Paleta: Aleksandar Kebara

Ti si zubar sa umetničkim senzibilitetom. Kako spajaš ta dva?

Današnja stomatologija se dosta bazira na estetici, što je nama stomatolozima mač sa dve oštrice. U većini slučajeva pacijentima je samo to i važno, pa dolazi do nerazumevanja kada se sukobe načela funkcije i estetike. Estetska stomatologija koja postaje dominantna grana naše profesije bazira se na osnovama slaganja boja, transparencije, translucencije svetlosti, kao i nijansama u kojima su proizvedene “Bele” plombe ako bi uzeli njih kao primer. Postoji čitav spektar bele boje u različitim nijansama koje mi postavljamo na zube i suština je da se boja plombe i boja zuba potpuno poklope. Tu dolazimo do tog mog senzibiliteta. Sve ono što volim da radim van ordinacije: fotografija, muzika koju slušam, filmovi koje gledam, izložbe koje posećujem, pomažu mi da pronadjem odredjeni sklad, u formi, simetriji, vizuelnoj percepciji i načinu na koji ću “složiti” tu belu plombu.

Kakav ti je estetski senzibilitet?

Dovoljno je da napišem da su to filmovi i estetika filmova Ves Andersona i Paola Sorentina.

Kako si se zainteresovao za fotografiju?

Dok sam išao u srednju školu gledao sam neverovatan broj filmova. Tada torent još uvek nije bio dostupan, pa sam sve filmove uzimao iz video kluba. Bio je to veliki udarac za novčanik moje majke, ali i prevelika ljubav koja se razvila prema filmu i fotografiji. Prvi aparat sam dobio na poklon od svog strica, bila je to Minolta. U to vreme i tim godinama nisam toliko ni bio posvećen tom hobiju koliko je to danas, ali zrno koje je danas proklijalo je definitivno bilo posađeno tada.

Vodiš i program tura kroz Beograd, ispričaj nam malo o tome.

Belgrade Alternative Guide je nastao 2009 godine, kao ideja mog najboljeg druga Filipa i mene. Sedeli smo kod mene u sobi kada je on izgovorio “Brate šta misliš da pokazujemo Beograd strancima”, ja ga dopunivši “Al na neki svoj način”. To smo detaljno razradili i tako je nastalo.  Dok se nismo pozapošljavali u svojim profesijama imali smo mnogo više vremena da se bavimo time. Sve vezano za to se razvijalo kako smo mi sazrevali i sad iz ove perspektive nakon devet godina vidim tek koliko je lepo to što postoji. Uz nas su sve vreme bili Uroš i Katarina, naši bliski prijatelji bez kojih BAG ne bi ni opstao a ni bio ono što je danas. Suština je da pokažemo Beograd ljudima koji ga posećuju na neki naš način “Očima lokalaca”, i predstavimo mesto u kom živimo autentično, onako kako bi svako voelo da doživi neki drugi grad u koji otputuje. Uglavnom ih upoznajemo sa mestima koji oni sami ne bi bili u mogućnosti da pronađu.

Šta je inspiracija iza tvojih tetovaža?

Snovi koje sam sanjao…

Da nisi zubar, čime bi se bavio?

Auf, ne mogu to nikako da zamislim iz ove pozicije. Pronašao sam se i uživam u poslu koji radim. Kombinacija nauke i manuelne sposobnosti je ono što mi se najviše dopada u svemu tome. Sve ostalo čime se bavim dok nisam u ordinaciji, me dopunjava i čini jednu lepu celinu.

Daj nam jedan zubarski savet.

“Znanje je sila, znanje je moć, perite zube dan i noć”.

Kako stižeš sve?

(Smeh) Dobro sam organizovan, a i nekako se sve spontano namestilo. Bar volim tako da mislim o tome.

Gde najčešće izlaziš?

Ceo život sam se nekako vezivao za mesta na koja izlazim, tako da upadnem u začarani krug svega toga iz koga teško ispadam ili ga menjam. Mesto na kojem se osećam najslobodnije i kao kod kuće je definitivno kafe bar Dali. Osim toga češće sam i u Liftu, kulturnom centru Kvaki 22, Zaokretu, restoranu Tri, pub-u Jolly Roger. Od klubova bih izdvojio 20/44 gde provodim najviše vremena u svom noćnom životu, kao i klub Šećer koji je za one koji ne znaju jedan od prvih otvorenih i najstarijih u Beogradu. Preko dana sam često u Kaleniću, na Savani u Zemunu, Mačoru na Čuburi, i Centrali koja mi je na posebnom mestu u srcu.

Tri jela koja voliš najviše?

Preteško pitanje da bih mogao da ih klasifikujem. Odrastao sam na kuhinji moje baka Mare koja je svojevremeno kuvala za Tita. Tako da vam je jasno u koji problem me stavljate ovim pitanjem.

Koji fotoaparat koristiš?

Trenutno sam dobio na poklon dva malena aparata pa njih istražujem još uvek. Ali Yashica mi je za sad omiljena. Dok od digitalnih koristim Canon 600d. Voleo bih da imam Leicu ili Hasselbland, ali polako, neće nigde pobeći.

Jutro ili noć?

Uživam i u jednom i u drugom na svoj način.

Kakav si bio kao klinac?

Mali, plav, nisam mogao da gurnem prst u nos. Van škole po ceo dan sa drugim klincima, često na rolerima, dobar dečak. Trenirao sam Džudo, i mnogo sam voleo sladoled Tigar.

Šta te nervira?

Kada neko baca smeće po ulici i parkira mi ispod terase.

Kako započinješ dan?

Napravim sebi doručak, u međuvremenu pustim ploču, namestim krevet, i sednem na fotelju pored gramofona da završim taj ritual.

Šta trenutno čitaš?

Knjigu Paola Sorentina “Nevažne tačke gledišta”, i neku američku stomatološku.

Kako izgleda savršen dejt u Beogradu?

Prelepo, ne možete da verujete. Mnogo lepo.

Psi ili mačke?

Nažalost još uvek nemam tu sreću da živim sa nekom životinjom. Ali i jedno i drugo. Moj otac je imao i pse i mačke i nekako sam zavoleo taj suživot čoveka i životinje dok sam posmatrao njega sa njima.

Šta ti je na plejlisti ovih dana?

Sigur Ros, Boban Petrović, Isaac Delusion, Flora Cash, Sam Cooke, Marvin Gaye, grupa KIM, Serge Gainsbourg, Bisera Veletanlić, Vulfpeck, David Bouwie, neki Italijani, još malo francuske muzike, i nekoliko umetnika koji mi nisu toliko značajni. Plejlista se zove Zagajička brda.

Takođe puštaš muziku. Kaži nam više o tome.

Prvo želim da razjasnim to da nisam DJ, niti sam školovan za tako nešto, niti sam na nekom zavidnom nivou. Više ređam pesme po slobodnom nahođenju. Sve je počelo u Dali-ju pre dve godine. Imam veliku ljubav prema muzici iz Jugoslovenskog perioda naše istorije. Što bi jedna devojka rekla za mene “Ti si stara duša”. Muziku puštam sa svojim drugom Nebojšom i imamo tematsko veče pod nazivom Dali’s gonna FunkYU. To otprilike traje dve i po godine i dosta nam je lepo dok to radimo. Puštali smo nekoliko puta u klubu Šećer, i lepom malom mestu koje se zove Dabaduuu.

Kada bi mogle da ti se ispune tri sebične želje, šta bi tražio?

Hmmm, trenutno: prvu ne bih mogao javno da kažem. Druga bi bila put na Island. Treća, sladoled.

Šta je idealan doručak?

Hrana je toliko lepa da bi bila šteta ograničiti je jednim idealnim doručkom. Ali recimo jutros sam napravio sebi žitarice sa jogurtom, jagodama, bananama, cimetom i kakaom. Bockao sam viljuškom sa strane puter od bundevinog semena na koji sam navučen poslednjih dana. I da, definitivno volim prženice. Prženice su car.

Omiljeni grafit u Beogradu.

Apsolutno najomiljeniji su mi šahtići koji su uliveni u beton kod prolaza ka Čavketovom pasažu, kod Meka na Terazijama. Izliveni su u bakarnoj boji i na njima piše sledeće. “Opusti se i mucaj”, “Pitam se pitam gde je kraj kosmosa” i “Jao jao devojke” – autor je izvesni Miloš Tomić. Naš Beograd ih ponosno nosi kao svoja odlikovanja. Od grafita bih izdvojio “To nema fabulu to je Godar”, “Moj Bog je moja mama”, “Volim sise”, “Beograd spava”.