Paleta: Jelena Pavlović

Šta te okupira ovih dana?

Entuzijazam u vezi sa promenama koje dolaze i nove ideje umetnika koji me okružuju.

Šta voliš kod beogradske jeseni? A šta bi radije preskočila?

Volim to što sunce nije prejako, ali ipak uspe da naglasi boje koje nekad tako nedostaju beogradskom sivilu. Volim kod beogradske jeseni pijace. Najradije bih preskočila onaj surovi prelaz u zimu koji se obično desi preko noći. Preskočila bih i miris pečenih paprika pošto mi se tada uvek jede domaći ajvar.

Koji deo grada biraš ispred svih ostalih, i zašto?

U poslednje vreme birala sam Dorćol, pošto se tu nalazilo sve što mi je potrebno i poštedela sam, mogu reći, u određenoj meri svoje nerve i vreme u svim tim košmarima na koje su Beograđani nailazili u traženjima najboljeg i najbržeg načina prelaska od tačke A do tačke B u ovom gradu. Volim mesta pored vode i sva ona koja su sačuvala stari gradski duh, a kojih je sve manje.

Gde piješ prvu jutarnju kafu? I je li jača ili slabija?

Kafu pijem mnogo često i ne samo ujutru pošto me ne razbuđuje, ali volim je kao ritual i volim miris kafe. Ne volim preduga sedenja u kafićima, obično kafu pijem kod kuće ili na poslu i obično jako dugo i najviše volim da pronađem zaboravljeni gutljaj.

Radiš dugo na uređivanju umetničkih programa. Šta je najveći izazov u ovom poslu, a šta ti predstavlja najveće zadovoljstvo?

Najveće zadovoljstvo su pametni, hrabri, inspirativni, kreativni ljudi koji se bave najrazličitijim vrstama umetnosti i koji daju snagu i inspirišu. Svaka saradnja je tada obostrano uživanje i dopunjvanje. Mnogo je zanimljivih i originalnih umetnika i drago mi je kada dobiju priliku da predstave svoj rad. Nadam se da će Beograd uvek ostati ovako energičan grad i umetnički jezgrovit jer mu je to vrlo bitna vrednost u svoj ovoj zagušljivosti i tesnoći koju trpi sa raznih strana.  Za mene je uvek izazovno kada pripadate nezavisnoj sceni jer ste uvek u nekoj vrsti grča da opstanete, stalno tražite nova rešenja da privučete publiku i ispostavlja se da mnoge nezavisne galerije i umetnički prostori, boreći se na ovaj način, donesu originalnije programe od državnih institucija.

Dve i po godine radila sam u Galeriji Polet kao umetnički direktor (organizacija i produkcija kulturno-umetnickih programa). Nedavno je u Beogradu, polovinom oktobra, prvi put organizovan Art Weekend Belgrade gde sam učestvovala u organizaciji sa KC Gradom, a u okviru AWB-a održala se izlozba nemačkog fotografa Svena Marquardta koji je, nakon dvomesečnog rezidencijalnog boravka u KC Gradu, prvi put izvan Berlina uradio seriju fotografija, crno-belih portreta Beograđana. Zanimljivo je da sam učestvovala i kao model koga je Sven izabrao, zajedno sa glumcem Jackom Dimichem, a kasnije i u organizaciji njegove izlozbe sa timom AWB. Izložba se trenutno nalazi na fasadi Filozofskog fakulteta. Interesantno je da mnogi umetnici pronalaze neku vrstu inspiracije u meni u različitim projektima, tipa performansa ili modela za fotografiju, pa je lepo što nekad zamenimo uloge. Tada još više uradimo jedni za druge.

Ideš li radije u bioskop ili u pozorište?

Teško mi je da se odlučim, ali radije biram pozorište, magičnije mi je i sugestivnije, bliskije sa publikom. I sama sam vrlo često, behind the scene, učestvovala u stvaranju i pripremama pozorišnih predstava i uvek se stvori posebna produkciona dinamika. Volim i onu vrstu svečane atmosfere koju mi odlazak u pozorište donese. S druge strane, volim filmove na velikom platnu jer u bioskopu uvek primetim detalje koje inače ne bih, a i odlazak u bioskop mi je uvek prilika da pogledam filmove novije produkcije pošto kod kuće gledam uglavnom crno-bele klasike ili stare jugoslovenske i filmove crnog talasa.

Kakve kulturne događaje (van posla) ne propuštaš?

Trudim se da pratim domaću savremenu umetnost koliko mogu. Mislim da su velike mogućnosti naših domaćih autora i trudim se da ih bar odlaskom na izložbe podržim.

Koji ti je omiljeni komad garderobe?

Crni kimono.

A najstariji koji čuvaš, i još uvek nosiš?

Tatin crni sako.

Šta prvo pomisliš kada čuješ reč ‘moda’?

Na umetnost, na autentičnost i različitosti, i na poruke koje možemo poslati o svom karakteru, ličnom identitetu i stilu na prvi pogled, na vid izražavanja osobenosti. I na dobar ukus, bez obzira na to koliko imamo novca.

U vezi sa tim, da li za tebe postoji neka modna ikona?

Za mene su modne ikone svi oni koji ne prate slepo ono što im se servira, nego slede svoje vizije i to hrabro nose. Poštujem Vivien Vestvud, Karla Lagerfilda, Iv Sen Lorana, Žana Pola Gotjea… Ali poštujem i obućare i šnajdere i druge zanatlije koji su takođe zaslužni za mnoga redizajniranja koja su nam dragocena, a i sve dizajnere koji rade mukotrpno da bi stvorili svoje brendove.

Koju knjigu bi preporučila svima, i zašto? Može i dve, pa i tri.

Ja uvek čitam kada ne znam šta ću i znam da čitanje može spasiti život. Preporučila bih da ljudi zaista čitaju knjige jer im nikad neće biti dosadno i neće se razočarati, i čak savetujem da, kada se dvoume, pre izaberu knjigu nego loše ljudsko društvo. Izgleda da mi je problem i da mi je nezahvalno da preporučim samo tri jer zavisi i kome ih preporučujem, zavisi u kom je životnom dobu ili u kom životnom trenutku neko kome preporučujem knjige, ali mislim da nam je svima potrebno bolje snalaženje u ovom vremenu u kome živimo i definitivno je potrebno je da ljudi čitaju da bi tako otkrili kakvi su, a i da bi otkrili kakav je svet u kome žive. Preporučila bih, recimo, da svi jednom godišnje pročitaju “Vaskrsenje” Tolstoja i “Golo sunce” Isaka Asimova.

Da li posebno voliš neki lokalni, mali ili ne tako mali brend? Ili neki veći, kojem se vraćaš?

Volim MajMaj Design Ljudmile Stratimirović, Modle Vesne Kracanović, Wholly Wear Aide Jokanović, Martu Miljanić, Nevenu Kragić… Nakit ne nosim, ali i tu ima jako inovativnog i neobičnog dizajna. Volela bih da nekada imam i svoju kolekciju. Ja se oduševljavam potencijalom naših domaćih dizajnera i činjenica je da to nije tipična komercijalna “brza moda” i da oni doprinose tome da modu percipiramo umetnički. Važno je, pored estetskog utiska, imati svest o društvenim i ekološkim aspektima modne industrije, a veliki broj domaćih dizajnera neguje odnos prema modnoj održivosti. Uvek pomislim na to koliko su velike kompanije davno prestale da budu humane u toj trci da se kupi više, pa tako više nema ni etičkog ni ekološkog tu.

Kako bi opisala svoj stil?

Osoba koja me jako dobro poznaje opisala je nedavno moj stil jednom rečju – scensko, i to mi se dopalo. “Misteriozan i dramski, jednostavan ljudima koji imaju osećaj za stil, a komplikovan i odbojan onima koji ga nemaju”. Čak ću i da citiram zato što mi se dopada.

Da moraš da nosiš samo jedan komad odeće u svim prilikama, šta bi to bilo?

Crna rolka i crne duboke pantalone ili crna haljina.

Šta te je poslednje iznenadilo, u pozitivnom ili negativnom smislu?

Uvek sam iznova iznenađena načinima na koji se ljudi bore da dođu do svojih životnih ciljeva i njihovom (ne)humanošću. Glupost ljudska je, recimo, prestala da me iznenađuje, ali ljudska spremnost će uvek.

Koji je idealan saundtrek za neočekivano vetrovit dan? 

Le Professionnel (Der Profi) – Chi Mai. Ovo je soundtrack i za vetrovite dane i za sve neočekivane vetrove, i za one koji dozivaju nove revolucije i za one koji su vetar u leđa, ali i za one koji uzdrmaju toliko da zaboli stomak.

Bez čega ne možeš da živiš?

Bez razgovora i smeha sa mojom sestrom Minom.