Fragmenti #1: Vojvodina

U godini u kojoj iznova razmatramo značenje reči ‘turista’ (i preispitujemo zašto putovanje vezujemo samo za inostranstvo) odjednom mahnito pregledamo ponudu vikendica i hotela misleći o svom neposrednom okruženju kao o prostoru koji bi (konačno) trebalo podrobno istražiti. Kroz fotografije Nemanje Kneževića predstavljamo vam rasterećen pogled, lišen mitologizacije i estetizacije, a usmeren na mesta koja se do sada možda još uvek nisu našla na vašoj mapi. A i ukoliko jesu, ovo je drugačiji način da ih na kratko virtuelno posetite.

Autonomna pokrajina Vojvodina se nalazi na severu Republike Srbije na površini od 21.506 km2, ima povoljan geografski položaj i više od 1,5 miliona hektara plodne obradive zemlje. Dva velika putna pravca: Pan-evropski „Koridor 7“, Dunav i „Koridor 10“ prolaze kroz Vojvodinu. Dunav je kroz nju plovan celom dužinom, čime se povećava njen potencijal kao tranzitne regije. Kroz Vojvodinu takođe protiču reke Sava, Tisa i kanal Dunav-Tisa-Dunav, zbog čega ova regija poseduje više od 2.000 km plovnih rečnih puteva (oko 93% ukupnih unutrašnjih plovnih puteva Srbije). U Vojvodini živi 26 nacionalnih zajednica, a 6 jezika nalazi se u službenoj upotrebi. 

Vojvodina je veliki i sebi svojstven prostor, ali je ipak nezahvalno o njoj govoriti kao o celini, budući da je čini toliko različitih razuzdanih i pitomih pejzaža: jezera, močvare, reke i rečna ostrva, polja divljeg žita, napušteni dvorci (kao turistički objekti) naspram očuvanih dvoraca (takođe turističkih objekata), lovišta, salaši, spomenici iz druge polovine prošlog veka, muzeji (pivarstva, pčelarstva, šibica, starih zanata, kuglofa, savremene, moderne i naivne umetnosti…) ergele, hoteli i odmarališta, vikend-naselja, vinarije, banje koje opstaju decenijama, puni bircuzi pored puta, novoizgrađene prodavnice potrošne robe, napuštene građevine, lokalni bazeni klizavih pločica, gnezda roda na dalekovodima. Teritoriju poput ove krase autentični toponimi, između ostalog gurmanski i sakralni – i u jednim i u drugim vidi se mešavina narodnosti koja naseljava ovu ravničarsku zemlju. Gomboce, kuglofi, rezanci sa makom, riblji paprikaš, katedrale, sinagoge, evangelističke, katoličke i pravoslavne crkve.

Vojvodinu bije glas da je sporija i melanholičnija od ostatka zemlje, a ponekad je u to moguće uveriti se kada prolazite kroz neka od tihih skrajnutih mesta, popodnevima u kojima nema nikoga osim šiblja i kuća prekrivenih pastelnim pločicama. U takvim seocima na drveću ostanu neubrane trešnje, za prolaznike. Na pijacama i buvljacima u blizini podjednako je moguće naći knjige na (nekadašnjem) srpskohrvatskom, mađarskom i nemačkom. Na ulici je isto tako lako sresti ljude koji pričaju sa svim akcentima i u raznim neprepoznatljivim, nečistim (u najlepšem smislu reči) varijantama govora. U jednom (možda jedinom) letnjem biskopu gledaju se eksperimentalni filmovi, a poslastičarnice, pekare i druge radinosti stare po nekoliko decenija otvaraju svoja vrata u ranim jutarnjim satima. Ljudi na biciklima idu na posao. Ispred svojih kuća, muškarci i žene mirno sede posmatrajući drum. Treba klimnuti glavom, iz poštovanja. Vojvodina je ipak impresivno imanje kroz koje prolazimo, i u kojoj čak nekoliko tombola i dalje radi. I sve to duboko, duboko u nekadašnjem moru.

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, / toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, / vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, / tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, / gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,  / gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, / pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, / pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, – / tu Vojvodinu / bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku, / belju od jaganjaca, crnju od paljevina…. 
(Odlomak iz pesme Mike Antića)