Da li imate preko 18 godina?

Paleta: Jovana Rakić

Jovana Rakić govori o Kondenz festivalu, savremenom plesu i njegovoj poziciji, a otkrila nam je da u modi najviše ceni dobre ideje i rešenja.

2
0

Jedan od tvojih projekata jeste plesna predstava Scrape koja će se između ostalog otplesati i na Kondenz festivalu savremenog plesa i performansa. Kaži nam ponešto o toj svojoj viziji?

Predstava se obraća gledaocu bez očiglednog narativa, kroz atmosferu stvorenu jednostavnim koreografskim postupcima i dramaturgijom svetla i zvuka. Kada sam pre godinu dana pokušala da artikulišem koncept na kojem ću raditi, imala sam samo ideju o atmosferi koja nastaje u situacijama u kojima se subjekt nazire u nedovoljnom svetlu ili na rubu automobilskog fara, nikada potpuno jasan. Proces rada bio je inspirisan politikama identiteta koje se kroz svoje imidže (pojavnost, odeća, način ponašanja, stanje i stav tela) mešaju, postajući ponekad manje ili više prepoznatljivi. Na predstavi smo radili mesec i po dana, a kreativni tim su činili: plesačice i saradnice u kreativnom radu Jana Milenković, Milica Pisić, Natascha Schmelz; Marko Pejović- dramaturg, Bojan Palikuća koji se bavio dizajnom zvuka i muzikom, kostimograf Boris Čakširan, producent Ksenija Đurović i Katarina Popović koja je uradila grafički dizajn. Svako je dragocenom posvećenošću doprineo predstavi što mislim da se vidi na izvođenjima. Ipak najveći izazov je uvek na izvođačima, a mislim da ova predstava od njih traži specifičan psiho-fizički napor. Delimično i zato što izvode zajedno, zavise jedna od druge, a na izgled svaka od njih funkcioniše sama. Posebno sam im zahvalna što su svaki put spremne da u se posvete predstavi u potpunosti. Tako će, nadam se biti i ovog petka u Bitefu, na Kondenzu.

Šta trenutno radiš?

Trenutno se nalazim na festivalu organizacije BoraBora „Dans Baby Dans“ u danskom gradu Orhusu, gde nastupam u participativnoj plesnoj predstavi za decu „Naglavačke“ koreografkinje Dalije Aćin Thelander. Predstavu inače izvodimo u Malom pozorištu Duško Radović. Čim se vratim u Beograd slede probe u Bitef teatru za izvođenje Scrape-a!

Sebe u tri reči stavi.

Sada moram da…

Da li i svoje strahove pretapaš u umetnost?

Sigurno su i strahovi deo mog rada, jer savremena umetnička praksa podrazumeva istraživanje i preispitivanje onoga što je aktuelno, onoga što me pokreće sada u ovom umetničkom i sruštveno političkom kontekstu. U psihološkom smislu teško mi je da zamislim da strah nije deo toga, pojavljuje se u procesu, nekad ga prepoznam, nekad ne, verovatno zavisi koliko je prisutan u idejama i radu.

Šta te dalje očekuje?

Dva projekata koja mi predstoje u sledećem period su projekti „Čuvaj mi mesto“ koji se bavi vrednostima u periodu odrastanja i preuzimanjem odgovornosti i koji ću uz nekoliko kolega realizovati sa zainteresovanim srednjoškolciima u Beogradu u vidu performansa i „The Art of Almost“, projekat organizacije Praktikabl iz Novog Sada koji kroz plesne radionice uključuje mlade ljude aktivne u, i zainteresovane za savremeni ples u ovom gradu i na taj način promoviše mlade umetnike, njihova interesovanja i rad. Nadamo se da će uz pomoć SKCNS „Fabrika“ ovaj projekat prerasti u nešto veće tokom sledećih godina i da ćemo biti u prilici da ponovo prikažemo predstavu savremenog plesa nastalu u tom gradu.

