Paleta: Isidora Goncić

Kako si odlučila da se baviš pozorištem?

Iznenada, u trenutku dok sam gledala jednu predstavu u Ateljeu 212 (“Put u Nirvanu” Artura Kopita) pomislila sam – hoću i ja to. I onda sam upisala režiju i shvatila, ok, sad stvarno ovo radim. I nisam se pokajala, nikada. Svašta sam ja htela i imala hirove, ali pozorište je moj najdraži hir.

Spremaš predstavu “Spojler”, reci nam nešto o tome?

Već više od godinu dana pripremam predstavu i razmišljam o tom tekstu, koji mi je veoma drag od prvog trenutka kada sam ga pročitala. Ali, nikako ne umem da se organizujem i počnem. To je priča o usamljenosti i depresiji, koju je polu-autobiografski napisala Maša Ognjeva, moja prijateljica iz Rusije, jedna od veoma zapaženih i nagrađivanih mladih savremenih ruskih dramskih pisaca. Meni je odmah postala vrlo bliska, pošto su skoro svi dijalozi skinuti sa telefona – sve što je Maša pričala sa svojim najbližima, sve kroz šta je prolazila u tom trenutku dok je drama nastajala. Ja volim psihološke drame, mozda me one najviše uzbuđuju.

Radiš i na dečijoj seriji – koliko je različito raditi sa decom u odnosu na rad sa odraslima?

Deca daju jednu potpuno drugačiju dimenziju, pošto se oni stalno igraju i ne kapiraju da je to nešto ozbiljno, da je rad u pozorištu posao. Za razliku od nas starijih koji toliko želimo da se zabavljamo i igramo i pronađemo i probudimo to dete u sebi, kod njih je to potpuno spontano i iskreno. Deca nas sve vrlo lako uvuku u svoju igru – barem mene. Jedina mana je što se, dok radim sa decom, non-stop derem i urlam: tišina, prestani sada, ajde polako, gledaj u mene, rekla sam tiše itd. Moram da priznam da ipak takve stvari ne govorim kada radim sa odraslima.

Koliko pozorište utiče na tvoj svakodnevni stil i kako?

Utiče tako što su štikle jedan veliki luksuz, kao i materijali koji se lako cepaju ili kače. To je sve vrlo individualno, ali mene teško drži mesto, ja uglavnom stojim i hodam i glupiram se na sceni, pa je neudobna obuća baš jedna velika jeza. Ja nosim široke košulje i skinny pantalone uglavnom, slojevi, slojevi, slojevi. I trudim se koliko mogu da bar imam malo šminke na sebi – barem maskaru, i da delujem kao da sam spavala vise od 5 sati. Ali zato blistam na premijeri, haha.

Kako stižeš sve?

Ja ne stižem sve. Ja samo glumim da stižem sve (smeh). Potrebno je dosta rasprave, preispitivanja i suočavanja sa sobom i sopstvenim odrazom u ogledalu i brzih patika.

Odrasla si u pozorištu – kako je to izgledalo?

Ja kapiram da ljudi mogu da pomisle kao da sam odrasla gledajući probe legendarnih glumaca i reditelja, ali iskreno, nije bilo baš tako. Bila sam jako mala, oni jesu imali probe tada, ali meni je to bilo jako dosadno, pa sam se više igrala kao da sam tajni agent na zadatku i da niko ne sme da me pronađe. Tako sam naučila sva vrata i sve prolaze u pozorištu i najviše sam volela funduse. Ali, nisam bila jedino dete koje trčkara tu okolo. Bilo je zabavno, svi te čuvaju i igraju se sa tobom. Sad ovo zvuči kao da sam bila neki pas. Ali, kapiram da je starijima bilo jezivo, pošto su bile devedesete, a ti imaš dete koje vrišti i trči okolo. Ne znam, nisam doživljavala da je to što sam u pozorištu u tom trenutku nešto posebno, to je samo bilo mesto gde moji rade. Značilo mi je mnogo kasnije, što sam u startu znala šta znače neke reči, na šta se misli kada se upotrebljavaju i za šta služe neke stvari u pozorištu.

Omiljeni šminkerski trik?

Moj omiljeni je četkica za obrve – ne mora da se koristi samo za obrve, znam da zvuči glupo, ali meni to nikada nije palo na pamet. I zdravstvena kartica kao lenjir za ajlajner i senku. Ne mora zdravstvena, može bilo koja kartica. Može i kartica člana Udusa. (Udruženje dramskih umetnika Srbije).

Šta je najveća prednost, a šta mana tvog posla?

Najveća prednost je što upoznaješ neke nenormalne ljude koje verovatno nikada ne bi upoznao, što si stalno negde, što je savršeno za sve ekstrovertne ljude, stvaraš sve što si zamislio u svojoj glavi, sve te gluposti na kraju dobiju neki smisao i neko to ponekad čak naziva i umetnošću, a ti si to smislio dok si jeo giros u gaćama, to su sve neke male radosti. A mana je što nikada nemaš vremena ni za šta drugo, ili imaš takav osećaj jer nemaš fiksno radno vreme, što su svi tvoji prijatelji u stvari tvoje kolege sa posla i što apsolutno izgubiš kontakt sa vremenom. Ja godine pamtim isključivo po tome koju sam predstavu tada radila. Mada možda i preterujem, možda sve ovo važi za bilo koji posao. Možda je prednost što sam ipak negde sama sebi šef. Ne umem da odgovorim na ovo (smeh).

Šta želiš da ostvariš u narednom periodu?

Želim da se ostvari sve što sam zamislila i isplanirala do decembra, a to je ova serija koju smo snimali, dve predstave koje treba da uradim i da provedem vreme sa dečkom koji ne živi u ovom gradu. To je za početak. A da usput ne izgubim razum. I da smršam. I da se ne razbolim. I da nabavim ježa.

Šta te inspiriše?

Neke bizarnosti koje gledam na jutjubu, svi moji besmisleni hobiji koji me nateraju da smislim nešto, kada provodim vreme u prirodi dok ne krenu bube na mene i naravno knjige.

Na koji profesionalni uspeh si najponosnija?

Teško mi je da kažem na šta sam najponosnija, na svaku stvar koju uradim sam baš ponosna, ali najdraža mi je jedna duo drama „Štucanje“ Vladimira Zujeva koju sam radila u „Vuku“ sa Željkom Maksimovićem i Aleksandrom Jovanovićem i koja se igrala samo nekoliko puta. Sami smo sve radili, probali smo po hodnicima, ja sam u tom periodu otkrila snapchat i radili smo je 15 dana. Nismo prošli ni na jedan festival, neki ljudi su nam čak i izašli sa premijere, ali ja i dalje mislim da je to najbolja stvar koju sam ikada uradila. A znam da je i glumci vole.

Sa kim bi volela da sarađuješ?

Sa Lepom Brenom i Suzanom Mančić.

Gde ideš da se opustiš posle posla? (Molim te nemoj da kažeš kod kuće)

Ako je veče onda idem negde na Vračar ili se spustim do Cetinjske, a ako je dan, onda na Tašmajdan ili u Idiot.

Šta oblačiš kada ne znaš šta da obučeš?

Ogrnem peškir i plačem dok gledam u svoj orman, a onda posle sat vremena obučem najširu haljinu koju imam i neke lepe cipele, pa se nadam da će me svi gledati u noge.

Kako izgleda savršeno nedeljno jutro?

Kada se spava do kasno (klasika), a onda se posle malo šetkam po gradu sa dečkom, jedemo nešto masno, pa onda mora da se prilegne popodne zbog hrane i onda haos oko toga šta bi moglo da se večera i koja serija da se gleda, pa se ne gleda ni jedna, nego tv. Čim nedelja ima te probleme, to je savršena nedelja. Ali je pitanje bilo jutro. Za jutro je potreban samo kasni doručak da bi bilo savršeno.

Koja dekada je po tebi stilski savršena?

Sedamdesete, ali sve ima svoje, ne znam. Od svega po malo.

Koju pesmu slušaš dok se spremaš za izlazak?

U poslednje vreme Kulturshock – Hashishi, jer se onda nešto polu njišem dok se šminkam i namigujem sebi.

Koji odevni predmet si najviše volela u detinjstvu?

Najviše sam volela patike i bila sam najsrećnija kada idemo u Grčku da ih kupimo.

Šta radiš posle fotkanja?

Idem da se šetkam i pravim važna, jer sam danas lepa. Bez srama.