Da li imate preko 18 godina?

Povratak otpisanih!

Magija Pionira. Tu su i najbolji umeli da ostave kosti. Prošle nedelje je pao prvak Evrope, kraljevski klub. Zvezda nastavlja put ka TOP 16. Naravno, u Pioniru.

8
0

Raindrops keep fallin’ on my head
And just like the guy whose feet are too big for his bed
Nothing seems to fit
Those raindrops are fallin’ on my head
They keep fallin’

…..

U ovim stihovima Burta Bacharacha, koje je za potrebe filma Butch Cassidy and the Sundance Kid ovekovečio kantri pevač B.J. Thomas, bilo je malo previše koincidencije za taj petak 27. novembra. Kiša – uporna, dosadna, odvratna novembarska kiša – je padala već tri dana za redom, i nije imala nameru da prestane ni kada sam se konačno odvažio da zaključam vrata kuće i krenem put grada, kako bih pogledao novo gostovanje Real Madrida u rodnom mestu. Ali, to nije bio kraj aluzijama. “Nothing seems to fit” idealno je oslikavalo jesen kroz koju se provlačio KK Crvena Zvezda. Posle sezone iz snova, prvog ikada Top 16 i objedinjenih domaćih titula, Zvezdaši su ćutke gledali kako im finansijski izdašniji klubovi (ili laki poroci) odvlače uzdanice kakvi su Charles Jenkins, Boban Marjanović, Nikola Kalinić i Marcus Williams. I najednom, dok si trepnuo, Zvezda je prvo izvukla najgoru grupu moguću, onda je milion faktora uticalo na činjenicu da se tim tobož kompletira tek početkom septembra, onda proceniš da se od tri nova stranca uklopio…hm…nijedan, i kao epilog sediš na kraju tabele sa skorom 2-4, i razmišljaš, okej, za Top 16 nam minimum trebaju četiri pobede, idealno pet, i one trebaju da se dese protiv Reala, Khimkija, u Istanbulu sa Fenerom ili sa Bayernom. To razmišljanje je donelo samo jednu stvar – naime, delovalo mi je da kiša još jače pada. A kad sam se prisetio prošlonedeljnog poraza u Strasbourgu, svaka kap je bila velika kao balon vode od šest litara.

crvena-zvezda-telekom-belgrade-celebrates-eb14-5vk7lpiwq3dnkif3

Jaka Blažič, Charles Jenkins i Luka Mitrović/foto: euroleague.net

Kada sam se iskrcao iz prigradskog prevoza negde na Konjarniku, bio sam već toliko mokar da mi je prva stanica bio Interex gde sam kupio…čarape. Odlazak u Pionir možda jeste nekakav mazohizam, ali ne moram baš da odradim ceo meč skvašenih nogu…sveže presvučen sam produžio prema nekoj kafani na Vračaru, gde me je čekao Džoni, čovek sa kojime igram Fantasy NBA već deset godina ali ga, naravno, nikad nisam lično upoznao.  Ima li idealnije prilike? Džoni je u momentu mog dolaska već bio na nekom trećem viskiju i njemu pobeda protiv Reala nije uopšte delovala nerealno. Sumnjam da ga je etanol u tom trenutku previše uzeo pod svoje, bio je to samo krik optimizma koji neke od nas nije napuštao. Da se razumemo, nije ni mene, ali sam ja poslovično to zadržavao za sebe. Ne volim kad se izletim pa posle bude, uh, jao…ruku na srce, posle već spomenute francuske golgote napisao sam na Fejsu “Pa dobro, sad moramo da dobijemo Real”.  Mada, tu sam se kao nešto šalio. Valjda. Hej, pa i prošle sezone smo posle serije slabijih rezultata tukli aktuelnog prvaka evrope Maccabi u Beogradu. Dok sedimo u taksiju i polako se gegamo prema Pioniru (za vas koji ne živite u prestonici ili nemate dodira sa njom, kada u Beogradu padne malo jača kiša svi kolektivno zaborave da voze i ulice postanu teško prohodne), mislim se, ako je istina da je Stefan Jović povređen i da neće igrati, kako li će Rebić 40 minuta na Llulla i Rodrigueza? Bokte, baš pada.

