Pisma od kuće #1: Foto-izolacija Milice Vučković

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Dan mi je bio brz kao gusenica, takav mi je sad svaki dan, po sredini nešto mekan, razmackan, jedva se giba, šlajfuje, a na kraju samo odleti. Sa nevericom se sećam dana kada sam stizala da popijem kafu ujutru, odem sa jednog posla na drugi, skuvam ručak, posle odem da vežbam, oribam kuću i pročitam nešto pred spavanje. Sada, paradoksalno, stižem da uradim jednu stvar dnevno, eventualno dve. Vreme je gušće, sporije.

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

Budući da nemam uslove da slikam, jer nemam ni boje ni platna ovde gde sam, a nisam kod kuće, strašno mi se radi nešto rukama, pa sam uzela da šmirglam i farbam stolariju po kući. Ništa me ne nervira više nego kad odsečem prekratku šmirglu za šlajfericu, verujem da će me neko razumeti. Dok šmirglam, mislim o novom romanu, onda uveče kad legnem, on šmirgla mene i tako. Pored toga, centralni dogadjaj dana je spremanje ručka, naravno, svaki dan nešto novo izmislim, od istih namirnica sada umem da napravim tri različita ručka. Usavršila sam pravljenje pasulja i sutlijaša. U mimohodu učim francuski na dua-lingu.

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Kada nije policijski čas izadjem i šetam. Baš dosta šetam, po dva ili tri sata. Šetanje i šmirglanje, to je to od sportova. Ne idem ni na kakvu jogu onlajn, zvuči mi super, ali znam da se neću naterati. Šetanje mi je dovoljno, u ovom gradu ima jako puno stepenica.

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Šmirglanje i šetanje, definitivno. I naravno, vino i cigarete, ako se to broji kao aktivnost.

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Nemam nikakvu ambiciju, osim da ostanem normalna. Trudim se da sebi ne priredjujem nikakav dodatni stres. Imam razne neke rokove na vidiku, rok za tezu za doktorski rad, a nemam dostupnu literaturu, neke konkurse, novi roman koji me pecka, ali i dalje ne mogu da radim ništa o toga i trudim se da me ne grize savest što je to tako. Imam samo jednu knigu sa sobom i čitam je na kašičicu, da mi duže traje.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

Trudim se da sebe ne shvatam lično a kamoli državne odluke.

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

Praktikujem svoje jutarnje rituale, kafu i tačno jednu cigaretu, uz muziku, bez korišćenja mobilnog telefona, i tada se bukvalno osećam kao u crkvi.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Odlično. Slažem se odlično sa svakim ko me ostavlja na miru, srećom, živim sa takvom jednom osobom.