Povratak trole 28

Na dan vraćanja trase trolejbusa 28 u sistem gradskog saobraćajnog prevoza našli smo se sa članovima građanskog udruženja “Vratimo trolu 28” da otvorimo šampanjac i proslavimo na okretnici u Čingrijinoj. Teodora Budimir i Davor Stupar su se, ispred inicijative, obratili Zvezdarcima okupljenim da požele dobrodošlicu svojoj staroj liniji a onda se u euforičnom, pobedničkom raspoloženju popeli trolom do Studentskog trga prvi put od novembra – kada je linija odlukom gradske vlasti ukinuta prilikom rekonstrukcijie Trga Republike. Pored Teodore i Davora trio koji predstavlja jezgro udruženja čini i Miloš Vučković. Sa njima smo razgovarali o ovom “malom” podvigu.

Kako se osećate?

Teodora: Prošla sam kroz sve faze emocija, od neke euforije i radosti i sreće do neverice i sad sam imam taj momenat kad se pitam šta sad… Šta je sledeće? (smeh) Tražim nešto drugo oko čega ću da se borim. To je tako logično kada se dostignu neki ciljevi.

Šta je za vas značila trola 28 pre nego što je sve ovo počelo?

Miloš: Svako ima neki svoj pogled, ali je svima bila deo svakodnevice jer smo uz pomoć nje dolazili u grad i faktički nam je bila neka konekcija sa centrom. I nešto za šta uopšte nismo mislili da može da prestane preko noći.

Teodora: Tako je, kao jedan deo naših života bukvalno. Svaki period života nam je bio obeležen tom trolom.

Kada prvi put saznajete za vesti o ukidanju linije? Je l’ se šuškalo o tome po kraju ili vas je zateklo?

Teodora: To je bilo bukvalno preko noći. Radili su rekonstrukciju Trga i trola nije radila privremeno, ali kad su drugi put otvorili trg samo su javili da je trola 28 ukinuta, kao i 19.

Davor: A išla je jedno kratko vreme između prve i druge rekonstrukcije.

Teodora: To je bio potpuni šok za sve Zvezdarce i Palilulce, nismo očekivali da bi to nekom moglo da padne na pamet.

Kako ste se okupili? Na šta je ličio taj period od ukidanja trase do pokretanja inicijative?

Teodora: Mi smo na Zvezdari već imali bazu u grupi “Sačuvajmo zelenu Zvezdaru” koja se bori za naš parkić i druge urbanističke ciljeve. Imali smo bazu komšija koji su aktivisti, oformili smo Viber grupu i onlajn peticiju, koja nam je pomogla da se malo po malo svi povežemo i tako smo oformili jezgro od nas desetak koji su se najviše cimali.

Koliko brzo ste shvatili da je odbrana trole 28 nešto više od same odbrane trole 28?

Davor: Mnogima je to bila borba lokalnog karaktera, a neki od nas su odmah uvideli čemu to vodi. To je samo put ka ukidanju svih trolejbusa u centru grada i da je 28 simboličan deo celog tog sistema, jer tu se lomi… Ako im to prođe, onda mogu sve ostale linije da ukinu, al’ ako ih tu zaustavimo onda možemo nešto da učinimo da poboljšamo još taj sistem.

Koji su prvi konkretni koraci koje ste preduzeli?

Teodora: Krenuli smo od okretnice u Čingrijinoj, to smo prvo blokirali, pa onda u Jaše Prodanovića, pa na Studentskom trgu. I onda ta podrška vozača na Studentskom trgu kada je promenio broj na kontrolnoj tabli iz 29 u 28.

Davor: To je bio euforičan trenutak za sve.

Teodora: To je bila najlepša podrška koju smo dobili za sve ovo vreme. Posle blokada smo postavili spomenik troli, to je bila dosta dobra akcija jer je privukla baš mnogo medijske pažnje i vrlo brzo nakon toga smo dobili poziv iz Sekretarijata za javni prevoz na sastanak.

Znači posle tog spomenika su vas shvatili ozbiljno?

Teodora: Ali stvarno smo sve vreme u medijima i bili prisutni, čak i RTS, čak i Politika, Večernje novosti…

Lepili ste stikere, radili grafite, stensile, spomenik, pravili mimove… Deluje kao da ste se dobro zabavljali tokom akcije.

Teodora: Jesmo. U suštini svaki protest je bio zabavan i svaki naš sastanak je bio zabavan.