Stanica – servis za savremeni ples je prošle godine realizovala edukativni program Puzzle #2 u okviru kojeg su zainteresovani plesači mlađe generacije imali priliku da učestvuju u seriji radionica afirmisanih koreografa, dramaturga i plesnih pedagoga (Isidora Stanišić, Dušan Murić, Marko Milić, Igor Koruga, Ana Dubljević, Marko Pejović, Jovana Rakić). Ove godine nastavićemo projektom Puzzle#3 koji za cilj ima osnaživanje mladih autora zainteresovanih da rade na predloženim konceptima i razvijaju ih uz pomoć četiri mentora. Učesnici projekta imaće mogućnost prezentacije svojih umetničkih radova. U pripremi je i projekat Teen Generator koji inicira upoznavanje tinejdžera (učenika starijih razreda osnovnih i učenika srednjih škola) sa savremenim plesom kao umetničkom praksom kroz priručnike i radionice koje će im održati edukovani plesni pedagozi. Ovaj projekat nastao je kao deo Generator platforme. Projekat će biti realizovan u saradnji sa francuskim kolegama, i koristiće obrazovni model koji Centar za razvoj koreografije iz Tuluza razvija već 10 godina.

Na listi tvojih opsesija koje bi mesto moda zauzela?

Nisam opsednuta modom, ali iskreno cenim dobre ideje i rešenja. Uživam kada negde, na nekome vidim nešto što nosi određenu ideju, smisao.

Kakvo te oblačenje užasava? Šta ti ne pada na pamet da staviš na sebe?

Od kada sam mama češće se dešava da mi promišljeno padne na pamet šta da stavim na sebe.

Koji je to jedan komad odeće koji je 100% esencijalan za tebe?

Čizme! Volim da ih nosim, uz njih najlakše biram odeću i uvek prvo biram šta ću da obujem.

Koja su to mesta na kojima voliš da provodiš vreme po Beogradu?

Volim da šetam kroz Beograd, uživam u njegovoj različitosti. Pošto od pre dve godine živim i radim na relaciji Beograd-Novi Sad, volim da posmatram Beograd dok ulazim u njega vozom. Najviše vremena provodim u Magacinu u Kraljevića Marka. To je kulturni centar koji dele različiti akteri nezavisne scene, u kojem rade samoorganizovano. Tamo uvek nekog ima i neko radi pa je to prilika da sretnem dosta zanimljivih ljudi.

Da li se desila skoro neka predstava koja te je oborila s nogu? Može i bukvalno?

Postoje dve predstave koje su me na različit način pogodile. Predstava „Dodirujemo se čime? Snovima“ prvi autorski rad mog gluvog kolege Stojana Simića koji je stvorio plesnu predstavu zajedno sa drugim mladim gluvima zainteresovanim za savremeni ples i pozorište je jedna od njih. Još dva rada koja su ostavili utisak na mene su predstave „Pokušaj ustanka iz fotelje“ koreografa Dušana Murića koja govori o radu plesača i umetnika u uslovima neoliberalnog kapitalizma i predstava „Lumi“ Marka Milića, koja jedinstvenim spojem izvođenja na sceni i crteža inspirisanih Roršahovim testom, pokreće niz pitanja koja neminovno iskrsavaju kada se suočavamo sa traumatičnim iskustvom. Svaka od ove tri predstave je na neki način ostala u mom sećanju, a predstave „Pokušaj ustanka iz fotelje“ i „Lumi“ možete videti na ovogodišnjem Kondenz festivalu koji organizuje Stanica- Servis za savremeni ples od 20. do 25. oktobra.

Opiši nam kako izgleda tvoja radna nedelja.

Radna nedelja većine umetnika koji su aktivni na nezavisnoj plesnoj sceni, ali i uopšte drugih umetnika i radnika u kulturi koji rade samostalno ili nezavisno, pa tako i moja sastoji se od niza raznolikih poslova koji ne podrazumevaju samo i nužno ples. Velik deo aktivnosti predstavlja ustavri rad na kompjuteru. Većina nas koji koristimo svoje telo u praksi trudimo se da ostanemo aktivni. Nekada su to samoorganizovani plesni časovi i treninzi (kakva je situacija sa grupom „Pokretnica“ koje u okviru organizacije Praktikabl rade u Novom Sadu, a čiji sam deo), a nekada odlazak na trčanje, plivanje ili druga vrsta fizičkog treninga.

Deo sam grupe umetnika i producenata okupljenih oko Stanice- Servisa za savremeni ples (koju čine Ana Dubljević, Dalija Aćin, Dušan Murić, Igor Koruga, Ksenija Đurović, Mirjana Dragosavljević, Marko Milić i Marijana Cvetković ) gde zajednički radimo na vidljivosti i poboljšanju uslova rada u ovom kontekstu, kako kroz konkretne projekte tako i kroz razgovore, zajednička promišljanja o temama koje se tiču konteksta u kojem radimo. Takođe sam deo kolektiva Pokretnica (sa mnom su u ovom kolektivu umetnice Jelena Alempijević, Frosina Dimovska, Nataša Vranešević, Mia Inić, Željka Jakovljević, Sara Tošić, Ina Madžar) koja je deo organizacije Praktikabl iz Novog Sada u kojoj se na lokalnom nivou bavimo sličnim pitanjima i projektima, a u grupi “Hajde da…” bavim se najviše odnosom umetnosti, obrazovanja i inkluzije osoba sa invaliditetom u Beogradu.

Koja je najteža prepreka ka razumevanju toga šta znači biti plesač?

Moja asocijacija na pojam „plesač“ kada sam kao dete počela da plešem izgledala je kao kombinovana fikcija inserata filmova „Singing in the rain“ i „Flashdance“. Ali ples se menjao, razvijao, kako u realnosti tako i u mom shvatanju. Saveremeni ples je umetnička praksa i kao takva postoji u okviru savremenih izvođačkih umetnosti kod nas od kraja 1990-tih i početka 2000-tih. U izvođačkom smislu on podrazumeva poznavanje modernih i postmodernih plesnih tehnika i raznoliku fizičku spremnost, dakle u odnosu na npr. balet savremeni ples napušta jednu normiranu formu izražavanja.

Kao umetnička praksa savremeni ples podrazumeva promišljanja, propitivanja, istraživanja različitih društvenih pitanja. Tako ga možemo doživeti kao oslobađajućeg za onoga ko se njime bavi, ali i za onoga ko ga posmatra.

Savremene plesne predstave ne podrazumevaju nužno samo prezentaciju pokreta i plesa, već daju jedan veći prostor za izražavanje, a samim tim privlače različitu publiku. I pored želje umetnika i postojanja publike uslovi u kojima stvaramo i prikazujemo ostaju na veoma lošem nivou. Inicijative i dalje dolaze od pojedinaca i grupa, u nezavisnim, od nadležnih državnih institucija neprepoznatim okvirima. Tako mi deluje da je najveća prepreka u stvari nedovoljno prostora u kojima možemo da vidimo plesače i nedovoljno često prikazivane predstave savremenog plesa.

Gde bi te život odveo da te ples nije zanimao?

Verovatno bih na neki način bila uključena u neku savremenu izvođačku umetnost. Do sada me je ples odveo u neke prostore delovanja koje do tada nisam poznavala, a koji su ostali prisutni u mom profesionalnom radu. Tako od 2008. godine i projekta „Okvir tela“ blisko sarađujem sa grupom Hajde da… koja je kroz svoje projekte pokretala inicijative za učešće osoba sa invaliditetom u izvođačkim umetničkim praksama. Kasnije sam počela da se drugačije bavim problemima inkluzije. Tako na primer uskoro bi trebalo da se pojavi video publikacija o mogućnostima inkluzivnog umetničkog obrazovanja na kojoj smo autor projekta Marko Pejović i ja radili protekle godine. Ova publikacija sadrži oko 40 snimljenih razgovora sa profesorima umetničkih fakulteta u Beogradu, poznatim umetnicima, umetnicima koji su osobe sa invaliditetom koji govore na ovu temu.

Kada je u pitanju naše društvo i odnos prema savremenoj umetnosti ima još mnogo toga što može da se uradi kako kroz produkciju i prikazivanje tako i kroz planiranje, rad na strukturalnoj podršci i opstanku savremene plesne umetnosti. Tako da i ako se možda aktivno ne bih bavila plesom sigurna sam da bi i dalje postojao neki aspekt iz kojeg bih mogla da delujem kada je kultura i umetnost u pitanju.

Krajem ove nedelje, sa početkom festivala Kondenz desiće se događaj Nomad Dance Advocates in Belgrade 2017, koji Stanica realizuje zajedno sa mrežom Nomad Dance Academy, a koji će okupiti više od 70 srpskih i međunarodnih umetnika, teoretičara, kustosa i programera, kreatora politike i akademika. Glavni cilj ovog događaja je povezivanje i susret umetnika, donosilaca odluka, kulturnih administratora, producenata, i njihov razgovor o stvaranju prostora za ples, saradnji institucija sa nezavisnom umetničkom scenom, podrška regionalnim projektima, transparentnost državnih procedura u oblasti kulture i umetnosti.

Kao koreografu, a pretpostavljam onda i kao plesaču, ko su tvoji uticaji i čijim se radovima zaista diviš? Koji je to ključni trenutak i podsticaj u tvojoj karijeri do sada?

Trenutno zajedno sa kolegama iz Stanice završavam rad na priručniku „Šta je to savremeni ples (u Srbiji)“ čiji je deo vremenska linija na kojoj smo želeli da prikažemo sve trenutke koji su bili značajni u razvoju savremenog plesa u Srbiji. Ovakav rad je uvek težak jer bi trebalo napraviti objektivnu sliku nastanka i razvoja jedne umetnosti. U razgovoru smo često dolazili do toga koji su trenuci za nas bili ključni. Prvi trenutak koji je za mene bio bitan je upoznavanje koreografa, kostimografa, scenografa Borisa Čakširana i saradnja sa njim. Sa njim sam često provodila i danas provodim vreme u konstruktivnim raspravama o estetici nekog rada, rešenjima koja se tiču kostima, svetla, zvuka. Mislim da je iz ove saradnje proisteklo i moje interesovanje za rad sa mladima. Na to je uticao i projekat u kojem su učestvovali i mladi sa invaliditetom „Okvir tela“ grupe Hajde da… Tokom ovog projekta sam, pored Borisa sarađivala sa Markom Pejovićem, Jelenom Stojiljković, Andrijanom Lubinom i Stojanom Simićem koji su na različite načine značajno doprineli mom usmerenju i razvoju. Drugi značajan trenutak bio je odlazak na edukativni program Nomad Dance Acadmy, zahvaljujući Daliji Aćin Thelander i Stanici Servisu za savremeni ples. Tamo sam se bolje upoznala sa sjajnim kolegama, pedagozima i umetnicima iz regiona i šire.

Među njima su koreografkinja Dragana Alfirević, Martin Zonderkamp (u čijoj sam klasi kasnije završila master studije u Kelnu), dramaturg Rok Vevar. Nekoliko godina kasnije grupa nas, mlađih koreografa i autora nezavisne plesne scene ( pored mene Ana Dubljavić, Igor Koruga, Marko Milić, Ljiljana Tasić, Dušan Broćić) pokrenuli smo projekat Temporaries/ Privremenici. Projekat je bio posvećen uslovima rada i načinima na koji funkcionišemo, kako radimo i kako naš umetnički rad nastaje i opstaje. Na kraju smo stvorili performans otvorenog formata, u kojem je učestvovala i publika i koji je problematizovao širi i uži kontekst u kojem živimo i radimo. Poslednji za mene bitan trenutak bio je kada sam pre tri godine, zajedno sa grupom mladih plesačica koje su upravo završile baletsku školu „Lujo Davičo“, odsek savremena igra (Janom Milenković, Nataschom Schmelz, Minom Kontić i Tamarom Pjević) i dramaturgom Markom Pejovićem napravila predstavu „Vrste“ (u produkciji Stanice – Servisa za savremeni ples) iz čega je proizašlo moje sve veće interesovanje za rad koji podrazumeva kreativni doprinos i učešće mladih i dece u kreativnom i pedagoškom umetničkom radu kroz koje Marko i ja dalje razvijamo svoju umetničku praksu.

  • Čizme

    Ne pamtim

  • Mantil

    H&M

  • Košulja

    Pozajmila na brzinu

  • Farmere

    H&M

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: