenosi poruku – te da se on zalaže za ukidanje tako konzervativnih praksi podizanja spomenika pojedincima.

Javni prostori govore mnogo o dominantnom sistemu vrednosti – u kojoj meri javni prostori odražavaju politiku ličnih sloboda? Kako bis opisala naše dominantne tradicije u odnosu na evropske?

Budući da je privatnost jedna od temeljnih vrednosti istočnjačkih kultura – njihove ulice su uzane, skrovite, dvorišta kuća su sa unutrašnje strane, tela, čak i lica se prekrivaju garderobom, pokreti tela i afekti su svedeni. Nasuprot tome, zapadna demokratska kultura ceni transparentnost i učešće u javnoj sferi, zato su ulice široke, trgovi su značajna mesta okupljanja, dvorišta gledaju na ulicu, a oblačenje je slobodnije, više otkriva, ljudi imaju naglašenije pokrete, glasnije govore.. Prema uređenju javnog prostora mi pripadamo Evropi; pa i reči koje ga označavaju dolaze iz evropskih jezika, npr. bulevar, trotoar iz francuskog. Savremeni načini upotrebe javnog prostora takođe pripadaju zapadnoj kulturi – grafiti, stensili, skejtovi, roleri, moda…

Za kraj, ne mogu da ne pitam za spomenik koji je izazvao najviše uzbuđenja i debate – spomenik Nemanjiću. Šta predstavljaju i zašto su važni spomenici kulturne diplomatije za zemlje učesnice? Šta nam te razmene govore o dominantnoj kulturi sećanja?

Svetska je praksa da se za izvođenje spomenika pozivaju i inostrani umetnici jer to osnažuje diplomatske veze. Države koriste politiku spomenika za razvoj takozvane meke moći. Ilustrativni su primeri iz Nemačke jer se Nemačka veoma potrudila da se izvini za holokaust. Poljski arhitekta Libeskind izgradio je Muzej Holokausta u Berlinu; u okviru Berlinskog bijenala – čiji je kustos bio Poljak Artur Žmijevski – kao umetnički projekat mladog poljskog autora posađeno je oko stotinu mladih stabala prenesenih iz Aušvica – kao uspomena na počinjene zločine. Tako i spomenik Stefanu Nemanji jača veze s Rusijom jer je autor iz Rusije. Moj stav je da kulturno-diplomatske  odnose treba razvijati sa svim zemljama, i to strateški, ali je pitanje transparentnosti i nivoa profesionalizma te saradnje. Rusija imaju izuzetne savremene umetnike – i možda smo mogli da dobijemo spomenik koji je prema vizuelnom jeziku savremeniji, zanimljiviji (da sad temu ostavimo po strani). Pitanje koje se nije postavljalo u javnosti je da li je tom trgu, gde je bolnica Sveti Sava s najugroženijim neurološkim pacijentima, potrebna jedna turistička atrakcija gde će se organizovati glasna okupljanja.

[1] https://krivak.rs/wp-content/uploads/2015/04/aktivnosti_RaznaObavestenja_Oblaci_nag_gradom_1914-1918.pdf