Davor: Posle svakog protesta ili događaja smo se družili. Tu smo se zapravo povezali, pravili planove, gledali šta možemo. Kao i druge stvari u Srbiji, sve se radi u kafani. Sve je osmišljeno, bukvalno svaki događaj, u kafani.

Zadržali ste dobar duh iako je ishod vašeg truda bio prilično neizvestan sve vreme.

Teodora: Pa da, ja kažem prva da sam veći deo vremena mislila da nema šanse da dobijemo nazad trolu… Nadali smo se da može makar neki autobus, ali da ćemo baš dobiti tu trolu, tu trasu, čak ni mi sami u to nismo verovali.

Davor: Išli smo na kompromis, na nešto realno, a na kraju smo uspeli potpuno.

Kome ste se prvo od institucija obratili?

Miloš: Posle onlajn peticije, odlučili smo se na uživo peticiju jer ona ima veću težinu i više uključuje ljude u celu priču. Onda smo imali prvi protest ispred Sekretarijata za javni prevoz i tada smo predali kopije peticije Sekretarijatu koji je nadležan za trole i Kabinetu gradonačelnika. Tada smo već očekivali da ćemo sesti za sto da pričamo, ali to se desilo znatno kasnije…

Teodora: Šest meseci.

Miloš: Neposredno pred uvođenje vanrednog stanja. Sa druge strane obratili smo se opštini Zvezdara i smatrali smo da je opština pozvana da odlučuje o tome…

Teodora: Ne da odlučuju, ali da podrži svoje građane i da sa svoje strane uputi zahtev gradskoj vlasti da se ta odluka revidira, promeni jer tako to ide kad se uvode nove linije. Građani traže, onda opština u njihovo ime šalje dopis, tako su Malom Mokrom lugu uveli linije, a nama ne da nisu hteli da pomognu nego su bili vrlo neprijateljski nastrojeni.

Znam da je došlo do incidenta u opštini.

Miloš: Da, išli smo na jednu sednicu skupštine opštine Zvezdara i u zgradi naišli na kordon nekih nepoznatih ljudi, ni obezbeđenje, ni zaposleni nego neka NN lica. Na sednici je bilo predloženo da se stavi na dnevni red raspravljanje o troli 28, što se i deslio,  ali nije izglasano da će se uopšte raspravljati o tome. Većina u opštini nije htela da nas podrži i onda smo iz protesta izašli sa sednice. Na prizemlju smo ponovo morali da prođemo kroz taj kordon, sticajem okolnosti mojih dvoje saboraca je prošlo pre mene, ja sam ostao sam i onda mi se jedan stariji čovek uneo u lice i počeo da me vređa na šta je reagovalo obezbeđenje, a posle se desilo da me je neko udario u potiljak. Taj udarac nije bio jak, ali sama ideja da u zgradi opštine pred 30 ljudi i ko zna koliko kamera dobijem udarac u glavu je zaista bilo nešto zapanjujuće.

Teodora: I sama situacija da neki ljudi, građani, NN lica uzurpiraju opštinu Zvezdara na taj način da ni obični ljudi koji su došli da overe nešto nisu mogli da prođu. Nebitno, vređali su nas sve vreme, čak su govorili otvoreno, mi nismo sa Zvezdare mi smo sa Voždovca.

Miloš: Bilo je užasno, ali ono što je važno je to da su nas zainatili. Mi smo već tad imali tu blokadu u Čingrijinoj.

Davor: Tad sam se i ja pridružio, posle tog udarca u glavu i mene su zainatili da im se pridružim.

Miloš: Taj dan smo napravili taj drugi protest na Paliluli gde smo otišli korak dalje gde smo iskoristili to da pešaci imaju prednost na pralazima gde nema semafora da blokiramo zebru.

Teodora: Tad je ta priča o incidentu u opštini već došla do ljudi i eksplodirala u medijima.

Davor: Nakon toga su krenuli ti pravi protesti, blokade ovde u centru, u Vasinoj ulici… Posle toga je sve postalo nekako ozbiljnije, počeli su da se javljaju ljudi da pružaju pomoć, podrška je rasla. Imali smo mnogo ljudi koji se nisu eksponirali, koji nisu nikad došli a koji su pružali pomoć iz raznih institucija, organizacija, saobraćajnih stručnjaka, iz GSP-a, ljudi koji su nas podržavali a nisu smeli javno da izađu. Mi smo non stop imali konsultacije…

Miloš: …informacije. S njima smo razmenjivali mišljenja, strategije, ne u smislu protesta već kako da pristupimo, jer retko ko se do sad bavio prevozom. To je uglavnom kao za ovo na Košutnjaku, neko se bori za neki park i tu već postoji neka praksa…

Davor: Dodao bih da tu postoji neki interes, gradnja, parkovi, tu je u pitanju neka nekretnina, neki novac ovo je gradski prevoz i ovo je stvarno neutralno pitanje i sve je bilo nekako čudno, nisu znali kako da se nose s tim jer nikog ne ugrožavamo u stvari time što bismo vratili trolejbus. Zato smo ga i vratili, zato je i uspela akcija jer je svima išla u korist.

Jeste dobili podršku nekih javnih ličnosti? Znam da vas je podržao Dejan Cukić.

Teodora: Pa potpisale su peticiju Gorica Popović, Branka Šelić, ne znam ko je još bio… Veliki broj profesora sa Filološkog i Filozofskog fakulteta nas je podržao i potpisao.

Kako situacija sa Koronom uticala na akciju?

Davor: Usporila je totalno, što je možda i dobro. Mi smo planirali da nastavimo sa prikupljanjem potpisa, peticijom u fizičkom obliku, planirali smo neke druge događaje da se privuče pažnja javnosti. Bukvalno imali smo niz događaja isplaniranih kako bi smo nastavili da privlačimo pažnju, ali usporilo nas je… Nismo smeli da rizikujemo ni naše zdravlje, ni zdravlje drugih i na kraju nekako rešilo se i bez toga. Ispostavilo se da je sve što je bilo u našem planu čak i nije bilo potrebno. Izašli su nam u susret pre toga.

Teodora: Da, mi smo u martu započeli pregovore, onda je vrlo brzo uvedeno vanredno stanje, tu je sve stalo i tek sada je to nastavljeno u junu. Tad smo došli do te treće runde kada je definitivno odlučeno da se vrati linija.

Davor: Da, i vrlo interesantan fenomen je taj osećaj zajednice koji se stvorio oko ovoga. Jer ljudi su se baš povezali i doživeli to lično…

Teodora: I to ljudi različitih generacija. Ljudi od 70 godina i ljudi od 20 godina i svi zajedno sedimo i sastančimo i družimo se.

Davor: Različite generacije, različita zanimanja, sve je to različito i svi vođeni nekom zajedničkom idejom i svi su emocionalno proživljavali svaki taj događaj, svi su uložili neki deo sebe i to je u stvari vuklo da svi ostanemo motivisani, jer vidimo kako se drugi ponašaju, koliko njima to znači i koliko je to jedno lepo iskustvo za sve nas.

Da li ste saznali neke zanimljivosti o samoj liniji tokom akcije?

Davor: Interesantno je da je vozila za sve vreme okupacije, nisu prestajali sa radom. Prevedena je 1982. godine u trolebujsku liniju preko samodoprinosa, glasali su Beograđani za to i sami su platili da bi se to izvelo.

Šta je samo registrovanje udruženja značilo za inicijativu?

Davor: Pokazalo je našu ozbiljnost, da smo mi spremni da to traje dugo, da teramo do kraja i da nećemo odustati. Namerno smo odlučili da se registrujemo pod tim imenom “Vratimo trolu 28” da ne bi neko zloupotrebio, a i ceo koncept udruženja nudi mnogo veće mogućnosti za mnoge akcije.

Teodora: Druga stvar, sve smo plaćali iz svog džepa, a ovako sa udruženjem imamo mogućnost za donacije ili da se prijavimo kao neki projekat.

Miloš: I približavali su se izbori, bilo je pritisaka sa raznih strana i imali smo bojazan da se neko ne pojavi i zloupotrebi naše ime i da nas tako provuče kroz blato, jer ako nije registrovano udruženje suštinski svako može da koristi to ime. Neki su mislili vi sad registrujete udruženje da biste učestvovali na izborima, baš naprotiv, mi smo se prijavili da bi osigurali da niko pod tim imenom ne može da se prijavi za izbore ili za bilo šta drugo.

Teodora: To smo dobili kao savet od nekih iskusnijih ljudi, jer je “Ne davimo Beograd” imao tu situaciju pre nekoliko godina da se pojavila neka lista Žuta patka.

Da li je bilo političkih pritisaka koji su ugrožavali samu ideju udruženja?

Davor: Bilo je sa svih strana ponuda, svi su nas mamili da odemo na neku stranu politički, a ustvari oni su gledali samo svoj interes i korist, a mi smo gledali korist građana.

Teodora: Sa druge strane su nas i podržali i poštovali našu odluku da nema političkih obeležja i dolazili na proteste kao građani.

Miloš: I samo da dodam, toga nisu svesni svi ljudi, među naših podržavaocima nisu ljudi koji imaju homogene političke stavove i opredeljenja. Ideja je bila da je ovo javni interes koji je iznad svega, a to da li ću ja da glasam za ovog ili neću to samo razdire ljude, u celom našem društvu je podela da sve mora biti politički. Mnogi su bili sumnjičavi da je cela naša akcija paravan za neke političke ambicije, da bi nam na kraju odali poštovanje kad su uvideli našu doslednost.

Da li u ovoj pobedi vidite jačanje građanskih inicijativa u Beogradu i/ili šire?

Davor: Mislim da može više biti nadahnuće nego uticaj…

Teodora: Ali i uticaj, pokazali smo da može.

Davor: Može da se pobedi, ali pitanje je šta ko smatra da je pobeda. Ovde je ispalo da su svi pobedili i zato je to i uspelo. Nismo ulazili u neki sukob interesa, e sad da li je to vodilja za druge inicijative, to je specifično za saobraćajnu situaciju. Jer saobraćaj je nešto što svima koristi i generalno retko ko može tu da se buni oko nečega, svi smo mi u saobraćaju. Dok neke druge inicijative imaju neke druge teme, koje su možda složenije.

Teodora: Možda imaju sukob sa nekim investitorom, interesima moćnika i samim tim je naravno teže da ostvare svoj cilj, mi definitivno ne ugrožavamo nikoga.

Davor: Ali mislim da će posle ovoga definitivno ljudi lakše ulaziti u ovakve pokrete. I zato je simbolična ova pobeda jer se niko od nas ne seća da se ovako nešto desilo. Nešto će se promeniti koliko god malo, ali nešto smo doprineli u predstavljanju jedne demokratske zrelosti društva.

Planovi za dalje?

Davor: Oduvek smo želeli, ako ovo uspe, da nastavimo istim putem. Želeli bismo da nastavimo da se bavimo saobraćajem i da pomognemo i drugim građanima, ne samo Zvezdare, Palilule.. Da predstavimo gradu kakve su potrebe građana, šta to grad treba da učini i da na kraju to bude dobro za sve.

Teodora: Pošto sad imamo neka otvorena vrata ka gradskoj upravi i dobru reputaciju, možemo da budemo medijator nekim drugim inicijativama po pitanju javnog prevoza.

Miloš: I bitno je da je počelo da se na saobraćaj ne gleda kao nešto što se briše gumicom preko noći, da svakako znatno više utiče na živote građana da bi se odluke donosile u nekim tamo kancelarijama u mraku već da treba  kao u nekim evropskim zemljama da kažemo da postoje neke diskusije, da postoji neki fidbek. Naravno da struka odlučuje, ljudi koji su školovani, obrazovani, ali opet i potrebe građana su nešto što treba da se uzme u obzir. Mi smo došli do toga da smo mi njima doneli tu neku anketu koju smo imali i ona je iskorišćena da zapravo profesor saobraćajnog fakulteta dođe do toga i kaže: “Pa vidi stvarno, ovi podaci na osnovu kojih je ukinuta linija nisu baš najbolji i svakako ste iako niste školovani pokazali da postoji ogromna potreba u tom aspektu”. To je neka ideja za ubuduće, da ne dođe do ovakvih lomova da moramo da blokiramo ulicu zbog prevoza, već da se dogovorimo. Napravi se neki kompromis, to je neki napredak u kulturi dijaloga – da ko god da je na vlasti, ili nije, percipira građane i udruženja građana kao svoje saveznike, a ne svoje neprijatelje. Mi smo došli od faze da nas neko maltretira…

Teodora: Bije. (smeh)

Miloš: …u zgradi opštine Zvezdara, da mi sad sedimo u Starom dvoru gde se odlučuje sve o gradu. Prosto, eto, drago nam je da smo prešli taj dalek put i da mislimo da možemo da nastavimo. Videćemo šta će i kako biti, ali svakako valjda je ovo naše trošenje energije i vremena doprinelo makar nekom dizanju morala ljudi oko tih nekih “malih” stvari.