ZAKON O RADU

Prošle nedelje svi glavni mediji objavili su saopštenje organizacija sa nezavisne kulturne scene povodom izmena Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje je potpisalo preko trideset organizacija i pojedinaca, od Kulturnog centra REX, preko CZKD-a do LiceUlice. Samo saopštenje možete pročitati ovde, a mi smo se našli sa Markom Miletićem iz Kontekst kolektiva, da detaljnije porazgovaramo o tome šta nezavisna kulturna scena zamera, sada već usvojenom, novom zakonu.

Kako se novi zakon razlikuje od starog i šta mu se najviše zamera?

Usvojene su izmene u zakonu o radu i Penzijskom i invalidskom osiguranju, ali sve to ide u paketu sa zakonom o privatizaciji, zakonu o stečaju, zakonu o štrajku i zakon o sindikatima – dakle paket reformskih zakona koji bi u teoriji trebalo da pospeše ekonomiju.

Bitno je reći da se taj zakon o radu ne odnosi samo na ljude koji su u stalnom radnom odnosu. On uređuje i radni odnos ljudi koji rade po honorarnim ugovorima, dakle nemaju stalno zaposlenje, ali ostvaruju neke prihode. Pored toga uticaće i na ljude koji ne ostvaruju prihode, na mlade, decu, penzionere, pošto budžet svake države zavisi od toga koliko se radi i šta se radi, odnosno kako se on puni.

Primera radi, u zakonu je promenjen deo koji se tiče ugovora na neodređeno vreme. Pre nego što se zaposliš za stalno uglavnom dobiješ ugovor na neodređeno. To je do sad bilo godinu dana, a sada će biti dve i nakon toga poslodavac nema nikakvu obavezu da te zaposli. Zapravo, on bi mogao dosta dugo da te drži tako i to zavisi samo od njegove volje. To je važno, jer nemaš ista prava kad si na određeno i neodređeno – da li ćeš dobiti odmor, koliki su socijalni i zdravstveni izdaci, kolika će ti biti penzija.

Zatim, smanjuje se vreme odmora između dve radne smene. Do sada je bilo da moraš da imaš najmanje 12 sati odmora između, a sada se to briše, dakle ne postoji. Praktično, možeš da radiš treću smenu i onda da dođeš ujutru u prvu.

Dodatno se fleksibilizuje radno vreme, uvodi se takozvano klizno radno vreme. Na primer, ako radite u nekoj proizvodnji – došla je neka količina materijala koja treba da se obradi i za to je potrebno četiri sata. I poslodavac ti kaže radiš četiri sata, pa ideš kući na dva sata, i onda se vrati da radiš još četiri. Što je užasno, jer šta ako putuješ do posla? Sa tim rascepkanim radnim vremenom gubiš ceo dan. Kad se odmoriš? Kad spavaš, šta ako imaš decu? Ovo su samo neke od izmena i svi znamo da one u praksi već postoje, ali se zakonom sada i legalizuju. Problem leži u tome što će to šire uticati i na ljude koji nisu trenutno zaposleni. Kada onima koji imaju zaposlenje spustite prava, automatski se spuštaju i onima koji čekaju na posao. Prosto se snižava nivo zahteva koji radnik može da uspostavi, a samim time i cena rada.

Treba pomenuti i da je paralelno sa izmena zakona o radu, vlada potvrdila i zadržavanje minimalne cene rada. Srbija ima najmanju zagarantovanu cenu rada u celom svetu, to je 115 dinara po satu. Što je najgore u ovakvim uslovima, postoje ljudi koji su prinuđeni da prihvatate i manje od toga.

Šta je izmenjeno u zakonu o Penzionom i invalidskom osiguranju?

Izmene u PIO su posebno loše za žene, koje će moći da idu u penziju tek sa 65 godina. Kad uzmemo u obzir da su žene generalno manje plaćene, da zbog patrijahalnih odnosa uglavnom na njih pada teret kućnog rada,  brige o deci i starima, a taj rad se naravno nigde ne računa, jasno je da su žene u lošijoj poziciji. Prosečan životni vek u Srbiji je oko 73 godina – znači ti u penziji provedeš 7, 8 godina. To je ekonomski neprihvatljivo. Ti radiš 25, 30 godina i ulažeš u penzioni fond, pa čak i da si u penziji 10 godina, ulaganje je nesrazmerno.

Kako promene utiču na ljude koji rade honorarno i po autorskim ugovorima?

Oni su već u lošem položaju a sada će im se umanjiti prava kao i svim drugim radnicima. Kad radiš po autorskom ugovoru na primer mesec dana – to ne znači da imaš uplaćeno mesec dana socijalnog i zdravstvenog. To se računa po nekoim koeficijentoma i zapravo ti se uplaćuju doprinosi za nekoliko dana. Prema novim izmenama u starosnu penziju možeš da ideš samo ako si ostvario 15 godina radnog staža, a mnogim honorarcima će biti teško da to sakupe.

Tu su negde i umetnici?

Onima koji imaju status samostalnog umetnika grad uplaćuje doprinose u visini minimalca, tojest ne uplaćuje redovno i tu je već problem. Pitanje kako će to izgledati kad novca u budžetu za to bude još manje. Kao i ko će i kako posle 65. moći da živi od minimalne penzije.Tu su i direktne posledice za veliki broj umetnika koji ne žive od svog kreativnog rada, već rade neke stvari koje nisu nužno vezane za njihovu struku.

Indirektno, kao što smo već rekli, zbog ovakvih izmena u radnom zakonodavstvu će se slivati manje novca u budžet za kulturu, pa će biti i manje novca za kulturnu produkciju što je već na jako niskom nivou.

No, mi ćemo i pored toga stvarati neki umetnički sadržaj, ali pitanje je kome će to biti dostupno? Ljudi nemaju para da idu u bioskop, a kamoli u pozorište. Kultura je neka vrsta trošenja, a ljudi sve manje imaju para za to. Ljudima su skupi i pop romani koji se štancuju, iako postoji interesovanje za tu literaturu.

Da li novi zakon stremi da štiti državu?

Ni na koji način ne štiti državu. Daju se veće povlastice poslodavcima, koji će recimo plaćati manje kazne za narušavanje prava zaposlenih, kao i manje poreze. Izdaci koji idu za socijalno i zdravstveno će biti manji zbog izmenjenih uslova rada. Plus državne subvencije za zapošljavanje. Dakle, dođe investitor i država mu plati ove izdatke. To znači da se u državni budžet sliva manje novca. Imaćemo manje sakupljenih porezai pošto ljudi koji imaju manje plate, manje troše. To znači da će se izdvajati manje para za zdravstvo, za kulturu, za obrazovanje itd.

Ko najviše profitira od novog zakona?

Najviše profitiraju veliki kapitalisti. Dakle, velike kompanije i strani investitori. To nije situacija samo kod nas, već se dešava svuda u svetu, u svim siromašnim zemljama. Na primer, imaš ove velike ofšor kompanije. Njima je povoljno da ovde dođu i otvore cal centar sa par hiljada radnih mesta koji će recimo da servisira njihove IT mašine u celom svetu. I to je super, trajaće nekoliko godina i onda će otići u neku drugu zemlju koja će im pružiti još veće subvencije i gde su radnici još jeftiniji. Jer svuda ima ljudi koji znaju engleski.

A ne ulažu u infrastrukturu.

Upravo. Kompanije koje će dolaziti zbog ovih izmena se uglavnom ne bave proizvodnjom. Dakle, to ne stvara novu vrednost koja ostaje ovde, već se bave uslužnim delatnostima. Pride, te kompanije nisu registrovane ovde, već negde drugde, pa tako porez koji oni plaćaju i profit koji ostvaruju ne ostaje ovde.

Zato se medjunarodnoj zajednici pripisuje velika uloga u kreiranju ovog zakona?

Pa, to je čak vrlo javno, ne krije se da su ovaj zakon gurale internacionalne finansijske institucije i privredne i trgovinske komore. Na primer američka trgovinska komora i USaid su finansirale promotivne spotove o zakonu o radu. Oni zastupaju interes krupnog kapitala i lobiraju za te reformske zakone svuda. Nama se to predstavlja kao da moramo da se prilagodimo kako bismo bili konkuretni. Međutim, to nema nikakvog efekta, jer se to gura svuda u svetu. Gotovo isti zakon je sad donesen i u Hrvatskoj. I sad imamo iste radne uslove u celom regionu i svi se takmiče ko će više da da tim investitorima, i niko zapravo nije u prednosti. Bio bi konkurentan onaj koji ponudi nešto drugačije.

Zakon je usvojen sa ogromnom većinom, 190 poslanika je glasalo ZA, dvesetak PROTIV. Šta to znači za one koje mu se protive?

To je situacija koju imamo u parlamentu, ali u celom svetuimamo krizu parlamentarne demokratije. SNS je dobio 50 posto glasova, ali od izašlih na izbore. Postoji ogorman broj ljudi koji nisu izašli, kao i koji su poništili listiće ili su glasali za druge partije. Zapravo, situacija u parlamentu ne oslikava šta je realna podrška takvoj politici. Takođe, SNS nije govorio ljudima šta ih čeka.

Nije sve izgubljeno, niti je kraj borbe protiv ovakvih reformi. Na primer postoji mogućnost referenduma na kome se možemo izjasniti o reformama. Sindikati i dalje mogu da utiču, ali je pitanje da li će se dobro organizovati. Činjenica je da postoji veliki jaz između vođa sindikata i baze radnika koji tu učestvuju i oni to moraju da prevaziđu kako bi zaista nešto menjali.

Francuzi su upravo to uspeli 2006 godine.

U Francuskoj su studenti i sindikati prepoznali zajedničke interese. Kod nas je nezaposlenost mladih oko 50 procenata. Od celokupnog broja nezaposlenih, najveći broj su ljudi u najboljim radnim godinama. Mladi ne treba da očekuju da će ovaj zakon dovesti do većeg zapošljavanja, jer ga on ne reguliše. Ovaj zakon reguliše otpuštanje, i to brutalno.Nama se govori da su nam ove reforme neophodne kako bismo se približili razvijenom zapadnom svetu . Okej, ali nama se ne govori da su na tom zapadu sindkati mnogo jači i veći nego ovde. Kao ni da te države procentualno izdvajaju mnogo više novca za javni sektor, gde su sindikati najjači. Kod nas se radnici u javnom sektoru predstavljaju kao neefikasni beli medvedi i slično.

Kod nas je situacija drugačija nego na zapadu, ali je bitno da razumemo da je taj sistem ka kom stremimo nije ono što nam predstavljaju. Tamo su radnici zaštićeniji. Nije to neka fantazija, već su u pitanju činjenice.