But there’s one thing
I know
The blues he sends to meet me
Won’t defeat me
It won’t be long
’Till happiness steps up to greet me

Sat vremena pred prvo podbacivanje, Pionir je već 90% pun. Po prvi put u životu imam kartu za parter, tribinu koju sam nekako uvek doživljavao kao “tamo gde napucane gradske ribe sede kako bi bile što bliže nekom igraču na koga se lože”. Naravno, konstatacija nema veze sa životom. U parteru je raznolik svet, ima i starijih ljudi, ima i dece, očeva, žena, čega god hoćeš. Poslednji put sam u Pioniru bio 2007. godine i tada sam na pet minuta do kraja izašao sa utakmice jer mi se smučilo koliko je neki klinac do mene arlaukao o klanju Hrvata dok su Omar Cook i Nenad Mišanović sklanjali Cibonu sa terena. Pomislio sam onda da sam premator za ovakve manifestacije, ali znate već kako se kaže, možeš ti izvući majmuna iz džungle, ali ne i džunglu iz majmuna. Prethodne sezone sam ponovo počeo da polu-redovno idem na košarku, ali sam uglavnom bio na mečevima u Areni. Tamo dođem, parkiram u blokovima, lagano prošetam do ulaza, sednem na numerisano mesto…malo sam zaboravio kako je to gurkati se sa ostalim življem.

sergio-llull-real-madrid-media-day-2015-eb15

Sergio Llull/foto: euroleague.net

Gledam u svodove hale i polako se prisećam sada već davne mladosti, kada sam svaki vikend dolazio ovde da gledam malo naše, a malo i njihove. Nisam propuštao nijednu košarkašku manifestaciju, pa sam tako krajem devedesetih bukvalno bio deo inventara u Čarlija Čaplina 39. U realnost me vraća glasno urlanje – Realovi igrači izašli su na teren. Madriđani možda jesu aktuelni prvaci Evrope, ali im ove godine ide nekako kao i nama. I oni, kao i mi, imaju samo dve pobede, ali sa sastavom gde su još uvek prisutni Rudy Fernandez, Andres Nocioni, Felipe Reyes, Gustavo Ayon, te već spomenuti bekovski dvojac Sergio Llull i Sergio Rodriguez – svi cenimo da je samo pitanje vremena kad će da se raspištolje i počnu da naplaćuju za ranosezonske propuste. Možda baš i večeras, a? Uostalom, kada su poslednji put došli u glavni grad Srbije u januaru, trebalo im je možda tri minuta fokusa da nas unište i “zatvore” utakmicu.

Ne, možda ipak ne. Zvezda, na krilima raspoloženih Quincya Millera i Stefana Jovića, zadaje udarac za udarcem. Kada je Quincy sredinom prvog poluvremena malo posustao, ekipu su održavali Maik Zirbes – retka svetla tačka u ovoj sezoni za sada – i Vladimir Štimac.

quincy-miller-crvena-zvezda-telekom-belgrade-eb15

Quincy Miller/foto: euroleague.net

I naravno, svi mi na tribinama…među Zvezdašima često ume da se podvali diskusija o tome da li treba stalno igrati u Pioniru ili treba seliti ekipu u Arenu za velike evropske mečeve. Moram priznati da često zastupam stranu argumenta koja opravdava Arenu – Zvezda ipak nije Real ili Barca pa da može da isisava pare iz matičnog FK po želji, ili Fener ili Efes da iza njih stoje giganti prehrambene industrije koji svake sezone upumpavaju milione u košarku, te tih dvadeset hiljada ulaznica više dva puta mesečno itekako znači za klupski budžet. Sa druge strane, igrati u Pioniru je za goste uvek specifično iskustvo.

