AVE Beli

Predsedničke izbore 2017. godine ćemo pamtiti i prepričavati unucima, uglavnom zbog vanserijskog Ljubiše Preletačevića Belog. Čovek koji je ostavio iza sebe u prašini većinu kandidata, uključujući Vojislava Šešelja i Vuka Jeremića, verovatno je zauvek promenio budućnost političke scene u Srbiji. Osvojeno treće mesto je poprilično zapanjujuć rezultat, ukoliko se uzme u obzir da, u poređenju sa drugim kandidatima, Beli ima najmanje iskustva u politici, od nekih je duplo mlađi, a za svoju kampanju je potrošio i najmanje novca. Kada ga pitaju ko iza njega stoji i ko ga finansira, on se smeje, a očigledno je zašto. U zemlji gde se takav uspeh asocira samo sa “nečijim parama” i “nečijim interesom”, svi zaboravljaju na onu snagu mladih i kreativnih ljudi, kojima je jedini izbor i mogao da bude Luka Maksimović, u javnim krugovima poznat pod svojim duhovitim pseudonimom Ljubiša Preletačević Beli.

Koja ti je omiljena boja?

Plava.

Na predsedničkim izborima si imao deset protivkandidata. Čiji osobeni stil odevanja ti se najviše sviđa?

Svi su imali neki sličan stil. Da se ne lažemo, svi su imali taj fazon – plavi sako i bela košulja. To je valjda zato što su svi oni stariji, ja sam tu bio najmlađi. Ne mogu ni da zamislim kako bih se ja oblačio da nemam belo odelo. Iskreno, ne znam čiji bih stil izdvojio.

Poslednjih nekoliko godina Goran Bregović je polako počeo da odustaje od nošenja belog odela pri javnim nastupima. Svi smo primetili da forsira šarene sakoe i sve čudnije odevne kombinacije, dok je belo odelo ostavljeno po strani, a baš u tom momentu se na javnoj sceni pojavljuješ ti – u belom odelu. Slučajnost?

Sigurno je slučajnost. Cela priča je počela od autentičnog nadimka nekog lika sa sela. Ovde ljudi koji su sa sela, a svetli su, dobijaju nadimak ili žuti ili beli. Mi smo hteli da Ljubiša bude tipičan Šumadinac, da ima taj karakterističan nadimak “Beli”, i onda u jednom trenutku meni padne na pamet i belo odelo. Sve je puka slučajnost, a kad se sve to tako slučajno smislilo, onda su tek došla razmišljanja da to belo može da predstavlja nešto novo, nešto čisto, prepoznatljivo, upečatljivo. Sama činjenica da sam ja u belom odelu me automatski odvaja od drugih kandidata, što je naša prednost. Imali smo ideju da odem u Hrvatsku da se kandidujem i budem “Karirani”. Nešto kao Stipe Preskoković Karirani.

Koji je tvoj omiljeni domaći modni brend koji je pod stečajem ili više ne postoji?

Rang, kao. Šalim se. TODOR. Je l’ se sećate TODOR-a? Ja sam tu u Mladenovcu živeo iznad TODOR-a, i kad smo bili klinci, znalo se, kad se ide na neki rođendan, uvek se TODOR kupuje. Ja i dan danas imam 3-4 polo majice TODOR koje su kao nove.  Imali su dobar dizajn i kvalitetnu robu, a onda su samo odjednom nestali. Bili su odlični, to je bio kao neki sirotinjski Benetton.

Da li je tvoj angažman pomogao turističku ponudu Mladenovca i da li je pozitivno uticao na popunjenost smeštajnih kapaciteta?

Apsolutno. Ne možemo od turista da se odbranimo. Planiramo da sledeće godine, kada osvojimo vlast, napravimo neki veliki hotel, zato što ne možemo da ugostimo sve turiste.

Pretpostavljam, bele boje?

Naravno. Sve će da bude belo. I prozori će biti beli! Turisti ne dolaze da vide grad, dolaze da vide Belog. U proteklih x godina toliko ljudi nije prošlo kroz grad. Dođu iz cele Srbije, parovi, porodice, da popiju kafu i da se fotografišu. Neko ko je u prolazu obavezno svrati, raspita se gde je kafana i dođe. Konačno su ljudi počeli da dolaze u Mladenovac, srpski Detroit.

Da li imate ambiciju da Banju Selters uvrstite u turističku ponudu svetskih mondenskih lokacija?

To jeste bila mondenska lokacija, ona je nastala po nekoj banji iz Nemačke. Ima mogućnost da postane divna banja. Mi smo inače banjski grad, a to se ne zna, zato što imamo vlast koja nije to iskoristila. Tu su se lečili i patrijarh Pavle i svi sportisti. Ima divne izvore i te slane vode, tako da se nadam da će jednog dana postati centar, ako ne svetske, onda šumadijske rehabilitacije.

Da li ideš u šoping kada si depresivan? Ako je tako, šta kupuješ?

Imali smo maniju kao klinci, samo što nismo išli u šoping, nego smo išli da krademo. Ali nemam tu naviku. Mi u ekipi imamo drugu foru, recimo nas 15 nosi stvari i vidiš duks i kažeš – “‘Ej buraz, daj da probam duks”. Ako 9 ljudi iz ekipe kaže da ti dobro stoji taj duks, onda je on tvoj. Ako ekipa kaže da ti ne stoji, onda ga vraćaš. Retko idem u šopinge, i to ne samo ja, nego baš cela ekipa. Ja ako odem, to traje sat vremena, osim kad odem sa devojkom, onda je to 4 sata.

Da li držiš beli milje na televizoru?

U selu da, a kod kuće ne. Taj milje u selu 15 godina nije pomeran. To je ta klasika.

Koji ti je omiljeni heklani patern?

Onaj na stolnjaku.

Do skoro si bio student i suočio si se sa bedom studentskog života. Šta bi mogao da poručiš tim mladim ljudima, kako da ih ohrabriš?

Ja sam u jednom trenutku hteo da pobegnem preko, zato što nisam imao izlaza, ali se onda dogodila ova priča sa Belim, tako da je savet definitivno da treba da krenu da se bave politikom, pogotovo u svom mestu. Da bi se bilo šta promenilo, moraju da uzmu stvari u svoje ruke. U ovoj državi se stvari same od sebe promeniti neće, moraju pojedinci da menjaju. Ni ja to nisam znao, dok nisam ušao u celu priču sa politikom, a prvi sam od nje bežao. Na kraju ukapiraš da moraš da uzmeš stvar u svoje ruke, sa svojim ljudima oko sebe, da bi se nešto promenilo.

Vrlo Gandijevski pristup.

Pa jeste, ali pogotovo što se tiče lokalne zajednice, mora da se čisti odozdole, a ne odozgore. Prvo središ svoje dvorište, pa onda ulicu, i onda grad.

Iako sebe nazivaš Preletačevićem, i samim tim ukazuješ na političko usmerenje koje je ideološki najčešće neutralno, ipak postoji jedan modni detalj koji naginje ka desnici, a to su opanci! Da li su opanci u stvari tvoj mistični subliminalni nacionalistički element, da li su oni tajna tvog uspeha?

To je isto deo spontanosti. Ja inače zimi nosim vunene čarape, i to devojka moja štrika, a bele opanke sam dobio. To je ručni rad. Ljubiša je klasičan Šumadinac, koji nosi vunene čarape i opanke, što nesumnjivo predstavlja Ljubišu kao velikog rodoljuba. Luka je polutan, pošto je meni mama Slovakinja, ali Ljubiša je čist Šumadinac.

Kako živiš sa tom šizofrenijom?

Nemam nikakvih problema, zato što sam toliko dobro ušao u ulogu, tako da Luka i Ljubiša sarađuju savršeno. Kad mi nešto ne ide po volji, ili vidim da nešto ne mogu da izguram kao Luka, ja ga prešaltam na Ljubišu i sve rešim. Ljubiša ne može da pogreši.

Kako skidaš fleke sa belog?

E, pazi priču. Sedimo ovde u ovoj bašti i pijemo kaficu, kad prolazi neki dekica koji valja neki “Guliver”, tečnost za skidanje fleka. Počinje on celu demonstraciju: poliva se bojama, prska se time, trlja i ono fleke nestaju. Poklonio mi je 3 bočice, i eto sad je to rešenje. Imam tri odela koja nosim na hemijsko čišćenje, ali kad flekica padne, ja samo uzmem “Gulivera”.

* Sve na Ljubiši Preletačeviću je belo i potiče iz privatne kolekcije, a bedž “Samo jako” i broš-igla sa zastavom Srbije deo su promotivnog materijala predsedničkog kandidata.