Vlade Đurović je u jednom skorijem intervjuu to najbolje opisao – igrači bi mu u pauzama govorili, “coach, šta je ovo, ja šutiram bacanja a parket podrhtava”.

Istorijski gledano, u Pioniru su i najbolji umeli da ostave kosti. Partizan je, zahvaljujući ostvarenim uspesima tokom prethodne dekade, učinio da svi klubovi prilikom žreba progutaju knedlu kada saznaju da će gostovati u Beogradu, Zvezda sada samo nastavlja tu tradiciju. Nije previše bitno jesi li došao kod crnih ili crveno-belih – u Pioniru se, sinko, nikad nećeš ’leba najesti…na poluvremenu je 46-43 za nas. Snimam publiku oko sebe i tri metra udesno prepoznajem bivšeg kapitena Zvezde od pre 16-17 godina, inače iznimno popularnog u narodu, koji svaki domaći meč poteže iz Segedina, gde trenutno radi kao pomoćni trener, kako bi bodrio voljeni klub. Nekad sam ja sa šipke klicao njegovo ime – danas se još uvek borimo za istu stvar, samo sa iste strane barikade. Optimizam mi struji kroz vene.

Naravno, optimizam je stravična stvar. Treća četvrtina počinje serijom 2-9 za Real, a onda u jako kratkom vremenskom periodu totalni mrak pada na oči.

Jović prvo pravi treću ličnu, onda ne uspeva da iskontroliše svoje emocije i dobija i tehničku, trener Dejan Radonjić ga momentalno vadi iz igre i disciplinski šalje u svlačionicu. A ja sam već spomenuo da je Jović trenutno jedini plej koji je spreman da igra. Dobro, tu je i mali Nikola Rebić, ali ko još na njega računa…? Popularni Rebron je, ruku na srce, odlično odigrao u Minhenu, ali je već protiv Strasbourga pokazao zašto ga mnogi olako otpisuju. Rebić jeste letos osvojio Evrobasket u konkurenciji igrača do 20 godina, ali ljudi, pa pogledajte mu lice samo. On i kad igra dobro ima facu kao da mu se jako, da prostite, kenja. Kako to može da inspiriše igrače? Kako? Nije prošlo ni minut, a semafor je pokazivao +10 za Real. Naglas psujem, a glava već razvija scenarije o Evrokupu, tj. “tamo gde završi otpad iz Evrolige”. Od Top 16 do otpada za godinu dana. Eh.

A onda je počelo čudo. Prvo je na scenu ponovo stupio Quincy Miller. Tog 206cm krilnog centra rodom iz Chicaga mi je kolega sa TV Arena, pre nego što sam ga video u akciji, opisao kao “Kevina Duranta za beskućnike”. Ubrzo mi je bilo jasno i zašto – Miller je jako brzo pokazao da mu uopšte nije frka da ispali šut iz bilo koje pozicije kad god hoće. Nakon nekoliko mečeva aklimatizacije, Miller je Bayernu ubacio 22 poena, Strasbourgu 23, a Realu je upravo krenuo da se nameće kao noćna mora. Pogađao je trojku za trojkom, težak šut za teškim šutem, i svojeručno je serijom 9-0 vratio Zvezdu u igru. Kada je Marko Gudurić, inače Rebronov saigrač iz omladinske, pogodio trojku iz koraka za vođstvo, Pionir je zagrmeo tako da više ni rođeni mozak nisam mogao da čujem. A kada je u sledećem napadu taj osporavani Rebić preko ruke Chacha Rodrigueza iz ćoška uterao još tri poena, delirijum je i zvanično počeo. Ne, sada više nije bio nazad. Ovo se ne gubi.

Do kraja je sve proteklo nekako začuđujuće rutinski. Radonjićeva Zvezda već treću godinu trpi kritike da ne ume da igra u neizvesnim završnicama, a ovo su odigrali kao da su osvojili pet-šest NBA finala. Rebić je, još uvek sa onim izrazom lica, veteranski zvao akcije, Zirbes je bio pouzdan sa linije slobodnih bacanja, skok u odbrani nije zaštekao.

Na kraju, 94-88. Gledam u semafor, ne verujem, ne veruje ni Džoni, ni još nas nekoliko iz te ekipe. Silazim polako niz tribinu kad čujem zvonjavu telefona, javljam se, a ono moj drug Stari (sećate se Starog, iz teksta o italijanskom fudbalu), koji mi euforično saopštava kako sam ja “naš veliki savremenik”…jer sam, pogađate, pre nedelju dana “predvideo” trijumf nad Realom na Fejsu. Ostajem u hali još nekoliko minuta, pozdravljam se sa prijateljima iz medija koje zatičem na bojištu – pozdravljam, čitaj, grlimo se ko deca i samo što ne zaplačemo od sreće i radosti. Tu je i moj stari prijatelj Bumbar, zagriženi navijač koji već barem dvadeset i kusur godina uspešno pozira kao foto-reporter. Zajedno sa njime i još jednim kolegom raspravljamo na temu “kako do top 16”. Bumbar jasno kaže – moramo tući i Khimki i Bayern. Klimam glavom.

12279140_10153456051933725_6010488373533755735_n

Nikola Rebić/foto: KK Crvena zvezda

Eto šta dva sata u Pioniru učini od čoveka. U 18:30 sam za šankom kafane srkao neki čaj i uz pogled ranjene srne spremao se da odem put hale. U 22:00 naglas kontempliram kako će Khimki da padne. Khimki da padne! Ljudi, oni samo Šveda i Dragića plaćaju koliko mi celu ekipu. U Podmoskovlju smo izgubili sa bezmalo 40 razlike…ali čekaj, stani, i Real nas je našamarao u Madridu, pa evo sad šta se desilo. A šta se desilo? Desilo se da je Zvezda pronašla karakter koji je falio ispočetka…i da su se neki novi igrači uklopili u sistem, i da sada ponovo izgledamo kao tim. Protiv Fenerbahcea u Beogradu, crveno-beli bili su nalik grupi građana koja nevoljno odrađuje radnu subotu. Poslednja tri meča, stanje je potpuno drugačije. Ponovo se grize, ponovo se zatvara reket, ponovo nema lakih poena i ponovo se zapinje. A kad se zapinje, kad se hustluje, onda može i da se izgubi – nema veze, samo dok se postavimo muški. I da smo nekim slučajem izgubili od Reala, sumnjam da bi bilo previše nezadovoljnih u hali…eto kakav karakter su naši momci pokazali.

Kada na taj novostečeni karakter dodaš još i činjenicu da će protiv Khimkija bludni sin Marcus Williams ponovo izaći na parket, jer mu je suspenzija zbog uživanja dima od konoplje istekla zvanično 1. decembra, dobiješ izvestan recept za jedno izuzetno zanimljivo veče.

Izlazim iz hale i peške krećem ka Bulevaru, odakle ću dalje da se snalazim do kuće. Kiša još uvek pada, nema ni nameru da stane. Ali baš kao ni B.J. Thomasa, ni mene to više ne zabrinjava. Jer, možda me je kiša te večeri pošteno smočila. Ali pokisao, vala – nisam.

Raindrops keep fallin’ on my head
But that doesn’t mean my eyes will soon be turnin’ red
Cryin’s not for me, ’cause,
I’m never gonna stop the rain by complainin’
Because I’m free
Nothing’s worrying me.

Meč sa Khimkijem igra se sutra, u petak, od 20 časova. Ja ću biti na istom mestu, i ponovo ću nositi rezervni dres Herthe od pre par sezona, sa #9 PANTELIĆ naštampano na leđima. Teško me je promašiti, i zbog dresa, a i zbog konstitucije.

Vidimo se.

PS. Prognoza kaže 11 stepeni i suvo.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: